Feljton

SKRIVANJE istine o genocidu

Boris Subašić

10. 09. 2020. u 20:30

SINOD SPC poziva 1937. profesora Grujića da se iz Južne Srbije vrati u Beograd i predaje na katedri za Istoriju SPC na Bogoslovskom fakultetu.

СКРИВАЊЕ истине о геноциду

Foto Dokumentacija "Borbe"

Iste godine umire njegova verna životna saputnica Milica, sa kojom nije imao dece.

Stari profesor se posvećuje osnivanju muzeja SPC u Konaku kneginje Ljubice i već tada ovoj instituciji daruje svoju bogatu biblioteku sa velikim brojem rukopisnih i starih štampanih knjiga, arhivske građe, crkveno-umetničkih i drugih predmeta.

Srpska kraljevska akademija bira ga 1939. za dopisnog člana, izabran je i za redovnog člana Matice srpske, kao i za počasnog člana Studentskog istorijskog društva u Beogradu.

Saradnik je Srpskog geografskog društva i Jugoslovenskog istorijskog društva i učesnik brojnih međunarodnih naučnih skupova. Grujić, uprkos narušenom zdravlju, i dalje mnogo putuje i bavi se terenskim radom.

- Voleo je da radi na terenu, obišao je i prepešačio celu Dalmaciju, Liku, Slavoniju, Frušku goru, Makedoniju - sećao se akademik Dejan Medaković. - Dosta je putovao po Evropi, bio je u Beču, Svetoj gori, Pešti, Rimu, Carigradu. U Americi je posetio tri slavna Srbina: pedagoga Paju Radosavljevića, Nikolu Teslu i Mihajla Pupina. Duboko nesrećan zbog sukoba Tesle i Pupina naumio je da ih izmiri, ali nije uspeo.

Tri dana aprilskog bombardovanja 1941. Grujić je proveo u Muzeju SPC koji se tada nalazio u Konaku kneginje Ljubice. Pošto su prve nemačke bombe pale baš između Patrijaršije, konaka i Saborne crkve, stari prota je ležao preko kutije s Dušanovim moštima u nadi da će ih telom zaštititi.

- Svakako svoju najveću ulogu prof. dr Radoslav Grujić imao je u Drugom svetskom ratu - podsećao je dr Slobodan Mileusnić. - Tokom tih ratnih godina on vodi bitku na dva fronta: zbrinjava srpske izbeglice iz ratnih područja i spasava crkveno-umetničke dragocenosti. Njegovim zalaganjem spaseni su mnogi životi nedužnih ljudi zatočenih u brojnim logorima.

PRUSKI VITEZ NA SRPSKOJ STRANI

BARON Rajsvic, pruski plemić, bio je po struci profesor balkanologije u Berlinu i nije skrivao svoje simpatije za srpski narod, iako je bio teško ranjen boreći se s našom vojskom u Prvom svetskom ratu.

- Najveća greška počinjena je 1918. godine, Srbi su bili pobednici u ratu, a Hrvati pobeđeni. Zašto su Srbi bili tako velikodušni, pa su na svoju, pobedničku stranu privukli Hrvate? To je bila pogreška. A kako je došla zahvalnost? Istrebljenje nevinog srpskog stanovništva - govorio je Rajsvic, major Vermahta.

Profesor Grujić se od prvog dana rata angažovao na sakupljanju ispovesti i fotografija od izbeglica iz Nezavisne Države Hrvatske, koje svedoče o genocidu nad Srbima. Upravo od tih svedočanstava nastaje Memorandum SPC o stradanju srpskog naroda u Hrvatskoj, koji se tajnim kanalima šalje izbegličkoj vladi Jugoslavije u Londonu.

Predsednik vlade, pučistički general Simović i njegovi ministri, nažalost, u ime jugoslovenstva ignorišu srpsko stradanje i sprečavaju da se informacije iz Memoranduma SPC predstave javnosti. Dokument je praktično zabranjen za objavljivanje u Velikoj Britaniji. Objavljuje ga Pupinov "Amerikanski Srbobran", ali svedočanstvo o genocidu ima mnogo manji odjek od očekivanog, jer ga kraljevska vlada u Londonu nije podržala.

Grujić pokušava da ublaži patnju Srba koji su bežali od genocida u NDH uključujući se u rad Komesarijata za izbeglice koji je vodio ugledni Tomo Maksimović, direktor "Bate" iz Borova. Ovaj rodoljub odbio je ponudu da se skloni od rata u Švajcarsku i ostao je da pomogne sunarodnicima. Posle oslobođenja od nemačkog okupatora Titov režim ga je osudio kao kolaboracionistu, kao i Grujića.

- Grujić se za vreme Drugog svetskog rata vezao za Komesarijat za izbeglice - pisao je o njemu akademik Vojislav Đurić. - Intervjuišući odbegle sveštenike skupljao je dokumentaciju. Pokazao je izuzetnu odgovornost kao istoričar.

Preokupacija profesora Grujića bila je organizovanje domova u Srbiji za decu iz NDH koja su ostala bez roditelja. Cela Mataruška Banja i brojni manastiri postaju azili za ratnu siročad.

Toma Maksimović i Radoslav Grujić su osnovali domove za najmanje 10.000 mališana koji su spaseni iz NDH. Pošto je komunistička vlast već 1944. počela da raspušta te domove do danas nije rasvetljena sudbina te dece i gde su završila.

Odmah po proglašenju Nezavisne Države Hrvatske, u satelitskoj tvorevini nacističke Nemačke je počeo nezamisliv progon srpskog naroda. Prvo su na udaru bili sveštenici i monasi, čuvari nacionalnog identiteta i baštine.

Pošto su pobijeni ili proterani usledila je sistematska pljačka manastira i crkava koji su čuvali svedočanstva o srpskoj prošlosti. Odlukom vlasti u Zagrebu starešinstvo nad celokupnom imovinom manastira preuzeli su komesari, članovi ustaškog pokreta. Za pljačku manastira zaduženi su zagrebački muzeolozi predvođeni dr Tkalčićem, čije je ime posle Drugog svetskog rata ponela jedna od centralnih zagrebačkih ulica.

Ustaški muzealci birali su samo najveće dragocenosti i odnosili ih u zagrebačke muzeje i biblioteke, a ostalo su prepuštali stihijskoj krađi. Naročito su na udaru bili fruškogorski manastiri u Sremu, koji je pripojen ustaškoj državi. U njih su posle Velike seoba prenete mnoge sačuvane dragocene srednjovekovne srpske knjige, dokumenti i umetnički izrađeni crkveni predmeti.

Poslednji srpski kaluđeri su iz fruškogorskih zadužbina Brankovića rasterani početkom 1942. godine. U konake se prvo useljavaju fratri iz reda kapucinera, a njih ubrzo zamenjuje ustaška mladež, koja manastire koristi kao logore za obuku, dok se na manastirska imanja naseljavaju Hrvati i muslimani iz Bosne.

U aprilu 1942. godine sa Fruške gore do profesora Grujića stižu strašne vesti, o čemu je svedočanstvo ostavio akademik Dejan Medaković, tada mladi asistent volonter u Muzeju kneza Pavla.

- Sećam se uzbune koja je u Muzeju zavladala na vest da su ustaše oskrnavile mošti Srba svetitelja u fruškogorskim manastirima - zabeležio je Medaković. - Neko je tu strašnu vest dojavio profesoru Radoslavu M. Grujiću, istoričaru i teologu, čoveku izuzetnog rodoljublja, savesti i poštenja. Ovaj mudri čovek dojurio je u Muzej kneza Pavla pokušavajući da uprkos vidljivom očajanju spreči dalje varvarstvo nad ovim srpskim svetinjama. Ako iko, onda je tog trenutka Radoslav M. Grujić bio ona osoba koja je znala šta se to desilo sa fruškogorskim manastirima, a kakva opasnost preti da konačno budu uništene i ove svete srpske mošti koje su izbegle, nošene kaluđerskim rukama, sve stradije seoba pred turskim besom. "Biće to nešto strašno, nemam ni reči da to opišem", jaukao je Radoslav Grujić tražeći spasenje da se nekako spreči ovo varvarstvo.

Jedini koji je u tom trenutku imao moć da pomogne bio je baron Johan Albreht fon Rajsvic, major Vermahta. On je pri Upravnom štabu za Srbiju vodio referat sa zadatkom da na okupiranim područjima štiti od mogućih razaranja sve spomenike kulture, pre svega manastire i muzeje.

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Pročitajte više

Drugi pišu

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
I MI KREĆEMO PUT GRČKE Prvo oglašavanje Nikoline žene: Deca znaju sve, moramo biti hrabri

"I MI KREĆEMO PUT GRČKE" Prvo oglašavanje Nikoline žene: "Deca znaju sve, moramo biti hrabri"