ШПИЈУНСКЕ ИГРЕ ОКО МЛАДОГ КРАЉЕВИЋА: Велике силе и домаћи политичари својски су се трудили да искористе нарав и положај српског принца

АБДИКАЦИЈА престолонаследника Ђорђа није олако примљена у Србији.

Фото архива

У очима многих Срба он је био сушта слика и прилика вожда Карађорђа и они су сматрали да до тога није смело да дође. Али обреновићевци и разочарани карађорђевићевци су ту одлуку поздрављали и, како је то већ вековни обичај у Србији, формирала су два табора: "за" и "против" принца Ђорђа. Промена престолонаслеђа запретила је да постане много већи проблем од "личног династичког питања".

Противници су товарили на грбачу принцу Ђорђу све и свашта, а други табор је хтео да му припише само најлепше особине, покушавајући да од његове "личне афере" направи "народно, државно и династичко питање". Тако је у Србији створена атмосфера која је погодовала настајању разноразних интрига и лажних информација. Београдом и Србијом колале су приче да је Ђорђе у ствари дао оставку из протеста што је Русија признала анексију Босне и Херцеговине, затим да је абдицирао на захтев Аустроугарске, која "није могла да пређе" преко његовог "великосрпства и аустрофобије".

Фото архива

"Политика" у коментару о абдикацији пише: "... Онај који је био најизразитији представник националног отпора према Аустрији уклоњен је и Аустрија сад тријумфује. У сећању народном ће остати забележено за свагда, и у Србији, а нарочито ван Србије. Заборавиће се све остало, а остаће само једно: да је престолонаследник Ђорђе уклоњен зато што је хтео рат Аустрији."

Непосредно после абдикације, нестална и непредвидљива природа принца Ђорђа поново је дошла до изражаја. Почео је јавно да говори да се горко каје што је абдицирао и да би на неки начин повукао своју одлуку. Распитивао се код правника да ли је то све било по Уставу и закону. С братом је прекинуо све контакте, код оца више није одлазио, а започео је агресивну кампању за повратак на положај престолонаследника.

И Србија се по ко зна који пут поделила. У штампи је почела политичка и стручно-правна расправа да ли је промена на престолу била заснована на Уставу. На једној страни су били они који су тврдили, што је иначе био и званичан став Владе, да је оставка принца Ђорђа на престо потпуно у сагласности са Уставом из 1903. године, који у члану 70 изричито спомиње могућност оставке краља, не спомињући оставку престолонаследника, али је и не забрањује. Осим тога, они су се позивали на то да је у јавном праву познато правило да се сваки појединац може одрећи своје дужности.

Фото архива

На супротној страни, коју је предводио Слободан Јовановић, у то време изузетно угледан правник, преовладало је мишљење да тај акт, истина, није у супротности са Уставом, "али није у сагласности са општим принципима правне науке јер је тешко прихватљиво да се неко може одрећи извесног наслеђа пре него што се створи могућност да се то наслеђе прими. Престолонаследникова оставка не може важити све до упражњења престола, када се он може као владалац одрећи престола. Прворођење се не може ничим изменити".

На тој чињеници заснивали су се захтеви принца Ђорђа и његових присталица да "абдикација фактички не постоји". Њихов предлог је био да се сазове Велика народна скупштина, која је једина компетентна да решава питање његове абдикације.

Моћни бечки обавештајни апарат настојао је да прикупи што више информација о ситуацији у суседству. Пронашао је правог човека на правом месту. Овога пута то је био Живојин Балугџић, лични секретар краља Петра Карађорђевића. Краљ Петар имао је у Балугџића неограничено поверење, и пре и по доласку на престо Србије. Он је по налогу краља обављао најповерљивије мисије. Све најзначајније тајне информације са Двора и из српске владе стизале су директно на сто министра спољних послова Аустроугарске. А одатле, наравно, на столове уредника бечких новина.

Фото архива

У Државном архиву у Бечу налазе се депеше аустроугарског посланика Форгаша, из којих се виде извештаји Живојина Балугџића да "ниједан слуга, ниједан ађутант не може да издржи код принца Ђорђа, јер их он на најбруталнији и неурачунљив начин псује и атакује. У двору је он недавно после доручка напао свог брата Александра и хтео да га - удави. Он Александра оптужује да је плаћеник Аустрије".

После смрти принчевог слуге Стевана Колаковића, "Мали журнал" је писао да је овај догађај посебно добродошао Аустрији: "Она је успела у свом пакленом плану... Престолонаследник је одступио... Влада српска није умела ниједне рећи у корист овога племенитог младића, ето јој сада, нека пада ничице пред Форгашем (тадашњим послаником Двојне монархије у Београду), нека му се извињава, јер је највећи аустријски противник у Србији помоћу њених агената уклоњен. Аустрија ће да слави велику победу, без крви, без борбе, а ти, Србијо, завиј се у црно, јер су те издали твоји рођени синови, постигли су што су хтели, уклонили су најхрабријега и најенергичнијег српског грађанина и војника, који је искрено и жарко волео своју отаџбину и свој народ."

Ђорђе је деценијама тврдио да је на мети политичких и војних центара моћи који желе да га и физички уклоне. То се приписивало његовој манији гоњења, али није било ни без реалног основа.

Тровање младог принца била је једна од метода решавања проблема званог "луди Ђорђе" о којима се највише писало. Овај план је постојао, али су многи детаљи остали неразјашњени. Сва сведочења официра непосредних учесника у овој завери, дневник Велимира Вемића, као и сећања Александра Аце Благојевића и Владимира Туцовића, нигде не спомињу када и где је овај чин требало да се деси и ко би били извршиоци... Спомињу се само разговори на ову тему официра окупљених око, кога другог, него Драгутина Димитријевића Аписа.

Ако око тровања престолонаследника постоје историјске дилеме, један догађај из 1907. потврђује да је било директних покушаја да се "луди принц" ликвидира.

Краљ је тражио истрагу. А тих дана до њега стигле су и анонимне дојаве да група завереника припрема атентат на принца Ђорђа, не би ли тако омогућили Александру да заузме место престолонаследника. Било му је јасно да су завереници, они исти који су и њега довели на престо, спремни на нове злочине.

Истрага, коју је краљ наредио није донела ништа спектакуларно, али француски обавештајци, јавили су из Београда својој централи у Паризу да је принц Ђорђе окружен аустријским шпијунима.

Апис и део официрског кора о својим идејама за уклањање Карађорђевића са престола, а за "избацивање из игре" принца Ђорђа, обавештавају поједине политичаре.

Ђорђе Генчић, политичар који је обележио Србију с краја деветнаестог и почетком двадесетог века, иначе један од идејних твораца Мајског преврата, био је истински љут на принца Ђорђа што му је овај у лице рекао да је "џукела".

Док су се по Београду бавили дворским сплеткама и интригама и страначким препуцавањима, Аустроугарска је завршила посао око анексије Босне и Херцеговине. Тиме је јасно ставила до знања да је циљ да преко Санџака жели да продре у Македонију и тако обезбеди излаз на Егејско море, и да истовремено осујети да се Србија преко Херцеговине споји са Црном Гором и добије излазак на море.

Принц Ђорђе је у време Анексионе кризе био предводник најратоборније струје која је отворено тражила да Србија уђе у рат. Држао је запаљиве говоре на зборовима, а на пријемима и баловима провоцирао је и изазивао аустријске и руске дипломате.

На пријему поводом царевог рођендана, рекао је руском посланику, и то пред свима присутним, да је руски цар "лажов" јер је њему, Ђорђу, рекао да неће допустити да Аустрија анектира Босну. Потом је пришао аустријском посланику и рекао: "А ваш је цар лопов и лупеж, који краде туђе земље."

ТИХ дана "Пештански лојд" преноси изјаву принца Ђорђа:

"Чудим се што ми пребацују моје држање поводом анексије. Анексија је нанела српском народу дубоку бол и увредила га у његовим националним и природним осећањима. Наш народ осећа анексију као неправду и као срамоту и чврсто је решен да против очите повреде свог права са оружјем у руци, одлучно иступи, ако то буде морао да учини. Ја лично осећао бих срамоту када бих у овим тешкам тренуцима друкчије говорио и друкчије поступао."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације