DUH PARTIZANSKOG JUGOSLOVENSTVA: Da li je srpski narod imao elitu spremnu i sposobnu da ga vodi kroz iskušenja XX veka

JUGOSLOVENSKA država nastala 1945. godine oblikovana je u duhu ideja "partizanskog jugoslovenstva" koje je zagovarala Komunistička partija Jugoslavije. Jugoslovenstvo KPJ umnogome je bilo opterećeno dogmatskim i klasnim pogledima na državu i strogošću prema srpskom narodu.

Tito govori na zasedanju AVNOJ-a 1943. godine

Početkom dvadesetih godina KPJ je zagovarala unitarnu državu. Zatim se duže od jedne decenije (1923-1935) zalagala za razbijanje Jugoslavije i formiranje nezavisnih nacionalnih država na njenom tlu. U godinama uspona nacionalsocijalizma i podele sveta na svet fašizma i svet antifašizma, jugoslovenski komunisti su, najzad, pod uticajem iz Moskve, prihvatili jugoslovensku državu i za nju se borili u ratu 1941-1945.

U celom međuratnom periodu KPJ je sistematski podsticala mržnju protiv srpske buržoazije kao ugnjetačke, nekritički prihvatila tezu o velikosrpskom hegemonizmu, saglašavala se sa planovima o nastajanju nacionalnih država na račun srpske etničke teritorije, širila propagandu o srpskoj vojsci kao okupatorskoj i državi kao eksploatatorskoj, stavljala u zadatak srpskim komunistima da rade protiv srpskog hegemonizma i sopstvene države. U skladu sa tim bila je i nacionalna politika koja je preko partijske strukture drobila oblasti srpskog etničkog prostora. Komunisti su zagovarali ravnopravnost naroda. Za razliku od građanskih političara verovali su da se nova Jugoslavija može izgraditi jedino kao "federacija ravnoteže".

U Drugom svetskom ratu srpsko građanstvo bilo je uništeno, nacionalni pokret razbijen, inteligencija je doživela pogrom, rascepkanost i podeljenost su se iskazale u najpogubnijim oblicima, biološka iscrpljenost svela je naciju na egzistencijalni minimum, ideologija komunizma zacarila je u svim sferama života.

Od prvog dana oružanog ustanka, u raznim formama (partijska organizacija, organizacija organa vlasti, vojnopolitička struktura), razvijao se proces nastajanja nove jugoslovenske federacije. Razlozi pragmatične prirode (unutrašnji i spoljni) presudno su uticali da se i o delikatnim pitanjima, kakvo je bilo pitanje razgraničenja nastajućih federalnih jedinica, vođstvo jugoslovenske revolucije nije izjašnjavalo. U situacijama kada su se pojavljivala sporna pitanja (npr. spor partijskih organizacija Hrvatske i Vojvodine oko Srema), partijski vrh je nastojao da njihovo rešavanje odloži za neko drugo vreme, nakon pobede revolucije.

U FEDERALNOM sistemu vlasti Politbiro KPJ imao je dominantno mesto. Njemu su bile podređene postojeće nacionalne i pokrajinske partijske organizacije, nastajući aparat vlasti, vojna organizacija, što svedoči da nije postojala suštinska federalizacija. Drugo zasedanje Avnoja je potvrdilo proces federalne institucionalizacije koji je trajao od prvih dana rata.

Avnoj se opredelio za priznanje pet konstitutivnih naroda i šest federalnih jedinica (Bosna i Hercegovina je trebalo da, zbog svoje složene nacionalne strukture, dobije status autonomije da bi 26/27. 11. 1943 bila konstituisana kao ravnopravna federalna jedinica). Avnoj nije rešio pitanje unutrašnjeg uređenja federacije i razgraničenje federalnih jedinica. Isticano je da za to još nije vreme. Predviđeno rešenje delilo je Srbe.

Sa kongresne govornice Osnivačkog kongresa KP Srbije Josip Broz je poručivao srpskom građanstvu i političarima u emigraciji da komunisti nisu "rascjepili Srbiju" već su stvaranjem federacije "napravili srećne Srbe u Bosni, isto tako kao i Hrvate i muslimane. Radi se samo o administrativnoj podeli. Ja neću da u Jugoslaviji budu granice koje će razdvajati, već... hoću da granice budu one koje će spajati naše narode".

U narednim godinama (1945-1956) teritorijalni okvir federalnih jedinica bio je utvrđen po nejednoobraznim merilima (istorijskim, etničkim, geografskim, ekonomskim), uveliko na srpsku štetu. Sporna pitanja rešavana su u najužem partijskom vrhu, na sednicama Politbiroa, formiranjem partijsko-državnih komisija, privremenim razgraničenjima koja su vremenom postala konačna, a da ga nije legalno razmotrio niti potvrdio nadležni državni organ i o tome doneo pravno valjani akt.

Tito sa delegatima na zasedanju AVNOJ-a u Jajcu

U političkom životu srpskog naroda, raspolućenog između jugoslovenske države i dijaspore i unutrašnjim granicama podeljenog između Srbije i ostalih republika, mada pritajeno, nastavile su da tinjaju brojne podele i sukobi. Politička zrelost je izostajala, političke kulture nikada nije bilo, demokratija je bila i ostala nepoznanica, kontrola vlasti nikada nije uspostavljena, ustavi su nedemokratski donošeni, izbori su nekorektno organizovani i sprovođeni, represija se prečesto nadvijala nad političkim neistomišljenikom, žrtve su postajali dželati a dželati žrtve.

U okvirima politike koja se na unutrašnjem planu iskazivala kroz centralizaciju privrede (obnova i izgradnja, prvi petogodišnji plan, kolektivizacija, radne akcije) i, kasnije, kroz samoupravljanje, a na spoljnom planu kroz prijateljstvo sa SSSR-om, sukob sa Informbiroom, politiku nesvrstavanja trošile su se mnoge generacije. Nacionalnu politiku je izražavao slogan bratstvo-jedinstvo. Država je bila u početku centralizovana, kasnije decentralizovana, sve vreme partijska. Sukob sa Informbiroom bio je, istovremeno, i pobeda i poraz.

REPRESIVNOM politikom KPJ je godinama gušila svaki nacionalizam, šovinizam, versku isključivost, ali i demokratska ispoljavanja i slobodu misli. U pedesetim godinama KPJ se suočila sa problemima političko-idejne prirode koje nije mogla da reši. Decentralizacija zemlje je dobijala sasvim suprotne oblike od željenih. Poremećajem ravnoteže između centra i delova generisan je nacionalizam u svim delovima zemlje i svim sferama društvenog života (politika, ekonomija, kultura).

Stare nacionalne ideologije, potiskivano istorijsko pamćenje počeli su da izranjaju podstičući strasti. Vekovne animozitete dodatno su jačali ekonomski nesporazumi i afere. Nacionalizam je nalazio uporište u republičkim strukturama sukobljenim oko raspodele društvene akumulacije i viška vrednosti, uticaja na privredu i finansije, podsticanje autonomnih težnji, obnavljanja nacionalnih tradicija. Nekadašnji monolitni društveni i politički život ustupao je svoje mesto "samoupravnom federalizmu". Jedinstvena jugoslovenska ideologija više nije postojala.

Od početka šezdesetih godina počelo se razmišljati o Jugoslaviji kao "tranzitnoj" tvorevini. Nakon 1962. partijsko rukovodstvo više nije bilo jedinstveno u viđenju pravca budućeg razvitka. Republičke elite počele su da zastupaju interese lokalnih teritorija, administrativne granice (nekadašnje "žilice u mermeru") postajale su granice samostalnih država. Nepostojanje veće slobode izražavanja, odsustvo društvenih slojeva koji bi integrisali jugoslovenski prostor, nepostojanje zajedničkog jugoslovenskog tržišta i kulturnog prostora pogađalo je posebno Srbe, dodatno ih deleći.

Od sredine sedamdesetih godina ustavno rešenje institucionalizovalo je sistem koji je permanentno bio u "paralizi". Poslovi iz nadležnosti federacije mogli su se obavljati samo uz konsenzus šest republika i dve autonomne pokrajine. U haotičnim vremenima kriza na površinu je izbio nemoral, korupcija, legalizovana je pljačka, ovladao kriminal na svim nivoima.

U svome sedamdeset tri godine dugom životu jugoslovenska država nije ostvarila ekonomsku integraciju. To nije pošlo za rukom ekonomskom liberalizmu (nije uspeo da "poruši" pregrade koje su istorijske pokrajine i oblasti delile jedne od drugih), državnom intervencionizmu (težio je preraspodeli privredno-finansijske moći prostora), etatističkom ekonomskom modelu (planska privreda, velika gradilišta, elektrifikacija i industrijalizacija), privrednoj reformi (neuspeli pokušaj deetatizacije koji je trajao od 1962. do 1965), niti drugim privrednim konceptima koje su iznedrile sedamdesete i osamdesete godine XX veka (koncept moderne Srbije iz 1971-'72; Dugoročni program ekonomske stabilizacije s početka osamdesetih, tržišni program A. Markovića s kraja osamdesetih godina). Istraživanja pokazuju da su država i privreda uvek više trošile nego što su bile u stanju da proizvedu.

Ekonomski život jugoslovenske države, otpočet daleke 1919. završio se i pre njenog fizičkog razbijanja.

KROZ brojne sukobe koji su ostavljali traga u životu naroda prošla je i Komunistička partija (1952. godine preimenovana u Savez komunista Jugoslavije). Njeno članstvo izjašnjavalo se "za" i "protiv" 1948. (sukob sa IB), 1954. (pristalice i protivnici M. Đilasa), 1966. (rankovićevci i oni koji to nisu), 1968. (oko studentskog pokreta), 1971/1972. (liberali i njihovi protivnici), 1974. (oko Ustava), 1988. (oko 8. sednice CK SKS), 1989. (oko održanja ili gašenja partije). Svaku od tih podela pratili su duboki društveni i lični lomovi, hipoteke, otpadništva grupa i pojedinaca, strahovi i stradanje.

Sa prestankom postojanja SKJ nestalo je i poslednjeg okvira koji je republike držao na okupu. Politika koja je decenijama jedina integrisala jugoslovensku državu kao da nikada nije razumela istorijsku stvarnost. Sve se završilo razbijanjem Jugoslavije kao države, slomom njenog društveno-političkog sistema, slomom međunacionalnih odnosa.

Da li je srpski narod imao elitu spremnu i sposobnu da ga vodi kroz iskušenja XX veka? Da li su društvene grupe koje identifikuje istoričar imale neophodnu superiornost, moć, znanje da predviđaju događaje i utiču na njih, da sagledavaju i razumeju društvene procese, da "osećaju" društveno tlo koje stalno podrhtava i da razaznaju ideje vodilje koje usmeravaju društvo ka progresu? Ko je uticao na puteve kojim nam je pošla istorija u XX veku? Srpska istoriografija i istoričar nemaju valjan istraživački odgovor na ta pitanja.

Malobrojni sloj preduzetnika (ni 2% aktivnog stanovništva) imao je značajnu modernizacionu i integrativnu ulogu u društvenom životu Kraljevine Jugoslavije. Istorija njegovog formiranja nerazdvojno je povezana sa istorijom uspostavljanja kapitalizma u svim oblastima naseljenim srpskim življem. Otuda i njegov nejednak uticaj na dinamiku ekonomskih i društvenih odnosa grada i sela.

Kardelj, Ranković i Tito u pripremi 7. kongresa SKJ

Nakon 1945. godine sloj preduzetnika podelio je sudbinu građanskog društva koje je izgrađivao i kapitalističkih odnosa proizvodnje koje je predstavljao. Pokušaj da se, početkom sedamdesetih godina, u Srbiji uspostavi preduzetnička elita završio se uklanjanjem više hiljada srpskih direktora i celokupne menadžerske elite. Ekonomska kriza, politički događaji, rat, koji su potresali srpsko društvo u poslednjoj deceniji XX veka, izazvali su drastično bogaćenje pojedinaca, ekstremno siromašenje većine stanovništva, nestajanje srednje klase.

U procesu koji asocira na vreme "prvobitne akumuladije kapitala" rođena je "nova" elita po bogatstvu, koja se svojim moralnim kodeksom, opštom kulturom, načinom sticanja bogatstva teško može zamisliti, barem u prvoj generaciji, kao generator društvenog progresa.

U POLITIČKOM biću srpske stvaralačke elite uočljiva su tri idejna kruga: konzervativni - dosledno blizak tradicionalnom srpskom nacionalizmu; liberalni - sklon da traga za celovitom vizijom državne i političke organizacije; levičarski - opredeljeni za temeljne socijalne i društvene reforme. U međuratnim godinama energija stvaralačke elite se troši u političkim borbama sa neistomišljenicima unutar vlastitog nacionalnog korpusa i van njega. Ona je zagovornik demokratije i skladnog društvenog razvoja, učesnik u živim polemikama oko načina uređenja države, posrednik i prenosnik stranih kulturnih i civilizacijskih uticaja.

Okupljen oko Srpskog kulturnog kluba deo srpske elite (elite po znanju i obrazovanju) otvara 1937. godine srpsko pitanje, ali veoma brzo "sitni konstruktivni rad" na duge staze napušta i uključuje se u političke obračune sa Hrvatima oko tradicionalnih pitanja čija je Bosna i Hercegovina, Slavonija, Srem, Vojvodina, Dubrovnik. "Kratki dah" je trajna karakteristika srpske elite u XX veku. Ta društvena grupa procentualno značajno strada u godinama Drugog svetskog rata.

Novo doba, nastalo 1945, sa novim vrednostima, moralnim načelima, kolektivnim iluzijama, kadrovski organizovanom KPJ imperativno je nametalo stvaralačkoj eliti svoja uverenja, usmerenja, sadržaje. Stav revolucionarnog subjekta prema inteligenciji bio je pun nepoverenja, isključivosti, sumnjičavosti. Isticano je da je ona "srodna" sitnoj buržoaziji po svojoj mlitavosti, nesposobnosti za disciplinu i organizovani rad, po svom individualizmu, reakcionarnim idejama, predrasudama, poreklu, prošlosti. Deo srpske elite, i to onaj najkreativniji, odstranjen je 1945. godine iz kulturnog, naučnog i javnog života.

INTELEKTUALCI građanskih nazora proglašavani su u partijskoj propagandi za "neprijatelje", "nacionaliste", "reakcionare", "političke bankrote". Mnoštvom mera nova vlast je utvrdila "ispravnost" naučnih i kulturnih radnika, nastavnog osoblja na univerzitetima, držanje i rad pisaca, humanističke inteligencije, akademika za vreme okupacije.

Oni nisu imali mogućnost da utiču na društveni život, piše po novinama, izdaje knjige, izrađuje nastavne planove i programe, javno iznosi svoje mišljenje. Delo nije odvajano od njenog autora. U kulturnim i naučnim ustanovama "sudovi časti" osvetljavali su rad i držanje svakog svog člana i udaljavali iz svoje sredine svakoga ko se "ogrešio". Narodni sudovi sudili su, ideološkim kriterijumima, velikom broju "narodnih neprijatelja", "eksploatatora", "kapitulanata". Činjenica da je oko 80% imovine državnog sektora u posleratnoj imovini Srbije stečeno konfiskacijom govori o "obimu" preduzetog posla.

Najveći deo srpske elite zauzeo je poziciju "nemešanja u politiku" i neutralnost, kako se pokazalo, neodrživu i nedugovečnu. Ta grupa, koju u žargonu partije nazivaju "sporazumaška", pojavljuje se kao glavni objekt interesovanja KPJ . Pod "prevaspitavanjem" inteligencije se podrazumevalo, pre svega, upoznavanje inteligencije sa ciljevima i zadacima socijalističke izgradnje, menjanje njenih navika, vaspitanja, tradicija, starog načina života i mišljenja. Izučavanje "marksizma-lenjinizma" bilo je u funkciji "proširivanja vidika".

Metodi "uvlačenja" inteligencije bili su različiti. "Idejno ubeđivanje" je donosilo i konkretnu materijalnu korist (stan, velike honorare, društveni ugled, akademska zvanja). Ipak, i pored "dobrih rezultata" koji su na poslu "idejnog ubeđivanja" i "prevaspitavanja" postignuti, partijska sumnja nikada nije otklonjena. Stvaranju "nove" socijalističke inteligencije u "novoj socijalističkoj školi" davana je prednost. U međuvremenu, ulogu elite u srpskom i jugoslovenskom društvu vršili su partijski kadrovi.

Ljudi vaspitavani na partijskim kursevima, "univerzalnih znanja" preuzeli su za duti niz decenija ulogu elite u srpskom i jugoslovenskom društvu. Takva elita nije bila u stanju da određuje putokaze društvenog razvoja. U celoj polovini veka srpsko društvo je uskraćeno za racionalnu i pouzdanu sliku o sebi, svojim mogućnostima, okruženju.

Preporučujemo

Društvo

0 10

PROSTOR ZA NAGODBU VELIKIH SILA: Istorijski procesi su uticali da Jugoslavija bude raskršće Istoka i Zapada

27. 02. 2021. u 17:14

Društvo

0 5

NISKA MRŽNjE DUŽA OD VEKA: Srbi između rimokatoličkog klerikalizma i albanskog nacionalizma

26. 02. 2021. u 17:14

Društvo

0 9

ZABORAVLjANjE ZLOČINA U IME "BRATSTVA I JEDINSTVA": U jugoslovenskoj državi izostala ekonomska i kulturna integracija srpskog naroda

25. 02. 2021. u 17:14

Društvo

0 1

MISIJA SABIRANjA SRBA: Jugoslovensko ujedinjenje nije bilo "slučajnost istorije" već plod dugog istorijskog procesa

24. 02. 2021. u 16:26

Društvo

1 3

SRBI I JUGOSLAVIJA: Preispitivanje prošlosti u ime sadašnjosti i budućnosti

23. 02. 2021. u 17:14

Društvo

1 3

ISTORIJSKI PORAZI, BIOLOŠKE POBEDE: Lažne markacije albanskog fanatizma

09. 01. 2021. u 17:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije