KLjUČ JE BIO U RUKAMA ZAPADA: Poslednju deceniju dvadesetog veka srpski narod je dočekao rasparčan i neorganizovan

Borisav Jović

18. 11. 2020. u 17:09

КЉУЧ ЈЕ БИО У РУКАМА ЗАПАДА: Последњу деценију двадесетог века српски народ је дочекао распарчан и неорганизован

Arhiva

SLOVENIJA i Hrvatska su imale jasan interes i cilj da se odvoje od Jugoslavije. Ostalim republikama, Makedoniji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, više je odgovaralo da se bez sukoba sa velikim silama Zapada dočepaju samostalnosti, nego da ostanu u Jugoslaviji. Odluka Evropske unije da ignoriše ustavna prava srpskog naroda koji živi u republikama van Srbije, stavio ga je u poziciju da sam, uz pomoć Srbije, traži rešenje za zaštitu svojih prava i interesa.

Srpski narod u Hrvatskoj je na svojoj etničkoj teritoriji osnovao Republiku Srpsku Krajinu, u koju je Savet bezbednosti OUN poslao svoje mirovne snage, kako bi srpski narod bio zaštićen od hrvatskih paravojnih jedinica do iznalaženja političkog rešenja prihvatljivog za obe strane.

Uprkos tome, a uz pomoć i podršku svojih saveznika i savetodavaca, hrvatska vojska je, i pored prisustva mirovnih snaga OUN, grubo i munjevito zauzela teritoriju na kojoj vekovima živi srpski narod i izvršila progon više stotina hiljada Srba, naočigled čitavog sveta, koji nije reagovao.

A zašto nije reagovao veoma je jasno - evropske zemlje i SAD, koje su za to bile prve pozvane, u stvari su saučestvovale u zločinu. Pomogle su Hrvatskoj i vojno i savetodavno da problem sa Srbima reši progonom.

SRPSKI narod u Bosni i Hercegovini odlučio je da na svojim etničkim prostorima organizuje otpor samoproglašenoj državi BiH sa većinskom muslimanskom vlašću i da stvori svoju Republiku Srpsku, koju je, posle trogodišnjeg rata, međunarodna zajednica priznala Dejtonskim sporazumom, kao ravnopravni entitet sa muslimansko-hrvatskom federacijom u BiH.

CRNI OBLACI NAD SRBIJOM

BEZ obzira na sve srpske nesloge, u navedenim istorijskim okolnostima bilo ko da se našao na čelu Srbije i srpskog naroda u poslednjoj deceniji prošlog veka imao bi ogromne teškoće da spase naciju i državu od "crnih oblaka" koji su se nad njima nadneli. Ključ za izbegavanje ratnih sukoba nije bio u rukama srpskog naroda, nego u rukama velikih sila Zapada, a o pravima srpskog naroda nije se moglo ni razgovarati. Kao da ta prava nisu ni postojala, skoro kao da taj narod nije postojao, izuzev da bude optuživan i satanizovan.

U takvu istorijsku situaciju raspada Jugoslavije srpski narod je ušao, defakto, rasparčan i neorganizovan. Stigla su ga politička rešenja donošena od Drugog zasedanja Avnoja do Ustava SFRJ iz 1974. godine. Nije imao jedinstveno rukovodstvo nijedan legalni centar gde se odlučivalo o srpskim interesima. Srbi u Republici Srpskoj Krajini, Srbi u Republici Srpskoj i Srbi u Srbiji, imali su zasebna rukovodstva, a bili su u situaciji da donose krupne i sinhronizovane odluke. Tradicionalna srpska nesloga i ovoga puta je često dolazila do izražaja. Bilo je i žestokih međusobnih optuživanja i političkih razlaza. Još gora situacija bila je u odnosima između srpskog i crnogorskog rukovodstva, kao i između srpskog i federalnog jugoslovenskog rukovodstva, za vreme Savezne Republike Jugoslavije, države Srbije i Crne Gore.

Ni u samoj Srbiji nije bilo dovoljno sloge, iako bi u takvim teškim istorijskim okolnostima svaki narod objektivno bio dužan da političke razmirice ostavi po strani i da se okrene zaštiti interesa države i naroda u celini.

VLAST je maksimalno pomagala, pre svega politički i ekonomski, srpski narod van Srbije da opstane i izbori se za svoja legitimna prava, ali je bila u stalnim sukobima sa opozicijom, koja je pokušavala i silom da preotme vlast. Opozicija je, kako bi lakše srušila aktuelnu vlast, sarađivala sa dokazanim neprijateljima srpskog naroda, čak i sa onima koji su bombardovali našu zemlju i u to vreme. Još otvorenije je u istom smeru postupalo rukovodstvo Crne Gore, koja je u to vreme bila u sastavu zajedničke države.

Pored tradicionalne srpske nesloge, na koju su srpski neprijatelji računali, drugi bitan unutrašnji problem proisticao je iz dugogodišnje i višedecenijske prakse okrivljavanja Srba za sve i svašta u Titovoj Jugoslaviji, što je preraslo u naviku pa i prećutnu saglasnost u jednom delu srpske elite. Iz toga je nastala praksa samooptuživanja i solidarnosti sa dijagnozama Zapada koji je konstantno i apriori podržavao sve druge jugoslovenske narode i njihove interese i zahteve na račun Srba i srpskih interesa. Taj model je preuzela srpska opozicija koja je i nastala na tom talasu i u tim okolnostima i koja je nastojala da se domogne vlasti i sruši tzv. srpski režim po svaku cenu, pa i po cenu objektivnog nanošenja štete srpskim interesima i srpskoj vlasti u tim dramatičnim okolnostima.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

Denis

18.11.2020. 23:53

Као Јермени данас, ми тада нисмо имали руководство које је дорасло изазову. Наравно да су они хтели да униште Југославију али смо много тога могли и ми да урадимо. Готово све смо радили нама на штету а непријатељима у корист.