АНАТОМИЈА ЈЕДНОГ МОРАЛА: Хронологија пута у дисидентство Милована Ђиласа

ЈУГОСЛАВИЈА је прокламовала своју намеру да гради друкчији, "демократскији" социјализам од онога у Совјетском Савезу и његовим сателитима.

Архива Новости

Главни архитекта ове политике био је Милован Ђилас, шеф моћног агитпропа, један од дугогодишњих најближих Титових сарадника. Он је, међутим, на изненађење и нижих ешалона власти и ширег партијског чланства, убрзо почео да жестоко критикује праксу социјализма.

Ђиласов пут у дисидентство започет је одбраном од Стаљинових напада и критиком стаљинизма у Совјетском Савезу (1948-1950). Настављен је трагањем за новим моделом социјализма, увођењем самоуправљања и залагањем за нову улогу КПЈ (1950-1952).

Још јуна 1951. писао је о кризи "напредног покрета" која се у Југославији испољавала преко тенденција ка "идеолошком монополизму", и то код "добрих и оданих другова". Сматрао је да КПЈ треба доследно да се бори, посебно против монопола у области "људског мишљења" како би учврстила свој марксистички и демократски карактер.

На IV пленуму ЦК КПЈ усвојена је резолуција о теоретском раду у партији у којој се прихватају Ђиласове идеје о неопходности дискусије и борбе мишљења. Чланови партије треба да имају право да слободно расправљају о јавно изнетим ставовима других чланова, чак и у случају када су на највишим функцијама. Шести конгрес КПЈ, означен као врх таласа либерализације, прихватио је већину његових идеја које су ушле у партијски програм. У дискусији, Ђилас се заложио за објављивање, а не забрану, радова људи различитих схватања, чак и "реакционарних и антиматеријалистичких"; против њих се требало борити "политичким и идејним аргументима", а не полицијским и судским прогонима. Заложио се и за толеранцију према делатностима цркве и свештеника. На његов предлог, Комунистичка партија Југославије је променила назив у Савез комуниста Југославије, а најуже партијско руководство је од Политбироа постало Извршни комитет ЦК СКЈ. Ђилас је јануара 1953. био и главни покретач антидогматског и либералног месечника "Нова мисао", посвећеног књижевности, науци и уметности. Међутим, Ђиласов почетак процеса демократизације од већине водећих комуниста, а посебно Тита, сматран је тачком од које се не сме ићи даље.

Током 1953. Ђилас је отишао корак даље. Чланци због којих ће он бити екскомунициран из СКЈ почели су да излазе у партијском органу "Борба" 11. октобра 1953, сваке недеље до 20. децембра, а од тог дана па све до 7. јануара 1954. сваког другог дана. Ђилас је своје погледе износио и у тек покренутом часопису "Нова мисао", чији је био одговорни уредник. У уређивачком одбору били су Милан Богдановић, Добрица Ћосић, Оскар Давичо, Бора Дреновац, Милован Ђилас, Душан Костић. Скендер Куленовић и Михајло Лалић, а касније, од септембра 1953, Мрослав Крлежа и Владимир Дедијер.

"Нова мисао" је излазила од 11. јануара 1953. у 12.000 примерака и финансирала се искључиво од претплате. Часопис је укинут јануара 1954. због Ђиласовог текста "Анатомија једног морала", у коме је описао затвореност, ароганцију и снобизам партијског "високог друштва". У забрањеном броју објављени су делови из Андрићеве "Проклете авлије" и текстови Анице Савић Ребац, Борислава Михајловића Михиза, Милана Богдановића, Бога Графенауера. Петар Стамболић је малу групу окупљену око "Нове мисли" описао као "Мекартијев кабинет".

Тито и Крлежа - Архива Новости

Ђилас је први текст у "Борби" објавио 1. новембра 1953. године. У чланку под насловом "Нови облици" започео је личну борбу са идеолошким и политичким начелима која су, како је сматрао, претила да доведу у питање процес демократизације. У наредних 17 чланака Ђилас је изнео погледе који су били потпуно супротни ставовима владајуће групације у СКЈ. Његове тезе о превазиђеној улози Партије, бирократској касти и дегенерисаном моралу руководећег кадра доживљене су као памфлетске. Ђилас је писао да су "окамењени мозгови", професионални револуционари и "бирократизовани главари", уз сам СКЈ, који се бавио "свим и свачим, од морала до филателије", били главна сметња даљем друштвеном развоју Југославије. Прокламовану демократизацију политичког система он је замишљао у таквом устројству друштва где би једне снаге, "прогресивно-социјалистичке", на тлу социјализма водиле борбу с другим, мање демократским, "конзервативно-социјалистичким" снагама и тако обезбеђивале напредак друштва.

Ђилас је развио идеје о демократизацији југословенског друштва и критиковао је југословенску партијску бирократију. Указивао је на материјалне и политичке привилегије, монопол над привредним и духовним животом и на стављање партије изнад закона и онемогућавање демократског дијалога у друштву. Залагао се за отворено и јавно сукобљавање различитих политичких ставова, реформистичку и демократску партију, дозволу рада опозиционих група, а да полиција и судови штите законитост. Основни закључак гласио је: "Борба за демократију треба да буде главни циљ у развоју социјализма".

Највећи одјек имала су Ђиласова гледишта о политичким слободама. Сматрао је да је монопол једне партије нужан у рату, а сувишан у миру. Да би монопол нестао, неопходно је било ослободити се илузије да су комунисти "људи нарочитог кова". Требало је схватити да и ван партије постоје свесне социјалистичке снаге. Нужно је било уклонити отпоре демократизацији који потичу од професионалних политичара. Но демократизација, бар како ју је Ђилас првобитно замишљао, искључивала је формирање аутономних група, посебно политичких странака (беспартијска демократија), што је Ђилас оценио као враћање унатраг. Реч је само о промени схватања и понашања појединаца, у првом реду комуниста, унутар оквира датог политичког поретка.

Тито и Дедијер - Архива Новости

Оштрица његове критике била је уперена према застарелом методу рада партијских организација, којима дневни ред диктирају и "одозго", тако да дискутују, махом упразно, мимо проблема стварног живота: "Очевидно, никоме не пада на памет да буде против Савеза комуниста. Али изгледа да је оправдано бити против стаљинистичких остатака у њему, или још тачније - против стаљинистичке варијанте лењинистичке партије, јер баш то у сваком погледу, а нарочито у питању демократије, кочи даљи развитак".

Чланци су изазвали велико одушевљење у јавности, тираж "Борбе" скочио је на 300.000 примерака у слободној продаји, редакција је примила око 30.000 писама подршке. Млађи комунисти и либералнији интелектуалци били су занесени Ђиласовим визијама, а бројна средња бирократија била је незадовољна. У врху партије дошло је до поделе, али је конзервативно крило, с Титом на челу, лако однело победу.

Последњи чланак у "Борби" ("Револуција") Ђилас је написао 7. јануара; писао је како је дисциплинована и монолитна партија била неопходна у илегалном периоду, али је у постојећим условима била само "кочничар развоја". Већ 9. јануара уредништво листа штампало је два важна саопштења - прво које је потписао Извршни комитет ЦК ЦКЈ и друго које је написао Борис Зихерл. СКЈ се званично оградио од Ђиласових текстова - они су проглашени за "плод његовог властитог мишљења" и били су у "темељној супротности" са идејним ставовима СКЈ. Напоменуто је да су Ђиласови чланци изазвали забуну у редовима чланова Савеза, да су у директној супротности са одлукама VI конгреса СКЈ и да су "ништавни" за читав политички систем.

Ђилас је изјавио Извршном комитету да ће обуставити даље објављивање чланака, али је његов пад био неминован. Он је нешто раније био упозорен од Кардеља, Ранковића и Мирослава Крлеже, али не и од Тита, да прекине са изношењем ставова који су поткопавали партијски систем апсолутне власти. Колико је стање било озбиљно, показује и Титов ужурбан долазак из Словеније, како би 12. јануара 1954. била одржана седница најужег руководства СКЈ на којој је дат приказ Ђиласовог "антипартијског деловања". Тада је одлучено да се у циљу његове политичке ликвидације 16. јануара одржи Трећи (ванредни) пленум ЦК СКЈ, са само једном тачком дневног реда - "Случај друга Милована Ђиласа".

Једна од основних оптужби против Ђиласа била је да је он, "шетајући" се по иностранству, дошао под утицај Запада и ревизионистичких и нереволуционарних идеја социјалдемократије. Сам Тито је у уводној речи нагласио да ће се "све могуће непријатељске силе супротстављати у разним формама југословенском режиму" и стављати му у точак своје штапове, нарочито ако се узме какве утицаје имамо са Запада. Приликом обрачуна са Ђиласом, Тито је оштро осудио и помисао да се Југославија окрене парламентарној демократији западноевропског типа, макар и у једном социјалдемократском облику. Јасно је рекао да је за комунисте демократија само средство за постигнуће циља, а то је социјализам: "А проповиједање и писање о демократији ради демократије, и то оне западног типа, формалистичке демократије, разумије се да је то кретање уназад а не напријед као што каже друг Ђилас".

Тито је јасно ставио до знања да су у одбрани новог концепта социјализма дозвољена и најдрастичнија средства, што никада није рекао када је говорио о одбрани Југославије као државне заједнице. Ђиласу је највише замерио то што ниједном речју у својим текстовима није споменуо радничку класу: "Куда то води? Води у анархију, у једну страховиту неизвјесност. Јер, кад бисмо ми то дозволили, за годину дана не би било наше социјалистичке стварности, не би било, ја то кажем, без крваве борбе, до кољена крви. То би био резултат таквог схватања и ширења тих идеја у нашој земљи у којој још има невјероватних заостатака и свих могућих схватања".

Главни критичар Милована Ђиласа био је Кардељ. Он је оспорио његове тезе о демократији као покретачкој снази социјализма и погледе на бирократију: Југославија није никада ни имала систем бирократије већ само извесне "бирократске форме" које су у раној фази изградње социјализма биле "прогресивне и једино могуће. Кардељ је Ђиласову концепцију демократије означио као мешавину анархизма и "буржоаско-капиталистичких форми", а никако као социјалистичку.

У последњем обраћању на овом пленуму, Тито се осврнуо на западне коментаре на "случај Ђилас" који су сугерисали да, ако Ђилас "преживи", онда се Југославија дефинитивно окреће Западу, а ако не, онда она поново иде у совјетски загрљај и у спољној и у унутрашњој политици: "Ја могу овдје изјавити, то може цијели свет да чује, да на нас неће такав и сличан случај утицати да мијењамо правац нашег унутрашњег развитка - правац развитка демократских метода и остварење истинске социјалистичке демократије какав смо узели - наш сопствени пут у социјализам и развитак социјалистичке демократије".

Пошто је Ђилас прекорачио дозвољену границу, немилосрдно је избачен из владајуће елите. Тако се показало да либерализација југословенског поретка неће добити на замаху. Југословенски комунистички поредак није могао да изнедри побуну, јер је онемогућавао настанак "великог гнева". Био је толико корумпиран да је искључивао смисао жртве за његову промену. Побуна није могла да настане без свести о смислу жртве.

Милован Ђилас је кредибилитет алтернативног вође изгубио када је извршио самокритику на партијском пленуму на којем је смењен. Последњи дијалог између њега и Тита имао је следећи ток:

"Сматрам да сам заслужио искључење из Савеза комуниста.

- Пленум ти даје могућност, друже Ђидо, да сада докажеш да је твоја изјава, коју си данас овдје дао, била искрена...

- У то не треба сумњати уопште.

-... и да као члан овога Савеза учиниш што највише можеш да то што си својим грешкама наштетио и Савезу комуниста и земљи, помогнеш исправити, јер то неће бити без сваких посљедица. Посљедица ће бити више.

- Ја стојим на расположењу Централном комитету за све што треба. Шта ја могу друго. Нема код мене резерве."

Пленум је, нимало случајно, директно преношен преко Радио Београда, а нико више није желео да ризикује каријеру и живот како би следио човека који је прво повео једну радикалну акцију, а затим се поколебао и признао грешку. Добар пример за то је "песник револуције" Оскар Давичо. Он се свакодневно дружио са Ђиласом, а после његовог пада отишао је код Ранковића да моли за милост. Доказ његове лојалности била је "Ода Удби", коју је написао поводом прославе 13. маја 1954. - Дана органа унутрашњих послова.

ОСЕЋАЈ ПОНОСА

"Могуће да је 'лоше' држање (на Трећем пленуму ЦК СКЈ) и код Ђиласа пробудило осећај поноса и дигнитета и да је касније упорно и храбро опонирање било покушај искупљења пред самим собом и духовног преумљења. У историји није ново да конвертити који промене веру постану велики фанатици, често и немилосрднији у обрачуну са дојучерашњим истомишљеницима." (Д. Јовановић, "Људи, Људи... Медаљон Милована Ђиласа").

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације