ŽIVOT JE PRVI PUT GORI OD ROPSTVA: Božidar Mandić o pola veka stvaralaštva, avangardi, prirodi...

KAO najveću vrednost svoje umetnosti, života, filozofije, Božidar Mandić, kome je minulog vikenda beogradski Muzej savremene umetnosti obeležio pola veka stvaralaštva, ističe to što u dom prima svakog čoveka.

Foto M. Anđela

Kroz njegovu šumsku kuću, u Brezovici podno Rudnika, gde je 1977. osnovao "Porodicu bistrih potoka", do sada je prošlo 45.000 ljudi. Njih 28.000 je tu noćilo, a podelili su i 325.000 besplatnih obroka.

- "Porodica bistrih potoka" je živa skulptura moderne umetnosti - tvrdi Mandić, koji je prvu likovnu postavku predstavio pre pola veka na "Tribini mladih", u rodnom Novom Sadu, a bavi se i književnošću (napisao 25 knjiga poezije, eseja, lirskih zapisa, priča i romana), teatrom (režirao dvadesetak predstava, organizuje Festival alternativnog pozorišta "Šumes"), piše kolumne.

Ipak, davanje sebe, za njega je nešto što najviše čovek može da ispuni. Na umetnika koji je pre 44 godine avangardni angažman sa asfalta preselio u divljinu, podsetio je kustos Zoran Erić kao što je to prethodno uradio i sa opusom Ilije Šoškića, a MSU se i velikim vraćanjem kući Marine Abramović odužio progresivnom duhu šezdesetih i sedamdesetih na ovim prostorima.

- Osećam se kao dete, iako imam 70 godina, jer me čuvaju ideje s kraja šezdesetih. Za novosadski krug avangardnih umetnika kome sam pripadao Zvonko Maković, kaže da je bio najradikalniji u tadašnjoj Jugoslaviji. Iritirali smo društvo i politiku, imali nebuloznu estetiku, koja još nije valorizovana. Od nas četrnaestak, sedmoro, osmoro je završilo u zatvoru, bez ikakvog razloga - priča naš sagovornik koji je bio najmlađi u grupi, u kojoj su bili Tibor Varadi, Oto Tolnaj, Judita Šalgo, Želimir Žilnik, Peđa Vranješević, Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Mirko Radojčić, Vladimir Kopicl, Miša Živanović, Slavko Bogdanović:

- Bile su mi dovoljne dve stvari koje sam tada naučio, a to su hrabrost i sloboda, koje sam preneo u šumsku estetiku i kulturu.

Foto Privatna arhgiva

Na prvoj likovnoj postavci, priseća se, izložio je migavce, blatobrane, neke niklovane delove, ali i blato, kukuruz. To se ne razlikuje mnogo od materijala od kojih sada stvara: opet od blata, drveta, kamena.

- Umetnost koja liči na umetnost nije umetnost - mišljenja je naš sagovornik, za koga je Kosta Bogdanović, vajar i teoretičar, govorio da spada u najautentičnije stvaraoce, jer se ne može ni sa kim porediti. - Spajam kamen, balegu, drvo, povezujući prirodu i čoveka, umetnost, nadu za budućnost. Želim da rehabilitujem atom. Od onog trenutka kada ga je Hajzenberg pocepao, civilizacija nije više ista. Od tada počinje survavanje i ogromno beznađe.

Sa svojom povratkom prirodi, Mandić je i u globalnim razmerama pionir pokreta zaštite životne sredine:

- "Porodica bistrih potoka" je tri godine starija od nemačke partije Zeleni, a 17 godina smo prethodili svetskom pokretu "Očistimo svet". Ljubivoje Ršumović i ja pre njih smo čistili gradove: Beograd, Bačku Palanku, Valjevo... Kao umetnik i filozof imao sam refleks da dolazi jedno vreme sveopšte zagađenosti.

Autor Božidar Mandić, Foto Privatna arhgiva

I ovaj jubilej potvrda mu je da je još u "praskozorju bio na pravom putu" i ne namerava da ga napusti:

- Svako jutro ustajem u tri, pola četiri, da bih pisao, ali i da bih se oduševljavao planinama. U šumi, svakoga dana, osećam tu živu spregu sa kosmosom. I sve to što vidim je uzbuđenje, koje me inspiriše da stvaram. U betonu, asfaltu, nastaje nekrofilska umetnost. Sve više prepoznajemo kapital - realističke umetnike, koji stvaraju "iz para", a ne iz ideja, onirizma, metafizike.

Najveća cenzura i progon umetnika je kada ga skrajnu, ističe Mandić. Hepening za jubilej, u Parku skulptura MSU, posvetio je zato četvorici, pomalo zaboravljenih stubova avangarde: Đorđu Markoviću Koderu, Ljubomiru Miciću, Ljubiši Jociću i Vladanu Radovanoviću.

- Dvadeseti vek je vek avangarde - objašnjava umetnik. - Posle sedamdesetih i konceptualne umetnosti, dodavali su joj razne prefikse, kao transavangarda, neoavangarda, i time je umrvili. Po korporacijskim naredbama morala je da se spreči umetnost koja je smatrala da je umetnost sve, ali ne i svašta. Kad čujem neoavangarda, to mi zvuči kao neonacizam. Oktavijan Paz kaže da u svakom vremenu postoji avangarda.

- Život je prvi put gori od ropstva. Ljudi žele da budu robovi, o čemu piše i Mišel Uelbek. Jer, kad si rob onda ni o čemu ne misliš, ne suočavaš se sa životom, eksploatišu te po 14 sati dnevno. Ne zanima te ni kreativnost, ni lepota, jedino opijati, glamur i spektakl. Umetnik je danas dužan da kritički reaguje i novom estetikom pomera percepciju.

PREDSTAVA "Živi razred" na "Šumesu 2020", Foto Privatna arhgiva

U prirodi su, kako tvrdi stvari mnogo harmoničnije, u njoj nema ni pošasti našeg doba - korone:

- Virusi, kako to pišu i Kami i Pekić, dolaze iracionalno i uglavnom su posledica haotičnog i aporičnog vremena i društva u kome čovek ništa ne poštuje, ni prirodu, ni drugo biće, ni estetiku, jedino profit. Onda dođe neka vrsta kazne, kao što je to kuga kod Bokača. Ovaj aktuelni virus je opomena, uvertira, jer nam se sprema još veći logor, koji će ući u glave ljudi. Čovek će sam sebe zatvarati. Usamljivaće se. To će biti pogubno po čovečnost. Pesnički, metaforički rečeno, ako počnemo da činimo dobra dela, virusi će se za 15 minuta povući.

Živeći sa biljkama, potokom, stablima, Mandić objašnjava da još čuje glas života:

- U prirodi još imam zaštitu, jer osluškujem glas mrava, trava, leptira. Sva umetnička dela posvećujem zaštiti tih bića, jer čovek će zaista umreti bez njih.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije