ДОЖИВОТНА ШИЗОФРЕНИЈА: Како је принц Ђорђе постао пацијент број један и провео 16 година у болници

У ДВОРСКИМ и министарским круговима 1925. године донета је одлука - принц Ђорђе не сме више бити на слободи.

Фото архива

Дара је превршила меру, а својеглави, неуротични и непредвидиви члан краљевског дома постао је превише опасан за династију и државу. Тиме је почела незамислива голгота бившег престолонаследника и несуђеног српског краља.

Драма је почела 2. маја 1925. када се, уместо у возу за Париз, принц Ђорђе нашао на броду "Мачва", који је Дунавом пловио у правцу Беља.

Шта га је снашло описао је у својим мемоарима "Истина о мом животу":

"Напољу је већ био мрак. Улице слабо осветљене и пусте. Неки симпатичан омањи господин хита ми у сусрет. Има нечег пријатног у његовим плавим очима, којима као да жмирка док ми прилази.

- Ја сам доктор Стојимировић - каже љубазно и срдачно ме прихвати, док уморним кораком полазим у салон брода. - Ваш поштовалац и ваш пријатељ.

- Ако сте ми пријатељ...

Доктор се смеши. Задовољан је што сам проговорио ...

- Путујемо на краљевско добро Беље. Тамо је резервисана вила за вас. Потребан вам је одмор, височанство.

- Одмор? Па ја сам хтео у Париз - за тренутак ми се враћа сећање. - Тамо ме чекају...

- Жао ми је. Ваш програм је измењен. Мени је наложено да вас отпратим у ловачки дом на Бељу.

Доктор Душан Стојимировић важио је у оно време за најбољег лекара за душевне болести у Београду. Поред редовне службе, био је управник болнице за душевне болести, обављао је и дужност дворског лекара.

Када је принц Ђорђе пребачен на Беље, екипа лекара др Стојимировића вршила је посматрање његових поступака током десет дана. На основу тога, поднела је опсежан извештај, са насловом "Лекарско уверење о душевном стању Његовог височанства краљевића Ђорђа".

По повратку у Београд доктор Душан Стојимировић је упутио своје мишљење краљу:

"Душевно стање Његовог височанства краљевића Ђорђа, урођеног типа. Очуваног интелекта и памћења. Хипоманичан и шизоидан карактер код кога је лабилност ефектитета и раздражења јако испољена. Такав ће остати доживотно. Код њега се данас развија гањалачко обољење са идејом гоњења и тровања.

"Код особа оваквог душевног стања, обичних друштвених класа, ово је обољење обична појава. Такве особе су лично безопасне. За њих је потпуна слобода безштетна и препоручљива, а интернирање непотребно, јер их још више раздражује..."

Поред др Стојимировића налаз су потписали др Андра Николић, шеф неуролошког одељења државне болнице, др Коста Живановић, лекар државне болнице.

Међутим, краљ Александар није био задовољан овим налазом. Кроз десет дана исти лекари стављају свој потпис испод новог извештаја. У њему ће писати да је Ђорђе Карађорђевић озбиљан душевни болесник:

"Његова се болест назива шизофренијом. Такав ће остати доживотно. Код њега се данас јако испољава идеја гоњења и тровања потпуно систематизована и ограничена искључиво на две особе: Његово величанство краља и господина Пашића. Као такав душевно болестан, он је неспособан за све правне радње и за руковање својом имовином."

Фото архива

Овакав извештај је био неопходан краљу да би пред светом оправдао поступак према брату, да би потом потписао декрет за изградњу посебног павиљона у кругу луднице у Топоници, код Ниша, и да би брату одузео право располагања имовином. Овај редослед озваничио је и Дворски савет.

Ђорђе је целу 1926. провео на Бељу, а почетком 1927. упућен је у Топоницу, код Ниша, где је специјално за њега преуређен један павиљон.

Поредећи тамновање на Бељу и у Топоници, принц у својим мемоарима пише:

"Затвор у Топоници тежи је од бељског затвора. (...) На Бељу сам имао огроман парк и могао сам да шетам у пратњи чувара по великом пространству пуном столетних дрвећа.

Топоница има мању шуму, понегде које дрво, усамљено и без много хлада. Двориште је скучено и, осим сунца, које за топлих дана просто бије у прозоре, могу да видим још једино - небо. Нема много ни птица, и оне као да беже из ове атмосфере, у којој царује мртвило."

Фото архива

За чување "пацијента број један" у Краљевини био је задужен поручник Ромчевић. Његови извештаји о понашању принца Ђорђа биће слати директно на Двор. У топоницу убрзо стиже млади психијатар др Урош Јекић из Београда, који ће доцније сведочити Михаилу Поповском у књизи "Ђорђе - краљевић СХС".

На питање да ли је Ђорђе Карађорђевић био луд следио је одговор:

"Ма какви, није био луд и то су сви знали и онда када су га упутили у Топоницу. То је, напросто, била једна 'политичка дијагноза'. Сметао је краљу Александру и двору и хтели су да га се отресу. А доктор Стојимировић? Не могавши да нађе 'бољу' дијагнозу, прикачио је Ђорђу шизофренију. Нешто сасвим неодрживо за његове тадашње године. Ми, лекари, који смо касније, стицајем околности, били у принчевој близини, знали смо право стање ствари. Али, свесни апсурда, његовог и нашег, нисмо ништа друго могли него да све то примимо онако како нам је сервирано."

Доктор Јекић, који се са принцем познавао још са студија из Француске, сведочио је о свом новом задатку:

"У Топоницу сам пошао на молбу др Владимира Вујића, ондашњег доцента Медицинског факултета у Београду. Позвао ме к себи и саопштио ми да ћу га пратити на путу за Топоницу, где су њега, као шефа катедре за неуропсихијатрију, чекали силни послови.

Тада је у Топоници било шест стотина болесника и три лекара, од којих ниједан није био неуропсихијатар. Вест о путовању ме је обрадовала, јер ће то бити прилика да видим заточеног принца о коме је чаршија брујала. Он је већ био смештен у специјално за њега изграђеној кућици типа виле, издвојене од болничких павиљона и ограђене високим зидом, опет у болничком комплексу. Принц је био један истински заточеник без права на икакве везе са светом. Право на посете и преписку никада није добио. Био је напросто осуђен да шеснаест година, колико ће тамновати, не постоји за остали свет. Нисам ни очекивао, према томе, да ћу с таквим човеком моћи да сарађујем. Зато је и тај први сусрет с њим више био упознавање с положајем у који је запао овај одважни, али и плаховит човек.

Остао сам у овој болници где сам касније био управник, јер је понуда била привлачна.

Добио сам две плате: од краљевског двора четири, а од болнице три хиљаде динара. Посао, више него тежак.

У тренуцима очајања, када више не би могао да гледа једна те иста лица стражара и болничара који му је спремао стан, Ђорђе би потражио др Јекића. Тако је и долазило до повремених сусрета и разговора.

"Док сам ја говорио, он би цигарету, која му је стајала између прстију, зафрљачио у правцу плафона, који је већ био пун црних мрља. Запазио сам и натписе на зидовима. И схватио да је то учинио човек пун очајања. Покушавао сам да схватим његов бол, али нисам успео. Ми смо били два различита света. То је и он схватио и никада се својим грдњама није дотицао мене: 'Тај гад докле год буде живео, желеће да ме види затвореног као у кавезу... Али, када бих бар неке олакшице добио: писма и пријатеље да могу да видим.' Онда би се поново враћао у реалност, знајући да му у томе ја нисам од помоћи. Оно с братом, био је сасвим у праву. За све време Ђорђевог заточења у Топоници, краљ ниједном није дошао.

Користио је, међутим, сваку прилику да, када би пролазио овуда пут Ниша и Нишке Бање, застане и дурбином дуго гледа у правцу усамљене виле. Имао сам прилике да се у то и сам уверим, гледајући и ја дурбином у правцу брежуљка са којег је он посматрао. После његове погибије није се ништа изменило. Кнез Павле је продужио по старом. И остао би Ђорђе, сигуран сам, до краја живота изолован и заборављен у Топоници, да није дошао рат."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације