KAD NOVAC POSTANE MERA SREĆE: Spisateljica Lu Min o romanima "Neisporučena ljubav" i "Večera za šestoro" i savremenoj Kini

U PROŠLOSTI sam se bavila različitim poslovima. Bila sam poštanski službenik koji je merio pakete i lepio marke, ali i statističar koji se služio isključivo brojkama, sekretarica koja je zakazivala sastanke rukovodiocima, službenica, novinar... Iza svih tih poslova bila je neka moja nejasna želja - da dodirnem i istražim živote "drugih".

Lu Min / Foto Privatna arhiva

Ovako, za "Novosti", počinje priču o svom ulasku u književnost kineska spisateljica Lu Min (1973), čije su knjige sve prisutnije na svetskim jezicima. Kod nas, u izdanju "Albatrosa plus" objavljena su dva njena romana, "Neisporučena ljubav" i "Večera za šestoro", po kome je snimljen i film.

- Postojala je jedna scena koja me je konačno naterala da se posvetitim pisanju. Bila sam u poslovnoj zgradi visokoj 30 spratova, i toga dana sam gledala iz svoje kancelarije kako silaze niz stepenice piljari, policajci, službenici, konobari, profesori ekonomije - kaže Min. - Svi ti ljudi nisu bili samo glave ili lica, iza njihovih pojava stajala su osećanja i životna iskustva. Svako od nas ima tajnu, tamnu kao senka, i zaključava je u srce okovima. Te tajne koje su se vukle za tim ljudima kao senke, trenutno su me obuzele, konačno je eruptirao vulkan koji je spavao godinama. Očajnički sam želela da budem bliže njihovim srcima i osetim njihovu tugu i sažaljenje. To je zahtevalo legitimno oruđe - roman! Sela sam za svoj računar i otkucala svoju prvu rečenicu kao pisac. Bilo mi je 25 godina.

* Kako danas gledate na vaš prvi roman "Neisporučena ljubav", koji je izazvao velike simpatije naših čitalaca?

- Veoma sam srećna što je moja knjiga popularna među srpskim čitaocima. Priča je smeštena u Kinu, sredinom osamdesetih godina 20. veka, dok sam bila tinejdžer. Čula sam mnogo sličnih priča od ljudi oko sebe, ali mnoga moja sećanja iz tog perioda su nejasna. Za potrebe ove knjige čitala sam reportaže, bavila se sećanjima i proučavala sam velike događaje. Posle čitanja te knjige, sada mislim da sam uradila dobar posao kada su u pitanju detalji, reprodukovanje atmosfere i represivnog morala tog vremena. Zadovoljna sam i opisima omrznutih i povređenih, smrti i patnje, kojim se pokazuje liričnost i nostalgičnost atmosfere nakon što ste "gorko razočarani" i "kompletno slomljenog srca".

Lu Min / Foto Privatna arhiva

* U romanu "Večera za šestoro" kroz sudbine dve porodice, govorite o vrtoglavim promenama u Kini u kojima obični ljudi teško da mogu da se snađu.

- Neki ljudi mogu da se drže tempa svog vremena, aktivni su i napredni, dok su drugi spori, sporiji od vremena. Iz toga proizilazi da je nemoguće uspostaviti rezonancu, odnosno da je život komplikovan i težak. Zbog velike spoljne snage koja ovo naše vreme gura napred, povlačeći sa sobom ljude ili ih ostavljajući iza sebe, teško mu je suprotstaviti se. Ovo vreme se može uporediti sa džinom, u odnosu na koga je čovek obična biljčica. Neke od tih biljčica su otpornije i džin može da pređe preko njih da ih ne uništi, dok će druge posrnuti. Čak i oni koji deluju potpuno "naštimovani" i veoma uspešni skloni su da izgube svoje saglasje sa vremenom, kada moraju da se zaustave pred sledećom raskrsnicom.

* Klasna i moralna podvojenost kineskog društva jasno se sagledava u vašim knjigama. Šta je doprinelo toj podvojenosti?

- Ne mogu vam dati precizan odgovor, to bi možda mogli da analiziraju sociolozi. Mene to zapravo veoma zbunjuje, zato sam i napisala toliko priča o klasnim razlikama. Ljudi su stalno podeljeni na gomile, kao da su raspoređeni po različitim odeljcima u frižideru - mleko kome ističe rok trajanja je u jednom, smrznute knedle u drugom, sparušeno povrće u trećem, bajati morski plodovi u četvrtom... Naša prava patnja je nerazumljiva drugima.

* Naši čitaoci su iznenđeni sa kojom otvorenošću kineski pisci govore o bolnim problemima svoje zemlje. Izgleda da više nema tabu tema?

- Svi moji romani su u Kini zvanično objavljeni, i dobili su mnoge nagrade - očigledno, bilo je dozvoljeno da budu napisani i nisu tabu. Moje pisanje je uvek bilo vezano za lično iskustvo i iskustvo razvoja. Otvaram sve svoje pore kako bih osetila i opazila sve što vidim, čekajući na inspiraciju, istražujući i razmišljajući o pojedinim temama, koristeći razne tehnike kako bih izmišljala i kreirala priče. Nastaviću da sledim taj profesionalni instinkt.

Lu Min / Foto Privatna arhiva

* Često ističete kako pisci nemaju dovoljno uticaja u današnjem društvu i svetu..

- To je možda zato što su pisci više bave duhovnim životom, srcem i dušom. Ovo je pogled "iznutra" i njegov uticaj na spoljni svet je neaktivan i mikroskopski, on doseže do pojedinačnog života, jednog čoveka ili grupe bezbrojnih lica na ulici. Bez obzira na to, još uvek čvrsto verujem da je ljudima u svim vremenima potrebna književnost. Kada nam se rađaju deca, kada se zaljubimo, kada prolazimo teške periode, kada nam voljeni umiru, kada nam nedostaje rodno mesto, uvek nam je potrebno da o tome pričamo i da slušamo. Potrebni su nam poezija i muzika, film ili knjiga. Ni književost, ni umetnost nisu namenjene da menjaju svet, već da pričaju priče i da nam prave društvo. One su uvek tu.

* Vaše knjige nalaze čitaoce u mogobrojnim zemljama. Znači li to da su sudbine malih ljudi svuda iste ili slične?

- U pravu ste. Možda je to zato što ljudi žele da saznaju više o malom čoveku iz Kine, velike zemlje na Istoku. Sa književnog stanovišta međutim, nisu samo mali, već su svi ljudi pijuni u rukama sudbine. U tome je fascinacija i misterija života. Od prvog dana kada dođemo na svet pokušavamo da se borimo protiv te velike, nevidljive ruke. Probijamo se kroz talase sudbine da bi pronašli sebe, partnere i ljubav, borili se protiv padova, depresije i smrti.

* Na globalnom nivou, jaz između bogatih i siromašnih sve je veći. Može li se to opravadti profitom ili zaradom, kako se to najčešće čini?

- Ljudi su sada veoma zabrinuti za ekonomski život. Bogataš misli da može da kontroliše svet, što je bogatiji, postaje sve ponosniji. Siromašan oseća da je izgubio sve, pa što je siromašniji, postaje sve frustriraniji. To proizvodi osećaj da je jaz između njih sve dublji. Zapravo, novac je samo jedan kvadratić u Rubikovoj kocki života, ali sada je postao njegov najveći deo, na koji ljudi gledaju kao na meru sreće. Jaz između bogatih i siromašnih neizbežni je rezultat kapitalističkog društva, ali ne bi trebalo da postane glavni izvor nesreće.

* Kako doživljavate ovo što nas je snašlo sa koronom? Kakve se pouke mogu izvući?

- U septembru sam održala besedu kojom je otvoren jesenji semestar na Nacionalnom autonomnom univerzitetu Meksika. Osim o književnosti, govorila sam i o uticajima pandemije. Volela bih da to podelim i sa vama. Prvo pitanje je kako se suočiti sa smrću. Smrt sedi za stolom sa svakim od nas, ona je nevidljivi i stalno prisutni gost, pomaže da se bolje nosimo sa pitanjima novca, želja, slave, porodice, prirode i tela. Kao drugo, želela bih da pomenem i kinesku mudrost života. Postoji stara kineska priča o starom čoveku koji je izgubio konja, a konj se vratio i doveo još jednog dobrog konja. To znači da trenutni gubitak može da nam se vrati kao dobitak. Poruka priče je da dobre stvari mogu ispasti loše, dok se one loše mogu preokrenuti na dobro. Sa velikim promenama moramo se suočiti sa otvorenim i smirenim stavom. Pandemija je katastrofa koja je uzrokovala velike gubitke, ali možemo li da razmiljamo o tome i kao o poruci koju nam Zemlja šalje zbog naše arogancije kao ljudskih bića? Da li je ona podsetnik da era džinovskog napretka mora da stane ili da malo uspori?

Pišem uz muziku

* NA kojoj knjizi sada radite? Kako izgleda vaš spisateljski dan? Koliko vremena provodite nad rukopisom?

- Upravo pišem novi roman o čoveku koji umire i svodi račune sa sobom i svojim bogatstvom. Konačno sam za protagonistu izabrala muškarca, i to bogatog muškarca. Pišem obično ujutru jer tada imam više energije. Volim da pišem uz poznatu muziku i pesme koje mi pomažu da oformim unutrašnje, nevidljivo "zvono". Ukoliko mi dobro ide, potrebno mi je tri do četiri godine da napišem roman. Biće mi drago da moja nova dela u budućnosti dođu do srpskih čitalaca.

Preporučujemo

Kultura

2 0

DAR IZ LjUBLjANE: Poklon za deset srpskih biblioteka

02. 12. 2020. u 15:06

Kultura

0 0

DRANGULIJE OD MISLI: Ipak su sve te krhotine i ostaci prošlosti na neki način povezani s nematerijalnim stvarima

01. 12. 2020. u 19:47

Kultura

0 0

KNjIŽEVNA KRITIKA: Sloboda - ono čega (danas) nema; Marko Krstić, "Mundo libre"

03. 11. 2020. u 19:39

Kultura

0 6

EKSKLUZIVNO - ISABEL ALjENDE: Svi na isti način osećamo bol i ljubav

03. 11. 2020. u 12:42

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije