ОЦА СУ УБИЛИ, КУЋУ СПАЛИЛИ, САМО ЈЕ МОЈА КРУШКА ЖИВА: Новинарка "Новости" после 17 година у свом дому у Косову Пољу

Јелена Ћосин

16. 10. 2020. у 18:15

КРУШКУ пре месец дана убрану у дворишту у Косову Пољу у ком сам одрасла, још нико не једе.

ОЦА СУ УБИЛИ, КУЋУ СПАЛИЛИ, САМО ЈЕ МОЈА КРУШКА ЖИВА: Новинарка Новости после 17 година у свом дому у Косову Пољу

Фото приватна архива

Превише је сећања у њој, успомена на детињство, на нека срећна и несрећна времена. Добила сам је од Албанке која је купила нашу породичну кућу и тада мојој мајци дала бесу да је никада неће посећи.

Седамнаест година је прошло откако сам последњи пут стајала пред том капијом. Било је то током зимског распуста 2003. године када сам из Ниша, где сам се преселила због рата, дошла у посету родитељима. Иако је већ тада све мање Срба било на Косову, ништа није слутило да ће ме следећа прилика ту довести тек деценију и по касније и то у неко ново, потпуно туђе двориште, где је још једино стабло крушке које сам засадила као мала, остало исто.

Да посетим родно место, имала сам прилику и раније у два наврата, али је у том малом граду, надомак Приштине, толико тога изграђено да тада нисам успела да препознам чак ни улицу. Овога пута Албанац који ми је тог јутра помогао да посетим караулу Кошаре и направим репортажу о њој, био је упоран да ме одведе да нађем породичну кућу коју смо, после погрома и протеривања Срба у марту 2004. године, продали.

Фото Ј. Ћосин

Чинило се да смо се сатима вртели укруг, кроз исте узане улице, кроз које ауто једва прође, у којима сам одрастала, а које више нисам могла да препознам. Нестрпљиво сам чекала да у мору тих нових огромних кућа, модерних зграда и продавница, које никада раније ту нису постојале, угледам ту жуто-белу једноспратницу ушушкану у крошње ораха, кајсије, крушке... Најпре сам препознала своју основну школу. И она је изгледала другачије, модерније. Зидови обојени неким светлијим бојама, а скулптуру народног хероја Аце Маровића, по коме је школа носила име, заменила је скулптура Адема Јашарија.

Садашњост Кућа Трајковића у којој су сада Албанци, Фото Ј. Ћосин

Када смо стигли до Цркве Свете Катарине, која је још једино задржала стари изглед, схватила сам да смо опет промашили скретање за моје двориште. Вратили смо се назад кроз следећу улицу возећи спорије, и тада сам почела да препознајем комшијска дворишта.

- Да, ту смо. Ово је улица. Ево је, то је моја кућа. Ово поред су некада биле куће мојих стричева. То је то - говорила сам Албанцу који ме је возио, док сам се спремала да изађем из аута.

Идеја да уђем унутра и поздравим власнике није му се много допала, видела сам му то на лицу. Не кривим га, осећао се одговорним за моју безбедност. Мама је често говорила да су нови власници фини и скромни људи, али нико није гарантовао да они и даље живе ту.

СУДБИНА Златибор и Радмила Трајковић у свом дому пре трагедије 2004., Фото Ј. Ћосин

Унутра је могао бити било ко. Но, ипак, није желео ни да ми ускрати жељу да још једном крочим у двориште у којем сам одрасла. Видео је и он како су емоције преплавиле разум истог тренутка када сам се поново нашла пред капијом где су ме пре 17 година испратили отац и мајка. Стајали су тада загрљени и махали, док је комшија који ме је возио назад за Ниш, убацивао мој кофер у гепек. Тада сам први пут видела оца како плаче. Као да је слутио да ново пролеће не доноси ништа добро. Настрадао је од албанске руке три месеца касније, 17. марта 2004.

У моменту када сам пружила руку да позвоним, на вратима се појавила старија жена ведрог лица.

"Добар дан", рекла сам јој на албанском. Толико сам умела да кажем. Глас ми је дрхтао, колена клецала, а поглед лутао час ка дворишту, где је све било као у неком другом филму, час ка збуњеној жени.

- Ја сам Јелена - наставила сам даље на српском, док је возач који је стајао иза мене, пажљиво преводио. - Ви сте од нас купили кућу пре много година. Извините што овако улазим, не замерите ми, у пролазу сам и нисам могла да не свратим. Да ли сте ви Игбал? Мама ми је причала о вама - рекла сам јој.

Фото приватна архива

То је била она. Променила је израз лица. Као да је хтела да заплаче. Загрлила ме је и позвала да уђем, да попијемо кафу. Нисам хтела додатно да је оптерећујем, већ сам је довољно узнемирила својом посетом. У погрому те 2004. године, запаљена нам је и кућа, па је обновљена неколико месеци касније од донација страних организација на КиМ. Пошто ту више није било живота Србима, морали смо да је продамо.

Како мама и сад прича, уместо да се радује што је купила нову кућу, Игбал је плакала као киша, јер је знала да уз муку која нас је задесила, продаја огњишта дође као со на рану.

Мама јој је пожелела дуг и срећан живот, да јој се синови ожене и да кућа буде пуна деце.

Такву сам је и затекла у августу ове године. Дечји гумени базен испред, бицикли и играчке говоре томе у прилог. Захвалила сам се на срдачности и кренула ка излазу. Пробала сам да упијем сваки метар дворишта које ни у чему није било исто, док су успомене из детињства навирале.

Плод Крушка посађена 1992. године још рађа, Фото Ј. Ћосин

Некада је то било велико двориште са три куће и три породице свих генерација. Сада је свака кућа засебно ограђена. Старе помоћне зграде су порушене, а гладиоле које је садила снаха, заменио је дечји базен и тек покоја ружа. Орах који је некада био преко целог дворишта и све до кућног прага бацао хлад, посечен је, а стабла кајсије и дуње изгорела су тог 17. марта.

Једино је крушка и даље стајала тамо где сам је са братом посадила пред полазак у први разред. Тик уз прозор његове собе. Игбал ме је ухватила за руку. Рекла ми је да пуно поздравим маму. Питала ме је да ли смо сви добро и позвала да некад навратимо заједно, док ми је у другу руку стављала две крушке. За маму.

Фото Ј. Ћосин

По мом повратку у Ниш, мајка је одмах препознала плодове.

- Крушка из нашег дворишта?! - узвикнула је чим сам поменула где сам била. - Није је посекла?! Када сам јој предала кључеве од куће, замолила сам је да никад не посече крушку. Дала је бесу да неће - присећа се мајка, док крушку ставља на полицу у дневној соби, како би још неки дан чувала једину "везу" са кућом у којој је живела тридесет и кусур година, све до 17. марта, када је из Косова Поља, некада важног железничког средишта из ког се возом путовало до Београда, Софије, Атине или Минхена, протеран и последњи Србин.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ВЛАДИЦА ИЗ ОРМАРА ИЗВУКАО ЗМИЈУ ДУГУ ЦЕО МЕТАР: Невероватан случај у Врању - Чују се женски врисци, камера све снимила (ВИДЕО)

ВЛАДИЦА ИЗ ОРМАРА ИЗВУКАО ЗМИЈУ ДУГУ ЦЕО МЕТАР: Невероватан случај у Врању - Чују се женски врисци, камера све снимила (ВИДЕО)

ИАКО је јуче многе крајеве наше земље изненадио снег, а температуре су се спустиле за читавих петнаест степени, за најпознатијег хватача змија из Владичиног Хана Владицу Станковића и јуче је било посла.

18. 04. 2024. у 09:40

ЧУВАМО ДЕДОВИНУ И ГРОБОВЕ СИНОВА Упркос трагедијама, породица Михајла Томашевића, из Сувог Грла код Србице, опстаје на свом огњишту (ФОТО)

ЧУВАМО ДЕДОВИНУ И ГРОБОВЕ СИНОВА Упркос трагедијама, породица Михајла Томашевића, из Сувог Грла код Србице, опстаје на свом огњишту (ФОТО)

ОВО су гробови мојих синова. Стојадина, рођеног 1979, који је погинуо на Кошарама и Стевана, две године млађег, који је 2002, возећи трактор нагазио на противтенковску мину коју су на путу у селу поставили Албанци. Овде на гробљу ми је друга кућа, а она у којој живим са супругом Миладинком Мицом и сином Дарком је неколико километара одавде. И, док сам жив са Косова и Метохије селити се нећу, чуваћу свој дом и гробове синова.

18. 04. 2024. у 10:45

МОГУ ЛИ ДА ВАС ЗАМОЛИМ? Бајага одржао час културе на РТС-у - снимак се шири мрежама (ВИДЕО)

"МОГУ ЛИ ДА ВАС ЗАМОЛИМ?" Бајага одржао час културе на РТС-у - снимак се шири мрежама (ВИДЕО)

ЈЕДНА опаска легендарног музичара Момчила Бајагића Бајаге током промоције реиздања прве плоче Бајаге и Инструктора "Позитивна географија", забележена камером РТС-а, постала је вирална на друштвеним мрежама.

18. 04. 2024. у 10:17

Коментари (11)

МИГ НАДЛЕЋЕ ПЕШТЕР: Све је спремно за силовит завршетак Вихора 2024 (ВИДЕО)