ПЕЧАЛБАРСКА ЈЕ МУКА ПРЕГОЛЕМА Исповест Срба који живе у иностранству: Оца нема ко да смести у болницу, а мајци...

ПЕЧАЛБАРСКА је мука преголема. С једне стране, боравак у далеком свету уме да учини живот богатијим и стабилнијим, али често зна и да замеси хлеб са седам кора.

Фото Depositphotos

Нарочито у ситуацијама као што је ова, која нас је задесила с пандемијом вируса корона.

Срби су исељенички народ, то је одавно познато. Поузданих статистика о нашој бројности у свету нема. Неки кажу да нам се у више миграцијских таласа, у даљој и ближој историји, на све четири стране света раселило чак пола нације и да нас широм планете има још толико колико и у Србији. После Београда, највише Срба живи у Бечу и Чикагу, па онда у Новом Саду и Нишу, а тек тада, после Бањалуке, иду Крагујевац и Лесковац, уз раме с Паризом.

Зато су приче о пропалим туристичким путовањима због блокираних граница само једна страна ковид-медаље. На оној другој су животне приче.

- Много сам се ужелео родбине и пријатеља, куће и родног краја. Син једва чека да види бабу и деду, који не живе у Француској. Планирали смо да кренемо колима, али смо чули да је успут био обавезан карантин, па смо одустали од те идеје. Морамо, нажалост, да чекамо бољу прилику - каже Чедомир Краснић из Фонтеблоа.

Јесте да они с двојним држављанством или регулисаним боравком на Западу, имају право да путују до Србије "санитарним коридором", али у пракси то изгледа много другачије.

Фото архива

Путује се, али ређе и на краће. Некад путује и само део породице, без летњих одмора и дужих задржавања.

- Први пут сам летео полупразним авионом - преноси своје искуство Ромео Милошевић из Епона у Француској, један од оних који се усудио да крене у ову авантуру. - Дошао сам јер морам да бринем о мајци. Чувамо се, немамо другог избора.

Обавезна изолација пре одласка или у повратку, а некад и у оба случаја, нејасна правила од земље до земље, процедура која се непрестано мења, неизвесност на путу, страх да се због могуће изненадне опште изолације остане без посла и егзистенције, (не)признавање здравственог осигурања, опрезност да се најрођенијима у поодмаклим годинама не пренесе зараза - многе су у старту одвратили од путовања.

Понекад ни послодавци и власти, тамо где раде и живе, не препоручују путовања у одређене крајеве. Многи нису остварили ону врсту боравка која би им омогућила да се несметано врате. Има и оних који живе "на црно". Колико људи, толико и различитих прича. Јесте да су сами бирали, али сада су ту где су, а није морало баш овако.

Оца, тако, нема ко да смести у болницу, а мајци да донесе редовну терапију из иностранства. Било је претходних месеци чак и сахрана најближих које су, тешка срца за најмилије у печалби, морале да организују комшије.

Посећивања између Срба у свету и "домаћих", увек су ишла двосмерно. А ту је сада блокада потпуна. Бриселска администрација је претходних дана одлучила да рампу и даље држи спуштеном. Неки можда не би ни паковали кофере баш у овом тренутку, али помисао да се не може на пут, сама по себи веома онеспокојава.

Нема више оних дивних посета, када бака дође на три месеца у Вупертал, Цирих или Париз, да одмени мало маму и тату који су од јутра до мрака на послу, и свакодневно из кухиње, унуке обрадује мирисима својих ђаконија, а увече, пред спавање, необично лепим причама из родног краја. Да деца у туђини не забораве укусе из домовине и језик.

- Људи су од избијања епидемије иначе слабо путовали. Плаше се целе ове ситуације - истиче Рада Алексић, која са својим супругом Милисавом држи агенцију у Паризу "Војаж Рада".

Истекла су, тако, разна овлашћења, пропале годишњице и рођендани, отказане веридбе и венчања, потрошила се уштеђевина, појели ајвар и слатко.

За многе најмлађе Србе расејане по целом свету ово је био најтужнији и најдосаднији летњи распуст у животу. Очи су сада, заједно с мамама и татама, упрли ка Новој години, надајући се из свег срца да ће вирус до тада да изгуби битку са човеком, па да седну у авион и крену на пут. А још кад би дека, у међувремену, могао мало да скокне из Зајечара до Дижона, на пар недеља, да с њим право после школе прошетају парком, живот би поново имао смисла.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације