ДРЖАВА БЕЗ ИЗВРШНЕ И СУДСКЕ ВЛАСТИ: Михаило Марковић о узроцима који су југословенски брод гурали у понор

Раде Драговић

06. 01. 2021. у 10:42

КАКВА Југославија мора бити да би у њој вредело живети? То је питање које је себи поставио филозоф, мислилац и опозициони интелектуалац, академик Михаило Марковић у сутон заједничке државе 1988. године. Ово питање било је тада саставни део промишљања и трагања за будућом формом државе.

ДРЖАВА БЕЗ ИЗВРШНЕ И СУДСКЕ ВЛАСТИ: Михаило Марковић о узроцима који су југословенски брод гурали у понор

Михаило Марковић

Пред домаћу јавност он је испоставио и друга питања:

Каква Југославија би пружала повољан оквир за даљи развој сваког нашег народа, посебно српског? На којим духовним, етничким вредностима она мора почивати, јер је заједница - коју одржавају само супротстављени, посебни интереси - зрела за распадање.

Марковић је понудио и одговоре, који ће, нажалост, већ у следећих неколико година бити загубљени и заборављени у ратном вихору распада Југославије.

"Прва вредност заједничке државе, по мом мишљењу, требало би да буде пуна политичка, економска и културна равноправност. Неодрживо је да се једним народима признају атрибути државне суверености, а другима не; да неке мањине уживају сва политичка, економска и културна права, а да друге мањине буду лишене чак и оних права која су вековима уживале у туђој држави (Срби у Хрватској).

НЕПРИХВАТЉИВО је да у било којем делу Југославије грађани буду заштићени и фаворизовани зато што припадају једној нацији, а незаштићени и прогоњени зато што припадају другој. Анахроно је и нецивилизовано да сваки грађанин нема подједнаку тежину у погледу начина на који је представљен у савезним установима, тако да стотину грађана једне републике могу имати исти број представника као хиљаду грађана друге републике. Неоправдано је и неправедно да неразвијене општине у једној републици (конкретно, у Србији) морају узимати зајам (и плаћати на њега астрономске камате), да би уплатили помоћ за исто тако или мање неразвијене општине у другој републици (на пример, у развијене сврстана република (опет, Србија), која се по свим економским показатељима налази испод просечног нивоа развијености Југославије.

Друга етичка вредност, која би морала бити уграћена у темеље Југославије јесте минимум јединства у одлучивању о суштинским питањима земље. То претпоставља постојање политичке културе за коју је нормално да известан спецификован минимум општих потреба и интереса целине има приоритет над посебним егоистичким интересима делова. О томе данас у Југославији нема ни говора. Процес рефеудализације бацио је земљу на предмодеран цивилизацијски ниво. Таква, она не може преживети.

Што је још горе, постојећи оквир, укључујући и Уставом из 1974. године предвиђен поступак за измену Устава, практично онемогућују промене. Управо смо сведоци одбијања уставног амандмана којим је требало отклонити садашњу апсурдну ситуацију, према којој, у случају сукоба савезног и републичког законског прописа, предност има републички.

С НЕСХВАТЉИВОМ јарошћу и лицемерјем, браниоци status quo одбацују сваки кoрак ка поновном, макар и делимичном успостављању федерализма - као унитаристички и централистички. Врхунац цинизма је кад се, притом, позивају на одлуке АВНОЈ-а. Међутим, те одлуке не пружају никакве основе за конфедеративни систем какав данас постоји у Југославији. Њима се афирмише федеративни принцип који усклађује аутономију делова с неопходним степеном јединствене рационалне регулације и координације на нивоу целине.

У овом часу, Југославија нема ефикасне органе, ни законодавне, ни извршне, ни судске власти. Она нема јединствену политику развоја, као што нема ни програм изласка из кризе која је потреса већ десет година. Оно што се десило с дугорочним програмом привредне стабилизације Југославије, не може се другачије окарактерисати него као "разарање ума". Најпре је на свим политичким истанцама спроведен ритуал једногласног усвајања овог плана. Затим, у пракси он је пропадао, јер су поједине републике ставиле вето на суштинске елементе његове реализације. Онда је дошла "критичка анализа" "Врховчеве комисије" која је отворено одбацила основне претпоставке Програма. Иста партија, готово истовремено, прихватила је и одбацила једини расположиви програм којим су биле предвиђене бар неке, иако недовољне, реформе. Разуме се, као последица шизоидног мишљења јавља се парализа делатности. И тако, гоњен ветровима међународних и домаћих мафија, југословенски брод полако се ближи понору.

Према томе, status quo најгора је од свих алтернатива. За Југославију, значајан корак у добром правцу био би када би делегати федералних јединица у савезним установама функционисали на основу општег мандата, а не на основу детаљних упутстава из републичких центара, од случаја до случаја. Како ствари сада стоје, њихов задатак је да се изборе за посебан интерес своје републике, а не да у дијалогу о различитим посебним интересима утврде заједнички интерес читаве земље. Од тог задатка они не смеју одступити, уколико им то изричито не дозволе моћници из њиховог републичког центра, који, притом, у дијалогу нису ни учествовали, па отуд нису били у стању да се непосредно увере у снагу аргумената других становишта. Тврдоглаво и искључиво инсистирање на властитом интересу онемогућује компромисе и, самим тим, до крајности отежава доношење неопходних одлука. Тако је радио пољски Сејм још у 17. веку и такав рад довео је до пропасти моћну пољску државу тога времена.

ТРЕЋИ принцип на којем мора почивати Југославија јесте демократија - политичка, економска и културна - од основних ћелија друштва до његових врхова. Захтев за минималним јединством савезног врха претпоставља да је тај врх демократски.

Могло би се очекивати, рецимо, да се словеначки и хрватски либерали противе федерализму и бране конфедерализам зато што у својим настојањима за демократизцију савезних установа нису наишли на подршку других република. Парадокс је у томе што управо ти квазилиберали и квазидемократи, који су желели да их цео свет призна као браниоце људских слобода, у пракси најодлучније одбијају демократске иницијативе и институције на нивоу Југославије. Двојност њихових мерила је фрапантна. Они позивају целу Југославију да подржи борбу за грађанска права тројице новинара и једног заставника, али о масовном кршењу људских права на Косову "нису довољно обавештени да би заузели став".

Они се залажу за слободу масовних, протестних народних скупова у својој републици, али кад се дешава другде - опасна је, фашистичка и маоистичка појава. Они су против насиља, али јавно хвале примену бруталног полицијског терора против радника и студената у Црној Гори. Они су против култа личности, али јавно траже репресивне мере против сличних критичара у другој републици. Захтевају "правну државу", али не прихватају одлуке на основу постојећих закона. Сматрају да је референдум прави начин одлучивања у оквирима њихове републике, али га одлучно одбацују као метод политичког одлучивања на нивоу Федерације.

НАЈЗАД, и најважније од свега: одбијајући Веће грађана као битан конституент Скупштине СФРЈ они потпуно блокирају процес демократизације Југославије. На овом питању сасвим јасно уочава се разлика између политичке културе западне и средње Европе.

БРАЋА СЕ ВОЛЕ, АЛИ И СВАЂАЈУ

АКАДЕМИК Марковић није одбацивао дубоке духовне темеље на којима би Југославија могла да гради своју будућност.

"Највећи део народа говори једним, српскохрватским језиком, док су остала два, словеначки и македонски, толико слични да се највећим делом могу разумети и без превођења. Постоји јасна свест о заједничком, етничком пореклу и о другим Југословенима као о браћи - иза чега, наравно, не следи да је брат у нашој народној култури само симбол љубави и апсолутне солидарности; он је, исто тако, и симбол супарништва - за престо, за моћ, за земљу, за наслеђе. Идеја југословенског уједињења постоји у већем делу 19. века, иако се често, и код најбољих заступника везивала с идејом хегемоније једног или другог народа; Хрвата у оквиру Аустроугарске или Срба у слободној држави, у процесу ослобађања од Аустроуграске. Идеја југословенства има своју идеолошку основу у трима водећим идеолошким струјама савременог света: у либерализму, социјализму и конзерватизму", тврдио је Марковић.

Западна Европа, пре свега Француска и Енглеска, развиле су модел демократизације на основу политичких права и слобода индивидуалног грађанина, његовог превасходног права да буде представљен у највишем политичком телу земље и да свог представника слободно изабере. С тог становишта може се замислити демократски политички систем без већа састављеног од представника грађана. Насупрот томе, у земљама средње Европе развијен је систем у којем нису представљени грађани, већ држава покрајине или нације. Нема ниједног интелектуалца из Словеније и Хрватске, с којима сам у последње време разговарао, који би прихватио увођење Већа грађана у Скупштину СФРЈ. Разлог отпора, по правилу је страх од "мајоризације" Срба. Узалудни су сви аргументи протов тог страха. Мајоризације не може бити ако и даље постоји Веће република и покрајина, које би и даље бранило оправдане интересе појединих народа; мајоризација не може бити ако би постојало Веће произвођача као највиши орган самоуправљања у привреди. Мајоризације није било кад смо (по Уставу из 1946) имали Савезно веће, састављено од представника грађана, изабраних тајним гласањем на територнји целе Југославије. Мајоризације није било ни кад, према ранијима уставима, није постојало Веће република и покрајина. У том периоду, ни Словенија ни Хрватска нису лоше прошле, а јаз у погледу степена развијености између њих и осталих република још продубљивао. Најзад ни у једној демократској земљи "мајоризација" се не сматра легитимним аргументом против демократије.

НАЖАЛОСТ, аргументи су изгубили снагу у ситуацији у којој главну улогу играју различити страхови и, још чешће, приземни мотиви да се сачувају властите привилегије - ловишта, монополи и Уставом трајно загарантоване предности.

Кад аргументи изгубе снагу, дијалогу се губи смисао. Долази, изгледа, време кад ће се драстично смањити смисао комуникација међу различитомишљеницима. Разговараће само они који то морају, али и они које на разговор обавезују стара пријатељства. Остали ће радије нешто озбиљно радити, него што ће учествовати у разговорима глувих.

Остаје, међутим, једно кључно питање: шта чинити, ако су демократска решења на нивоу Југославије засад безнадежно блокирана? Ако на видику није ни нека праведнија прерасподела друштвеног производа, ни процес неопходне модернизације, ни неки рационалнији облик социјалие солидарности, нити било какав целевит пројекат стабилизације и моралне основе?

Уместо празних разговора, јалових ламентација и чекања на друге, треба прионути да се сви ови велики послови обаве тамо где је то могуће у Србији. Истински преображај на овом простору могао би променити ситуацију у целој Југославији: уклонити страхове, инспирисати, мобилисати против кочничара и мафијаша сваке врсте, у пракси доказати постојање скривених резерви и неслућеног слободарског потенцијала. У том смислу, обновљена Србија, можда би могла придонети оздрављењу и обнови Југославије.

ИНТЕРЕСИ У ЗАЈЕДНИЦИ

 

ЗАЈЕДНИЧКА одбрана адут је на страни очувања Југославије, сматрао је академик Марковић.

"Велики део Словенаца, упркос свој буци, којом се ствара привид јаког сепаратизма, спреман је да плати одређену цену за заштиту коју ужива у Југославији. Словенији не прети непосредна опасност од Италије или Аустрије, али није разумно искључити могућност појаве агресивнијих влада у овим земљама у догледној будућности.

Још увек постоје јаки материјални интереси који реформу Југославије чине прихватљивијом алтернативом него што би био њен распад. Ако Косово прима помоћ која премаша вредност целокупне акумулације Покрајине, ако Словенија, с друге стране, купује сировине, енергију и храну по фиксираним ниским ценама, док производе високе обраде продаје по слободним ценама (у условима забране увоза конкурентних страних производа), онда већ само то наговештава заинтересованост да се кока која носи златна јаја не убија, већ да се натера да више носи. Ево и примера. На примедбу да косовско руководство толерише превисок наталитет и да одбија да прихвати било какав облик "планирања породице" неки косовски албански демографи одговарају да то није прави пут, већ да је најбоље решење повећање материјалне помоћи Косову, чиме би се побољшао животни стандард албанских породица, а тако аутоматски смањио наталитет.

Други пример.

Словеначки социолози који су учествовали у прогнози развоја Словеније у првој половини 21. века, једину перспективу виде у развоју информатике. На примедбу да информатика захтева велики систем и, поред осталог, велико тржиште, они спремно одговарају да рачунају с Југославијом. Будућност Словеније је у томе да "продаје памет Југославији". Да би та памет била неупоредиво скупља него што је намештај "Словенијалеса" или "Искрини" телевизори, о томе нема никакве сумње.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ОКО МЕНЕ ШПРИЦЕВИ, СЕКТЕ Бане објаснио зашто је морао да пусти децу да оду код мајке

"ОКО МЕНЕ ШПРИЦЕВИ, СЕКТЕ" Бане објаснио зашто је морао да пусти децу да оду код мајке

ИСТАКНУТИ глумац Бане Видаковић, који је пре три године осуђен због недозвољеног држања хероина за личну употребу, говорио је о породици и деци коју је, каже, управо због наркотика склонио из Србије.

29. 03. 2024. у 08:36

Коментари (1)

А СРБИЈА?! Питали Русе За кога ћете да навијате на ЕУРО 2024? - овако су одговорили