Kultura

SVETISLAV BULE GONCIĆ: Ako ne znamo kuda Srbija ide, znamo gde je bila

Vukica STRUGAR

22. 11. 2020. u 14:00

GLUMAC Svetislav Goncić, direktor Teatra "Vuk", ovih dana našao se u još jednoj ulozi: na predlog Ministarstva kulture imenovan je za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta.

СВЕТИСЛАВ БУЛЕ ГОНЦИЋ: Ако не знамо куда Србија иде, знамо где је била

Foto Tanjug

Naravno, i dalje je član Ateljea 212 (u "zamrznutom" statusu), a na pozorišnom repertoaru, s posebnom ljubavlju, čuva samo jednu predstavu: mjuzikl "Neki to vole vruće", koji bi 27. decembra trebalo da obeleži trideset godina postojanja u Pozorištu na Terazijama, u režiji legendarne Soje Jovanović. Inače, popularni Bule nije prvi put u UO nacionalnog teatra. Nalazio se u njegovom sazivu, pre nekoliko godina, ali je iz njega svojevoljno izašao.

- Bilo je to u vreme kad je raspisan jedan od konkursa za upravnika Narodnog pozorišta, a napustio sam UO isključivo iz tehničkih razloga. Nije se radilo, zaista, ni o kakvom sukobu niti bilo čemu sličnom. Sada, posle odlaska predsednice Jasne Dimitrijević, UO je ostao u krnjem sastavu i ja sam prihvatio poziv Ministarstva da dođem na njegovo čelo.

* Šta je vaš motiv da se prihvatite ove funkcije?

- Smatram da strateške pozicije kao što je ova daju mogućnost da se napravi dobra platforma i unapredi rad kuće. Nalazimo se u periodu kada se ozbiljno menja kulturološka matrica, sa novim identitetom zemlje. Formira se apsolutno drugačije lice Srbije koje je, kroz razne oblasti, okrenuto ka mladim ljudima i budućnosi. Ovo je vreme u kome je srušen stari sistem vrednosti i njegovi atributi, a novi se tek naziru.

Foto Tanjug

* Kada je o pozorištu reč, koji "stari atributi" treba da odu sa scene?

- Treba da prestanemo da administriramo estetiku propalog vremena. Jedna od prepreka je funkcionalni koncept teatra koji mi poznajemo. Aktuelni pozorišni modeli napravljeni su strukturalno još šezdesetih godina i taj okvir je anahron. Narodno pozorište ima kontinuitet kao stožer kulturološkog identiteta naše zemlje. I ne treba da se meša ono što predstavlja nacionalni značaj sa činjenicom da nosioci tih vrednosti ne treba da budu stari.

* Ali mladost sama po sebi nije dovoljan razlog da bude nosilac takve odgovornosti?

- Trenutna struktura ne omogućava ni starijima da se na pravi način izraze i pomognu da se ostvari neka nova budućnost. Kada je o repertoaru reč, njime će se baviti direktor pozorišta, koji će predloge davati UO. Nekoliko smerova tu ima. Jedan je da se isprati ovo vreme, drugi kulturno nasleđe. I tako dalje. Naravno, pozorište je reprezent kulturne politike zemlje i ima stratešku funkciju. Onako kako smo definisali svoj identitet do 1990. godine i promene jednopartijskog sistema, da li on može biti valjan i danas? Zemlja se, u međuvremenu, mnogo promenila...

* Postoji li kriza u stvaralačkom smislu?

- Ja je ne vidim. Mladi ljudi koji izlaze sa Katedre za dramaturgiju i te kako su sposobni, samo njihove teme nisu na pravi način još došle do javnosti i postale deo estetike modernog srpskog društva. Oni, zapravo, definišu jedan novi prostor, neopterećen prošlošću. Poenta nije samo u temama, nego u sintaksi i kontekstu, energiji i smislu. Pišu o normalnom životu, problemima koji ih muče, shvatanju sveta koji je pred njima. Jer, nismo više u postmodernističkom vremenu. U duboko smo podeljenom društvu, upravo iz ovih razloga: što se jedan zastareli sistem suočava sa novim. Mladi ljudi nisu skeptični prema svojoj budućnosti već afirmativni.

* Uprkos svemu što ih okružuje?

- Kao što piše Alan Kirbi, izašli smo iz postmoderne i ušli u digitalnu modernu. Ili pak Helen Plakrouz, koja više to ne zove modernim sociološkim već ciničnim teorijama. Postmoderna je čitav kompleks načina razmišljanja, zaostalih iz polovine prošlog veka, koji je obuhvatao i istočne zemlje kao što je Jugoslavija. Na tome se formirao i kritički i intelektualni korpus naše bivše zemlje. Sadašnja Srbija pripada novom, digitalnom vremenu. Ja, sa svojih 60 godina, to potpuno podržavam. Skepticizam i dalje postoji ne samo kod nas nego u celom svetu, a vezan je za taj zastareli koncept. U njegovoj osnovi je radikalni relativizam, što je obeležilo čitavo 20. stoleće. Dakle, koncept postmoderne je sumnja u sve što je napredno. Ako ne znamo gde Srbija ide, znamo gde je bila. Dovoljno je da se setimo gde su Zaharije Orfelin i Dositej Obradović bili u 18. veku i za šta su se zalagali - za nezavisnost Srbije i usvajanje pravih vrednosti.

LEKARI SU SPASLI BUDUĆNOST

* Imali ste nesreću da obolite od korone, ali i sreću da je preživite?

- Imao sam sreću i, očigledno, blaži oblik upale puća. Samo deset dana sam bio u Zemunskoj bolnici, oko mene su ležali ljudi i u težim i u lakšim situacijama. Bolnica je bila puna, kao nažalost, i danas. Zdravstveni radnici poklanjali su podjednaku pažnju svima, borili su se za svakog čoveka. Iz sopstvenog iskustva tvrdim da su sačuvali generacije koje dolaze, spasavajći njihove (buduće) majke i očeve. Zapravo, oni spasavaju demografsku sliku Srbije. Treba da smo večno zahvalni tim herojima na prvoj liniji, kao i svim javnim službama koje ne mogu da prestanu da rade. Moramo da očuvamo resurse i sačuvamo ljude. Sad je trenutak da pomognemo jedni drugima. Posle možemo da se svađamo, kad smo zdravi.

* Da li u ovom zavisnom svetu (što se pokazalo upravo u vreme pandemije) jedna država uopšte može da bude nezavisna?

- Nas formira društveno-sociološki okvir, a pitanje nezavisnosti može da se postavi u užem planu. A to je da ne pripadamo ni jednoj ni drugoj strani. Ali ne možemo ni da budemo nezavisni kao da smo na drugoj planeti. Naravno, važno je da sačuvamo deo identiteta, upravo nezavisnošću kojoj smo težili još u 18. i 19. veku, "Vostani Serbie" i "Plač Serbie" su pesme koje su definisale tu potrebu.

* Kakvo vam je iskustvo donelo rukovođenje Teatrom "Vuk"?

- Jedna od prvih stvari koje smo sproveli u radu teatra jeste komunikacija sa novom ruskom dramom koja je doživela veliku ekspanziju u Evropi i celom svetu. Uspeli smo da postavimo neka od značajnih dela savremene ruske dramaturgije. S druge strane, uspostavili smo kontakt s našim mladim piscima, da bismo to naše pismo što više promovisali. Već imamo četrnaest otkupljenih tekstova, od toga je dobar deo postavljen na scenu. I naravno, otvorili smo vrata studentima završnih godina katedri za režiju i glumu, pa i omogućili svim scenskim umetnostima da ovde rade master radove. Neke od tih predstava ostale su i kasnije na repertoaru. Takođe, imao čitav niz veoma značajnih socijalnih tema koje smo obradili, kao što je nasilje nad ženama, na primer. Tu su i predstave koje su vezane za ugrožavanje ljudskih prava, radili smo i jednu predstavu sa festivalom "Merlinka" na temu seksualnih sloboda. Smatramo da je i to deo modernog društva kome Srbija polako, ali sigurno i nedvosmisleno pripada.

* U tom korpusu mladih ljudi čije vreme tek dolazi je i vaša ćerka Isidora, koja uveliko režira i van Beograda?

- Svaki roditelj svom detetu želi sve najbolje. Naš zadatak je da se ona što pre osamostali. Mislim da je za mlade ljude ključna stvar da sami donose odluke i suoče se sa stvarnošću i svojim životom. Roditelj uvek strepi, ali je srećan kad zna da je njegovo dete dovoljno samostalno da može da vodi sopstveni život.

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Pročitajte više

Drugi pišu

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal