Друштво

СЕБИЧНО ОЧУВАЊЕ ПРИЗЕМНИХ ИНТЕРЕСА: Уводна беседа на историјском форуму "Југославија - прекјуче, јуче, данас, сутра?" 1988. године

Милорад Вучелић

23. 12. 2020. у 16:38

ОСНОВНИ повод нашег разговора jе седамдесетогодишњица Југославије, која се навршава 1. децембра 1988. године.

СЕБИЧНО ОЧУВАЊЕ ПРИЗЕМНИХ ИНТЕРЕСА: Уводна беседа на историјском форуму Југославија - прекјуче, јуче, данас, сутра? 1988. године

Генерација која последње четири године уређује и води "Књижевне новине", могла је можда уприличити овакав разговор на педесетогодишњицу стварања Југославије - 1968. године (наравно, разговарало би се у неком другом листу или часопису), али те '68. наша генерација није знала за 1. децембар 1918. године. Није знала за датум уједињења и он јој и није био важан. Одрастали смо и живели у потпуно подразумевајућој држави. Нисмо још открили историју, али смо зато били спремни да је стварамо и да те '68. будемо активни политички и историјски субјект.

Године 1978, на шездесетогодишњицу Југославије, већ смо, као генерација, открили историју, али смо одвећ били резигнирани неуспехом свог историјског наступа, контестације и подухвата, а свесни да живимо у једно глуво доба историје, да пребивамо у једном корумпираном и неисторијском времену. Знали смо да је идеја југословенске федерације на авнојским принципима поражена уставним амандманима и Уставом 1974. То сазнање смо и сасвим опипљиво платили. Знали смо већ поуздано да смо као друштво у кризи, али смо још увек мислили да се можемо извући интелектуалном довитљивошћу и досеткама из литературе, и културног искуства, те без нарочитог конкретног историјског увида и одговорности добацити режиму да ово није наша, већ његова криза: "Ми нисмо у кризи, ви сте у кризи. Ово није наша, већ ваша друштвена криза!" Било је то време егзегезе, али смо већ слутили да није реч само о пролазним тешкоћама, него о кризи комплетног друштвеног пројекта. Нисмо мислили да је у питању криза саме Југославије. Мислили смо, још увек, да се из кризе можемо извући неком пречицом, широм мобилизацијом на датим друштвеним и политичким опредељењима, једном речју, волунтаризмом.

ТЕШКО је укратко рећи с коликим све сазнањима данас, 1988. године, располажемо. Претходна годишта "Књижевних новина" можда најбоље показују колико смо свесни властите одговорности и епохе у којој живимо. Данас, уочи седамдесетогодишњице Југославије, свесни смо да без објективног и свестраног сазнавања прошлости и историје не можемо нигде и никуд.

РАДИКАЛНИ ДЕМОКРАТСКИ ПРЕОБРАЖАЈ

ЋОСИЋ је могућност опстанка и оправданост постојања Југославије видео у радикалном преображају њене целокупне државне, политичке и економске структуре:

- Тај преображај може да се заснива: на мирнодопској, демократској провери и потврди (референдумом) политичке воље југословенских нација да живе или не живе у југословенској државној заједници, са слободним и стварним коришћењем права народа на самоопредељење до отцепљења, на укидању политичког монопола Савеза комуниста и заснивању друштва политичког плурализма и интегралне демократије - политичке, економске, духовне...

Преображајем Југославије који би се остваривао демократским и рационалним средствима, преображајем омогућеним и помаганим од Европе и развијених земаља, Југославија може да постоји као демократска, цивилизована и хармонична заједница народа, као слободно и отворено друштво. А ако не може да буде таква државна заједница и такво друштво, ако у том смеру не можемо да усагласимо националне интересе, ако сви нисмо спремни за такве напоре, Југославија нема историјских и људских разлога ни да постоји. (Добрица Ћосић на историјском форуму "Књижевних новина")

После свега што смо кроз минуле две деценије спознали и онога што смо кроз четворогодишњи период уређивања "Књижевних новина" учинили, са свим знањима и искуствима која смо стекли (живећи демократску и ни од било какве провере изузету и од напада заштићену позицију), ми желимо да се на почетку пете године уређивања "Књижевних новина" заједнички са вама упитамо: не истиче ли са седмом деценијом живота век југословенске идеје чију агонију већ читав низ година живимо или се, пак, можда налазимо пред новом историјском страницом југословенске идеје и Југославије, пред дубоком и битном преформулацијом југословенског питања? Налазимо да разматрање ових питања заслужује дијалог без икаквих ограничења и предрасуда, као и без заслепљености баналним безумљем актуелних политичких дешавања.

Као што сте видели у самом почетку увођења у овај разговор, покушао сам да историзујем (сасвим овлаш и готово природно) делатност једне генерације која то можда још увек и не заслужује. Сходно томе, то сигурно заслужује државна заједница која навршава седам деценија постојања и која је у дубокој кризи. Без жеље да вам било шта намећем (а то не би било могуће) или доцирам, поменуо бих неколико питања о којима би можда било добро да разговарамо.

Да ли је Југославија творевина објективног историјског развитка, има ли она своје историјско оправдање и важи ли и за њу тврдња да "државе никад и нигдје не расту без дубоког историјског коријена и оправдања"? Има ли Југославија ваљану историјску подлогу или је пак плод случајности, стицаја околности нечега што искључиво почива на најутилитарнијим интересима који су сами по себи крајње променљиви и од тренутка до тренутка неизвесни и непредвидљиви?

ОД ОДГОВОРА на ово питање или на ова питања зависи и сама могућност и оправданост питања унутрашње трансформације Југославије. Да ли је и на који начин питање њене унутрашње трансформације уопште смислено, легално и легитимно? А очигледно је да је питање трансформације Југославије основно питање њене будућности.

Можда драгоцену трезвеност, неумољиву хладнокрвност и разумност која је неопходна да би се поставило питање о смислу и могућој будућности Југославије потпуно онемогућава једно друго питање, упозорење или прекор: да ли је могуће да је историјски развој пре 1918. године, као и овај седамдесетогодишњи период, протекао узалудно и улудо и да ли су сва она херојска дела и велике жртве остали без крунског резултата? Али одустајање од радикалних питања и сладуњава "јутословенствујушћа" реторика (која обично у својој основи има незнање, бекство од стварности и истине, или још чешће баналну превару и себично очување приземних интереса) има само једну али велику ману, на коју је једном већ указао Милорад Екмечић - немогуће је да један народ живи од прошлости. Када би то било могуће, онда нам ни гробља не би била тако тужна.

Године 1918. јасно су дошли до израза и били су на делу неки историјски процеси дугог трајања - да ли они и како делују данас, како су и колико модификовани и да ли се увидом у њих могу одгонетнути узроци кризе и прве и друге Југославије? Да ли су могуће и какве су историјске паралеле измећу две Југославије?

УЈЕДИЊЕЊЕ РАТНИХ ПОБЕДНИКА
И ПОРАЖЕНИХ

ИСТОРИЈСКИ узроци југословенске драме налазе се, по Ћосићевом мишљењу, у нејединственим мотивима уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу на самом крају Првог светског рата. То уједињење резултат је победоносне ослободилачке борбе српског народа на страни савезника.

- Уједињење је било могућно само на поразу и рушењу Аустроугарске царевине, међу чијим су поданицима били Хрвати и Словенци, којима је уједињење са ратном победницом - Србијом, било тада императив националног опстанка и интегритета, а Србима национални интерес - нестанак највећег непријатеља Аустроугарске - пише Ћосић.

- То уједињење остварено је после ужасног братоубилачког и верског рата, који се водио на балканском бојишту од 1914. до 1918. године, у којем су Хрвати, Словенци, босански муслимани и други Словени под хабзбуршком заставом и приморано ратовали против Србије. То уједињење је било уједињење ратних победника и поражених, ослободилаца и ослобођених.

Та негативна одредница биће од огромног политичког, моралног и психолошког утицаја на целокупан живот нове државе.

Ћосић је подсетио да су Срби и Хрвати иако говоре једним језиком - народи са супротстављеним религијама и националним идеологијама:

- Док су Срби у стварању Југославије видели остварење свог националног циља - живот читаве српске дијаспоре у једној држави, Хрвати и Словенци су у Југославији, пре свега, видели спасавање својих етничких територија, пребегавање од поражених међу победнике, услов за стварање самосталних националних држава еволутивним путем. Краљевином Југославијом нико није био задовољан: не само Хрвати и Словенци који су се ослободили вековне потчињености, него ни Срби, који су за стварање заједничке државе жртвовали у рату трећину свог становништва. У ствари, читав мир између ратова, био је у великој мери унутрашњи и спољни рат против Југославије.

Хрватски сепаратизам, истиче Ћосић, заснован на снажним тежњама да се створи национална држава Хрвата, политички се ослањао на антијугословенска и антисрпска расположења, да би, после ратног слома Југославије, најекстремније фашистичко крило хрватског националног покрета основало Независну Државу Хрватску на чијој територији ће извршити геноцид над Србима који је по размерама и суровости превазишао нацистичке геноциде.

- Последице трају и трајаће све дотле док се хрватска национална свест, политика и култура, не одреде према усташким злочинима бар онако како се савремена Немачка одређује према нацизму и његовим злочинима - закључио је Ћосић.

(Добрица Ћосић на историјском форуму "Књижевних новина")

Колико је питање унутрашњих трансформација Југославије унапред одређено и да ли је сасвим одређено националним идеологијама, историјским, економским, цивилизацијским, културним и националним разликама или већ постоји нека константа која, наравно, не игнорише разлике, али их и не апсолутизује? Да ли тај упоришни систем вредности већ постоји и да ли је та окосница интеграције уопште могућа? Како је створити? Може ли се уопште приближавањем националних програма или компромисом међу националним идеологијама и искључиво националним снагама успоставити неки релевантан облик интеграције или је неопходно неко друго, ошптије, универзалније становиште?

ИМАМ утисак и сазнање (које можда и није основано) да у цивилизованом свету нема земље у којој је улог сваког иоле озбиљнијег политичког конфликта или маневра, ни мање ни више него сам државни интегритет, сама државна територија и њено насилно цепање? Како је могуће да и поред седмодеценијког трајања Јутославије као државе све више има оних који се не задовољавају тиме да се конфликти различитих политичких интереса морају решавати у једном задатом и унапред одређеном државном оквиру који се зове - Југославија?

Како је и зашто могуће да у Југославији и након седамдесет година није створена правна држава нити пак стабилни демократски облици политичког живота и демократске институције? Да ли је Југославија, и она прва и ова друга, нека врста простора у коме пропадају или пак пониру бројне демократске тековине, претходна државна културна и цивилизацијска искуства и традиција, који су иначе улози свих народа који су у њеном саставу? Да ли је та констатација тачна и зашто је то тако?

Неизоставно, чини ми се, мора се поставити питање да ли ми данас разговарамо суочени са кризом Југославије као државе, кризом југословенске идеје или је пак реч само о кризи социјализма у Јутославији? Или је у питању и једно и друго? Да ли је ту, напокон, реч о кризи једног идеолошко-политичког пројекта или о кризи самог идеолошког друштва?

Да ли је и у којој мери криза Југославије узрокована умором, моралном, историјском и политичком истрошеношћу генерације која ју је предуго водила? Да ли данашњи владајући слојеви неодољиво подсећају на неке из минулих времена?

ДАНАС, као да смо суочени са два велика негативна искуства - сви су незадовољни и сви се осећају прикраћеним, али имамо ли разлога да ипак устврдимо да још није касно за могући препород, за могућу реконструкцију Југославије (која се не мора ни квантификовати нити обавезно изражавати у редним бројевима)? Могу ли та негативна искуства бити еликсир или нека врста путоказа као опомена за будућност? Може ли на овом тлу нсторија одиста бити учитељица живота? Није никако реч само о неким лепим жељама, већ о реалној и трезвеној пројекцији.

Међународне околности и односи снага у Југославији? У којој мери спољнополитички фактор и стратегија великих сила данас утичу на стишавање и блокирање наших политичких лудости и неодговорности, а у којој мери их распирује и на основу којих ширих геополитичких и стратешких замисли?

И коначно, али никако не на крају, морају се поставити питања која се тичу Србије и српског народа у Југославији. Морамо ставити у однос српско и југословенско питање, српско питање и Југославију. Морамо поставити питање будућности српског народа у Југославији, духовне и културне интеграције и јединства српског народа у Југославији.

("Књижевне новине", 1988. године)

Препоручујемо

ВЕЛИКА СРБИЈА ИЛИ НОВА ДРЖАВА: Различита историографска тумачења значаја српске и југословенске интеграције

Друштво

0 2

ВЕЛИКА СРБИЈА ИЛИ НОВА ДРЖАВА: Различита историографска тумачења значаја српске и југословенске интеграције

07. 12. 2020. у 17:14

ЈУГОСЛАВИЈА КАМЕН О ВРАТУ СРБИЈЕ. Колико је коштало стварање заједничке државе јужних Словена

Друштво

3 15

ЈУГОСЛАВИЈА КАМЕН О ВРАТУ СРБИЈЕ. Колико је коштало стварање заједничке државе јужних Словена

06. 12. 2020. у 17:14

СВЕТ ЈЕ ЗНАО САМО ЗА КРАЉЕВИНУ СРБИЈУ: Ратни савезници нису благонаклоно примили проглашење нове државе на Балкану

Друштво

1 16

СВЕТ ЈЕ ЗНАО САМО ЗА КРАЉЕВИНУ СРБИЈУ: Ратни савезници нису благонаклоно примили проглашење нове државе на Балкану

04. 12. 2020. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

НЕМЦИ, ОДАКЛЕ ВАМ ПРАВО? Порука из Русије у вези са Резолуцијом о Сребреници: Ви сте истребили 10 милиона људи!

Политика

1 33

"НЕМЦИ, ОДАКЛЕ ВАМ ПРАВО?" Порука из Русије у вези са Резолуцијом о Сребреници: Ви сте истребили 10 милиона људи!

УЧЕСНИЦИ међународне седнице о безбедности у Санкт Петербургу дошли су до закључка да је резолуција о наводном геноциду у Сребреници, коју Немачка промовише у УН, лицемерје и извртање чињеница, изјавио је секретар Савета безбедности Русије Николај Патрушев.

25. 04. 2024. у 18:08