FELJTON - SUDBINSKI SUSRET SA AMERIČKIM SRBIMA: Godinama se Vasa Mihailović zalagao za ispravljanje nepravde prema srpskim piscima u tuđini

KADA Krinka i Aleksandar kolima krenu iz Kolumbusa za Pitsburg u Pensilvaniji, s par kofera u gepeku, ne znaju tog 1. jula 1992. godine da će u tom gradu da osnuju dom i da će u njemu da borave, uz odlaske i povratke, čitavih četvrt veka.

Foto: Vikipedija\"Glas Amerike"

 Razumljivo je da kada mladi ljudi odlaze u nepoznata mesta, pogotovu u beli svet, da ne mogu da predvide šta ih i gde čeka ni za godinu, dve, osim ako se sve ne odvija po nekom unapred utvrđenom planu. A ovo dvoje nisu baš u cvetu mladosti. Aleksandar je prevalio pedeset, dok je Krinka dvanaest godina mlađa.

Početak je ovo njihovog ponovnog i gotovo sudbinskog susreta s američkim Srbima. Njihovo prethodno, zajedničko, bračno upoznavanje srpske Amerike dogodilo se pre čitave decenije kada su njih dvoje na krilima Fulbrajtove stipendije sleteli na polja Srednjeg Zapada u Kanzas Siti. Na Kanzaškom univerzitetu, u malenom mestu Lorens, Krinka je pozvana da predaje srpsko-hrvatski jezik. Aleksandar joj par nedelja pravi društvo, dovoljno da se dogovori s profesorima da i on jednom mesečno dolazi da drži kurs - Poezija evropske levice. A prvi semestar predavaće rusku i srpsku književnost u takođe malenom Čepel Hilu, ali na drevnom i čuvenom univerzitetu Severne Karoline.

U ČEPEL Hilu živi Vasa Mihailović. Rođen je u Prokuplju 1926, Srbiju napušta pred kraj rata s tzv. nacionalnim borcima, mada sam nije ni poneo pušku o ramenu, i posle boravka u iseljeničkim logorima u Italiji i Nemačkoj stiže u Ameriku 1951. godine. Odbranio je doktorsku disertaciju Herman Hese i Rusija. Hese ga je privukao, kako je govorio, zbog veza s Rusijom i ruskom književnošću, naročito s Dostojevskim.

Posle sovjetskih sputnjika poraslo je u Americi interesovanje i za slavističke studije pa je Mihailović preko četrdeset godina u “anglosaksonskom moru” predavao maternji jezik, srpsku i rusku književnost. Mihailović je i aktivan prevodilac, pored ostalog „Gorskog vijenca“, Dučićevih pesama u prozi i stihu, naučnik, antologičar i kritičar u američkim časopisima, knjigama i zbornicima, čak i urednik u nekima od njih, kao u časopisu „Svetska književnost danas“. On je i pesnik i pripovedač. Bar jednu knjigu tekstova o srpskim piscima objavio je u Amerikanskom Srbobranu na srpskom jeziku.

Kao prevodilac „Gorskog vijenca“ Mihailović se trudio da sačuva i deseterac, i cenzuru, i vernost originalu - a to je sve bio đavolski težak posao. Nije mu padalo lako ni „zgražavanje“ nekih kritičara koji nisu razumevali kako neko može da „istrebi“ svoje sugrađane samo zato što su druge vere. Oni se nisu nikad pitali, žalio se Mihailović, šta su Srbima u Crnoj Gori ti „sugrađani“ radili skoro pet vekova. Srećom da je bilo i onih, upućenijih, koji su ipak, videli umetničku lepotu tog epa i povoljno ocenili njegove napore.

ALEKSANDAR je Vasu sretao ranije u Beogradu jer se ovaj među prvim političkim emigrantima odlučio da posećuje Srbiju posle proglašenog pomilovanja za navodne saradnike okupatora, za one čije su ruke ostale čiste od zločina nad partizanskim borcima za slobodu. Vasa je bio samo simpatizer Ljotićevih zboraša, dok mu je rođeni brat pao kao žrtva komunističke odmazde u poznatim masakrima u Sloveniji po završetku rata. Neki emigranti ne opraštaju Vasi tada taj čin pomirenja, označen posetom otadžbini, a poznati novinar Bora Karapandžić čak piše da je zagazio u bratovljevu krv.

Aleksandar prepoznaje u Mihailoviću jednog od najistaknutijih predstavnika srpskog rasejanja posle Drugog svetskog rata. I kao u belom svetu tipičnog i izrazitog rodoljuba, ravnog najvećim u Srbiji. Kada mu je u Kruševcu, u Bagdali, izašla knjiga „Božić u rodnom kraju“, izjavio je Mihailović da se time najzad vraća svome rodu i domu.

„...ČINI mi se da je život u tuđini najteži za onoga ko želi da sačuva svoj maternji jezik. S te strane, ipak, nisam imao velikih teškoća, jer sam odmalena želeo da budem pisac na svom jeziku (nasuprot nekima koji, iz praktičnih razloga, žele da postanu pisci na novostečenom jeziku). Zato se trudim ne samo da ne zaboravim svoj jezik već i da ga stalno obogaćujem. U tome mi je dosta pomoglo i to što ovde predajem srpski i što mi je supruga takođe Srpkinja. I što održavam veze sa piscima u zemlji i pratim tokove naše književnosti. U tuđini sve što je vezano za zavičaj izgleda lepše, poprimivši nostalgičnu patinu nečeg tvog, a dalekog.

U jednoj pesmi kažem: ’Jedina besmrtnost za koju sad znam jeste uspomena’ Šta sam drugo mogao da ponesem sa sobom, napuštajući zavičaj, nego uspomene? To je jedino što nas je, odvojene okeanom, uvek spajalo na dva kontinenta. Uspomene su one sitne žilice korena koje stablo drže uspravno. Tim uspomenama se hrani moja ljubav za rodno tle i dok je njih živeće i ta ljubav. Kad njih nestane, postajemo sami sebi stranci.

Zanemarivanje, čak i potpuno nepriznavanje srpskih pisaca koji su se silom prilika našli van granica jedan je od najtežih grehova koji je naša kultura počinila poslednjih pet decenija. Kao da nas ima na hiljade, pa možemo tako galantno da se odričemo onih s kojima se ne slažemo, politički ili na koji drugi način! Da su zagranični pisci imali prilike da se čuju, pa onda bili odbijeni usled nedostatka umetničkih kvaliteta, to bih mogao da razumem. Ali kako se može unapred, na neviđeno, znati da nešto nije dobro? Hteo bih da navedem primer romana 'Na prelomu' Save Jankovića, koji bi zainteresovao mnoge čitaoce, jer na visok umetnički način priča o ratu viđenom ’sa druge strane’.

A ima i drugih vrednih pisaca i pesnika - Mateja Matejić, Đorđe Tomašević, Dragan Rajković, Vlada Miličić, Veljko Bojić, Dragoslav Dragutinović i mnogi drugi. Verujem da će biti prijatnih iznenađenja kada dela tih pisaca najzad postanu dostupna čitaocima za koje su uostalom i pisana. Primanje većeg broja nas u Udruženje književnika Srbije značajan je korak. Zato mi je milo kad vidim da se ta nepravda polako ispravlja. Još nije dovoljno učinjeno - veoma mali deo zagranične književnosti je pristupan ovde, ali verujem da će vremenom i to doći”.

PISCA koji je mnogo učinio za prisustvo srpske književnosti u Sjedinjenim Američkim Državama takođe bi trebalo saslušati čak i danas kada se njegov glas može samo da nasluti sa stranica knjiga, časopisa ili novina.

“Srpska književnost se ovde dosta probila poslednjih decenija. Naročiti uspeh postigli su Andrić, Kiš, Pavić, Popa, Miodrag Pavlović, Ivan V. Lalić, a tu su i Pekić, Dragoslav Mihailović, Tišma, Ristović i drugi (jedna od mojih 'dužnosti' je i objavljivanje bibliografije jugoslovenskih književnosti na engleskom, u svim vidovima; do sada su izašla tri toma, na preko 1.200 strana, i rad se nastavlja). Na nesreću, zbog poslednjeg rata ovaj svet ovde baca ljagu na sve što je srpsko.“

Vasa Mihailović je ne samo tvorac značajnog i obimnog dela nego i veoma skroman i drag čovek i Aleksandar se brzo sprijateljuje s njim i njihova književna družba i saradnja na polzu srpske književnosti, stvarane u domovini i tuđini, trajaće duže od tri decenije, sve do Mihailovićeve smrti 2015. godine.

SUTRA: SUSRET S KNjIŽEVNIKOM U AMERIČKOM STONOM GRADU

Preporučujemo

Feljton

0 1

FELjTON - HILANDARSKA NAUČNA BIBLIOTEKA U OHAJU: Ostala je tajna od koga je potekla ideja da se u Kolambusu otvori Hilandarska soba

21. 04. 2024. u 18:00

Feljton

0 2

FELjTON - STUDENTI U PITSBURGU NISI HTELI DA MRZE SRBE: Neki učili srpski da bi nas napadali

19. 04. 2024. u 18:00

Feljton

0 8

FELjTON - DžO BAJDEN NA DORUČKU SA SRPSKOM DELEGACIJOM: Slobodana Miloševića 1998. godine poredio sa negativcem iz filma Džona Forda

20. 04. 2024. u 18:00

Feljton

0 2

FELjTON - VREĐANjA I KAMENOVANjE "RUSKIH" DEČJIH VRTIĆA: Lokalni Nemci su sovjetsku stranu sve češće optuživali za vandalizam

10. 04. 2024. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije