Feljton

ČOVEK koji nije uzalud živeo

Milivoje Pavlović

22. 07. 2020. u 21:35

PESNIK Matija Bećković je, u jednom uznetom fragmentu, markirao izuzetan svedočeći trenutak - kad se u živom stvaralačkom krugu našla jedna cela intelektualno-umetnička generacija, u kojoj Bećković posebno zapaža jednog iz tog okruženja - Mehmeda Mešu Selimovića.

ЧОВЕК који није узалуд живео

Foto dokumentacija Novosti

Izuzetan je Bećkovićev utisak sa tog susreta: ono što ga je impresioniralo bila je fascinantna slika o Meši, koja se sasvim razlikovala od one kojom je Selimović dotle predstavljan:

"Prvi put sam ga sreo kad sam imao dvadeset šest, a on pedeset šest godina. Bilo je to na Tjentištu gde je neko i mene uvažio i pozvao da se, zajedno sa Mešom i Ćamilom Sijarićem obratim mladim piscima Bosne i Hercegovine. Mada se bio oglasio s nekolika naslova, činilo se da je Meša tu bio pozvan pre kao profesor književnosti na glasu, nego kao pisac o čijem je književnom umeću bila na snazi ocena onog kritičara koji je napisao da je "Meša Selimović veoma pismen, ali nažalost bez ikakvog talenta". Kao darovit i neuporedivo talentovaniji od Meše slovio je njegov brat Teufik, koji nije ništa pisao. "Nisam bio ništa pročitao od Meše Selimovića, a tad sam ga prvi put slušao i bio zadivljen onim što sam čuo i zapanjen koliko se to razlikovalo od predstave koja je o njemu stvorena.
NIJEDAN profesor koga sam znao nije ni tako govorio, ni tako izgledao, ni tako istupao i suvereno vladao starim i najnovijim književnim izumima, znanjima i uvidima. Srećno je izlazio na kraj iz verbalnih avantura, a rečenicama sa dva izlaza spretno izbegavao upade u klopku reči. Lakoća kojom je formulisao i održavao se na paučini jezika, aforistika i logika, koju je demonstrirao, svedočili su o jednom bogomdanom daru, bez drugih uverenja osim vere u umetnost. Činilo se da nijedan teist nije verovao u Tvorca koliko je ovaj ateist verovao u tvoraštvo i njegov smisao. Već je bilo očito da se Meša Selimović odrekao svih strana osim one ka nebu."
Izrazito je emotivan i snažan doživljaj koji izaziva i Bećkovićev razgovor sa Selimovićem, dok je ležao u bolesničkoj postelji, koji potvrđuje da je život Meše Selimovića bio ostvaren i da je ispunio svoju životnu misiju: "Ne mogu zaboraviti trenutak kada smo ostali nasamo i kada sam mu, sedeći uz njegovo uzglavlje, izgovorio nekoliko reči čiji je smisao bio da nije uzalud živeo, da se zamenio knjigom, da je svoje reči pretvorio u stvar hartije, da je učinio ono zbog čega se rodio, da bi se mnogi zdravi s njim rado menjali, da je žednu hartiju natopio i svoju sudbinu ispunio. On me očima ispitivao tešim li ga ili govorim istinu, a niz lice su mu se kotrljale suze, toliko krupne da su se mogle brojati, a značile su samo jedno - ako je istina, ne žalim što sam poginuo, i da se ponovo rodim - sve bih to još jednom učinio."

ĆERKA GENERALA

DOK smo razgovarali, Meša i ja pili smo čaj, a Darka crno vino. Pratila je našu komunikaciju, ali se ničim nije umešala u službeni deo razgovora. Delimično se ozarila na samom kraju, kad sam pitao za osobu kojoj je "Derviš" posvećen, ne znajući da je upravo o njoj reč. Ako se ne varam, to je bilo prvi put da Selimović za medije govori o Darki. Bila je ćerka generala predratne kraljevske vojske. Nju su u to vreme dobro poznavali samo Mešini bliski prijatelji, i govorili o njoj sa simpatijama, posebno Dobrica Ćosić, Antonije Isaković i Matija Bećković.

IAKO je bio najmlađi u krugu Selimovićevih beogradskih prijatelja, Matija Bećković dobio je zadatak da se, u njihovo i svoje ime, oprosti od velikog pisca pred otvorenim grobom u Aleji zaslužnih građana beogradskog Novog groblja. Selimović je umro u svom stanu u Ulici gospodar Jovanovoj u Beogradu 11. jula 1982, dok je na televiziji posmatrao prenos fudbalske utakmice između Italije i Nemačke. Posle neprijatnog natezanja s predstavnicima bosanskohercegovačkih vlasti, koji su nastojali da posmrtne ostatke velikog pisca preuzmu i pokopaju u Tuzli, sahrana je organizovana 14. jula u 14 sati, po nesnosno toplom vremenu. U Beogradu, u kome se lepo osećao ali - kako je jednom zapisao Rajko P. Nogo - "za Beograd Meša nije više imao zdravlja; zdravlje je bilo pogubno u Sarajevu", večno počivalište dobio je pored dragih prijatelja i pisaca čije je delo cenio - Skendera Kulenovića i Miloša Crnjanskog.

"Već sedam godina se tvoji prijatelji opraštaju od tebe", rekao je u posmrtnom slovu Matija Bećković. "Svom si se životu osvetio i sebe zamenio svojim nesmrtnim delom... Poturio si veliko breme i konačno se odmorio. Već dva dana si spokojniji nego već poodavno."
Podsetivši na Selimovićevu misao iz "Sjećanja" o mučnom životu u "teškoj, teretnoj zemlji gde nije lako živjeti ako je čovjek samo za santimetar viši", Bećković se izrazio posredstvom još jedne nezaboravne figure: Kad bi se u nas ljudi sahranjivali uspravno, Selimović bi bio jedan od prvih koji je to zaslužio...
Verovatno bi mu i tada smetao onaj jedan santimetar razlike koji mu je život zagorčavao.
PROLEĆA 1969. bio sam student Filološkog fakulteta i novinarski poletarac. Objavljivao sam članke i intervjue u beogradskim listovima, najčešće u sindikalnom nedeljniku "Rad" koji je imao dva izdanja - ćirilično, koje se štampalo u prestonici, i latinično, na hrvatskom jeziku, tiskano u Zagrebu. Meša Selimović je tada bio već pisac na glasu, živeo je u Sarajevu. Nisam poznavao bliže nikog od njegovih tadašnjih beogradskih prijatelja, još manje da sam pripadao tom krugu. U listu "Rad" sam već imao rubriku pod naslovom "S ljudima od pera", u kojoj sam skoro svake nedelje objavljivao intervju s poznatim piscima iz čitave Jugoslavije. Poželeo sam da napravim intervju s Mešom Selimovićem, ali nisam znao kako da do pisca dođem.
Prilika za prvi kontakt pružila mi se s početkom aprila 1969. godine. Pročitao sam u "Politici" da će se uskoro održati sednica Glavnog odbora Srpske književne zadruge, čiji je Selimović bio član (predsednik ovog tela bio je Dobrica Ćosić). Bio sam odlučio da određenog dana dežuram ispred zgrade SKZ u glavnoj ulici, koja se onda zvala po Brozu, a danas nosi ime kralja Milana Obrenovića.
PLAN je ostvaren negde oko 11 sati; iz pravca restorana "London" nailazio je, visok i prav, pisac "Derviša i smrti", držeći šešir u jednoj ruci, a drugom pridržavajući omalenu, bucmastu ženu za koju sam kasnije saznao da mu je supruga. Predstavio sam se kao student književnosti koji se izdržava u Beogradu praveći intervjue s poznatim piscima, i zamolio ga da nađe malo vremena za razgovor sa mnom. Pristao je bez dvoumljenja i zakazao mi susret za 17 sati istog dana.
- Dođite u restoran hotela "Slavija", mi tamo odsedamo - rekao je - Selimović. - Imaću sat-dva za razgovor s vama, a onda idemo na večeru s Dobricom Ćosićem...
U zakazano vreme Selimović me je čekao u restoranu hotela u društvu one iste simpatične debeljuce. Kasnije sam saznao da je to Darka, njegova druga žena, kojoj je, iz poštovanja i velike ljubavi, posvetio svoje najvažnije delo. Svoju prethodnu ženu, s kojom je imao ćerku Slobodanku (sa Darkom je dobio još dve ćerke, Mašu i Jesenku) Selimović je ostavio posle nepune godine dana, uz mnogo peripetija, čak i političkih; zbog ogrešenja o vladajući moral isključen je iz Partije, a potom je ostao i bez posla. U "Sjećanjima" (objavljenim 1976) Selimović svedoči da su mu članovi Partije, "a naročito drugarice", postavljali i "neukusno indiskretna pitanja" o prirodi veze sa Darkom ("Jeste li se ljubili?", "Šta ste još radili?").

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi
ČUVAMO DEDOVINU I GROBOVE SINOVA Uprkos tragedijama, porodica Mihajla Tomaševića, iz Suvog Grla kod Srbice, opstaje na svom ognjištu (FOTO)
Reportaže

0 15

ČUVAMO DEDOVINU I GROBOVE SINOVA Uprkos tragedijama, porodica Mihajla Tomaševića, iz Suvog Grla kod Srbice, opstaje na svom ognjištu (FOTO)

OVO su grobovi mojih sinova. Stojadina, rođenog 1979, koji je poginuo na Košarama i Stevana, dve godine mlađeg, koji je 2002, vozeći traktor nagazio na protivtenkovsku minu koju su na putu u selu postavili Albanci. Ovde na groblju mi je druga kuća, a ona u kojoj živim sa suprugom Miladinkom Micom i sinom Darkom je nekoliko kilometara odavde. I, dok sam živ sa Kosova i Metohije seliti se neću, čuvaću svoj dom i grobove sinova.

18. 04. 2024. u 10:45

Pročitajte više

Drugi pišu

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
POSLEDNJI LOVAC NA NACISTE PROTIV REZOLUCIJE O SREBRENICI: Nije bilo genocida, ovo bi umanjilo značaj tog termina

POSLEDNjI LOVAC NA NACISTE PROTIV REZOLUCIJE O SREBRENICI: Nije bilo genocida, ovo bi umanjilo značaj tog termina