INTERVJU Slađana Zarić: "Koridor" mitska bitka!

OTADžBINA - tako ofucana, a tako jaka reč. Ipak, imam savest prema državi u kojoj sam, ne samo rođena, nego koja mi je mnogo toga dala i kojoj mislim da treba na različite načine da vraćamo.

Foto V. Danilov

Svakim poslom vraćamo dug prema zemlji i prema precima. Moji filmovi su ratni, a u stvari antiratni, jer prikazuju sve njegove strahote i kako je on poslednja opcija izlaza iz sukoba. Filmovi sadrže i poruke da poštujemo poginule i da gajimo kolektivno sećanje našeg naroda. Ne smemo da zaboravimo ljude koji su dali živote za otadžbinu bilo na Košarama bilo na Koridoru.

Ovako novinarka i urednica RTS Slađana Zarić, za "Novosti", objašnjava šta ju je motivisalo da tri epske bitke srpske vojske iz skorije istorije pretoči u dokumentarno-igrane filmove "Ratne priče sa Košara", "Ratne priče sa Paštrika" i najnoviji "Koridor 92". Ekranizacija jedne od najslavnijih bitaka Vojske Republike Srpske bila je najgledaniji program na RTRS 9. januara, a 1,2 miliona ljudi netremice ju je pratilo pre nekoliko dana na RTS.

PORUKE Zarićeva je i autor filmova o Košarama i Paštriku, Foto V. Danilov

Kakve reakcije ste dobili posle premijera?

- Različiti istoričari su mi rekli da je film nacionalno osvešćen, ali nije patetičan ili uvredljiv. Izneli smo ono što se činjenično dešavalo i verujem da je mnogim gledaocima to bilo potresno i da nisu mogli gledati. Svi igrani delovi zasnovani su na sudskim procesima, svedočenjima ljudi koji su bili žrtve ili direktni učesnici borbe. Razgovarala sam sa više od 80 boraca, mada se nisu svi pojavili u filmu. Film "Koridor 92" je izazvao emocije kod Srba ovde jer skoro da nisu znali šta se tamo zbivalo. Jedan od čestih komentara bio je neverica šta su sve ti ljudi preživeli. U Republici Srpskoj pored većinom pozitivnih komentara bila je i poneka zamerka o zastupljenosti pojedinih komandanata ili jedinica. Njima je drugi deo filma, koji se odnosi na samu operaciju, bio značajniji. Film se sada nalazi na "Jutjubu" i moguće je da će tek uslediti komentari i reakcije iz Hrvatske. U toku istraživanja koristila sam i hrvatske i srpske izvore i na osnovu beleški oficira u ratnim dnevnicima radila sam paralelu šta se kog dana na frontu dešavalo.

Kako ste došli na ideju da snimate ovaj film?

- Ljudi su punim srcem reagovali na premijeri filma "Ratne priče sa Košara" u Banjaluci. Bila sam ganuta time da su Košare prihvatili kao da je njihova priča. To me je podstaklo da poželim da ispričam priču koja se tiče i nas jer smo isti narod. Operacija "Koridor" ima širi geopolitički kontekst dešavanja uz fascinantan moral i herojstvo koje su pokazali vojnici Republike Srpske. Treba da znamo sopstvenu istoriju i moramo da je pričamo. Deo razloga zašto sam radila "Koridor 92" leži u veličanstvenoj bici, koja je u vojnom smislu bila izuzetno važna i uspešna, a deo u pozadini događaja koja je dovela do bitke.

AKCIJA U igranom delu filma "Koridor 92" jednu od uloga tumači Vuk Kostić, Foto V. Danilov

Film hronološki prati događaje od 3. marta do 7. oktobra 1992. i time daje širi kontekst dešavanja?

- Činjenica je da su Hrvati bez ikakvog vojnog sporazuma prešli reku Savu još 3. marta, a da je prvi sporazum između Tuđmana i Alije Izetbegovića potpisan krajem jula. Veoma mi je zanimljivo što Hrvati u zapisima o borbi u Posavini uopšte ne dovode u pitanje prisustvo regularne hrvatske vojske na teritoriji BiH. Upravo zbog takvih dešavanja su Jugoslaviji uvedene višegodišnje i tragične sankcije. Samo nekoliko dana od 6. aprila i zvaničnog početka rata u BiH formirani su logori u kojima su ubijani Srbi i to ne treba zaboraviti. Jedna od najtužnijih i najtežih scena "Koridora 92" mi je bila kada Azra Bašić ubija logoraša u Derventi. Plakala sam dok sam slušala potresna svedočenja o silovanjima i logorima.

Šta je, po vašem mišljenju, posebno obeležilo ovu bitku?

- Koridor je mitska bitka. Kada je doneta politička odluka da JNA treba da napusti teritorije oko Bosanskog Broda, vojska Republike Srpske još nije formirana i Hrvati uzimaju deo po deo, stvaraju logore i dolaze skoro do Doboja. Tako presecaju put, odnosno koridor. U Banjaluci tako nisu imali mogućnost da bilo šta od bilo kuda nabave, jer je bilo zabranjeno i preletanje iznad BiH. Bez vazdušnog i kopnenog saobraćaja dolazi do, slobodno mogu reći, humanitarne katastrofe u zapadnom delu Republike Srpske. Sa severa nadiru Hrvati, jug drži armija Bosne i Hercegovine i nalazite se u krugu iz kog nema izlaza. Počele su nestašice struje, hrane, lekova, sredstava za dijalizu, kiseonika... Tada u banjalučkom porodilištu umire 12 beba. Oni nisu imali drugo rešenje osim da odu u borbu ili da ih nema.

- Operacija "Koridor" je bila biti ili ne biti i da tada nije spojen istočni sa zapadnim delom ne bi bilo ni Republike Srpske. Moral tih 40.000 vojnika je neverovatan. Odlazili su pevajući u bitku iz koje su znali da se neće vratiti. Nije bilo čoveka koji nije punog srca otišao u proboj. Oni su se branili da prežive i ostanu na svom ognjištu. Što kaže glumac Aleksandar Stojković, koji je pisao scenario igranih scena, da to nisu uradili prošli bi gore ili isto kao u Drugom svetskom ratu. Specifično je da su upravo u tom delu Republike Srpske Krajine i Posavine bili potomci onih koji su stradali u Jasenovcu pola veka pre dešavanja na Koridoru.

Kojom sledećom bitkom biste voleli da se bavite u budućnosti?

- Volela bih malo da se odmorim od ratnih priča... Najdraža scena "Koridora 92" mi je logorska vatra kada je linija fronta stala, a vojnici opušteno sede i pevaju uz gitaru. U trenu sve utihne i oni čuju cvrčke i neprijateljske, hrvatske snage koje im viču da ne prestaju i nastave da pevaju. Kako kaže sagovornik u filmu, taj događaj je pokazao kako je malo potrebno da se se iz rata pređe u mir i obrnuto. Takve scene ili svedočenja o tome koliko je stradalo mladih od 18 ili 19 godina pokazuju apsurdnost rata.

Da li smo posle skoro tri decenije pronašli mir i zaboravili rat?

- Rat ne treba da zaboravimo jer i dalje ima živih porodica koje su podnele žrtve i trebalo bi da se sećamo poginulih i ispisujemo sopstvenu istoriju. Uz poštovanje svih mrtvih i želju da nam se nikad ne ponovi. Polazim od toga da smo i mi gledali priče o Vijetnamu iako nije imao mnogo veze sa nama. Zato bi trebalo da mladim ljudima pričamo o našoj istoriji. Smatram da je zato što se posle Drugog svetskog rata, zbog drugačijih političkih okolnosti, nije učilo o Jasenovcu, raznim jamama i drugim stradanjima u velikoj meri to vaskrslo i ponovo desilo 1991.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije