Feljton

ŠKOLA ZA ČETNIKE U VALJEVU: Regent Aleksandar Karađorđević za vreme celog trajanja rata nije nikada hteo da napušta svoje vojnike

Arčibald Rajs

09. 01. 2021. u 18:00

VALjEVO je imalo svoju "školu za četnike" kojom su upravljala dvojica vojvoda i koja je bila smeštena u jednoj kafani, odakle su digli stolove i stolice i zamenili ih nabacanom slamom po patosu, gde je spavalo dvadeset učenika.

ШКОЛА ЗА ЧЕТНИКЕ У ВАЉЕВУ: Регент Александар Карађорђевић за време целог трајања рата није никада хтео да напушта своје војнике

Foto arhiva

To su sve bili mladići, svi iz Bosne. Oni su nosili propisnu bluzu, šajkaču i opasač srpske pešadije. Naprotiv, puška i fišeklije bile su austrijske, iz ratnog plena.

Jedan od vojvoda, Krsta S. Vudokić, omalenog je stasa, plećat, i nosi legendarnu bradu četnika sa Čelopeka i dugačak srebrni lanac, znak njegovog čina. To je seljak koji je četovao deset godina u još turskoj Makedoniji. Drugi vojvoda, Milan Vujić, visok je, mršav, s energičnim licem koje je preprečeno riđim brkom. O, on je četovao deset godina u Makedoniji, odakle je poneo sedam rana koje ga sprečavaju da uzme aktivnog učešća na frontu. Upotrebljavaju ga za instruktora mladića.

OVAJ Vujić je zanimljiv tip. Rodom iz Sarajeva, bio je učitelj. Srbin svakom žilicom svoga tela, nije mogao više da podnosi austrougarski jaram pod kojim stenju njegova braća po rasi, u Bosni, on je pobegao u slobodnu Srbiju. Tu je došao u času velikog omladinskog makedonskog pokreta i, oduševljeni patriota kao što je bio, nije mogao a da se ne pridruži onima koji, žrtvujući svoj život, hoće da oslobode zemlje Južne Srbije. On je očuvao čist "čelopečki duh" i sa jedva prikrivenim prezirom govori mi o mojoj zemlji, Švajcarskoj, koja, neutralna, nema vojnika. On ispravlja donekle svoje pomalo prezrivo mišljenje kad mu iznosim pojedinosti o organizaciji naše vojske i kad mu kažem da je ta zemlja od četiri miliona stanovnika mobilisala 450.000 ljudi da brane svoje granice. Pored svega toga, on nema suviše poverenja u našu švajcarsku miliciju i predlaže mi da pođe tamo da organizuje četnike.

NARAVNO, oba šefa su me pozvala da vidim vežbe njihovih regruta - poziv koji nisam propustio. I tako sam mogao da se ubedim o velikoj disciplini, usvojenoj dobrovoljno, među ovim mladićima od kojih najstariji ima 25, a najmlađi 15 godina. Svi su unapred žrtvovali svoj život. Oni su znali vrlo dobro sve što ih čeka ako padnu u ruke svirepog protivnika. Stoga je svaki čuvao jednu bombu - staru srpsku pravougaonu bombu - da se sam ubije, kad ne bude više bilo načina da izmakne neprijatelju. Obučeni u gađanju od redovnih oficira, oni su manevrisali kao stari ratnici. Oni su mi takođe pokazali kako se upotrebljava ručna bomba i za to je vojvoda bio izabrao najmlađeg četnika. Ležeći na leđima, ovaj deran je bacio besprekorno svoju bombu unazad i ona se rasprsla na rastojanju od 50 metara. Šta je bilo sa ovom oduševljenom omladinom? Verovatno je izginula po dunavskim i savskim adama ili u redovima heroja vojvode Vuka na visovima Čuke.

Najzad, u Valjevu bila je takođe na kraju Karađorđeve ulice jedna umivena kućica. Tu je stanovao princ-regent Aleksandar koji, od početka rata, nije hteo da se odvaja od svoje vojske koja je bila inkarnacija zemlje.

RAZARANjE BEOGRADA

PROSTRANA Ulica kralja Milana bila je pusta. Tu se sretalo samo malo prolaznika, a gotovo nijedna kola. Što se čovek više približava sredini varoši, rane od bombardovanja postaju mnogobrojne. Pročelja mnogih kuća nose tragove od šrapnela i, na više mesta, zidovi su uveliko izbušeni granatama. Od hotela "London" šteta postaje znatnija. Veliki projektili prodrli su pod drvenu kaldrmu i njihova eksplozija je odigla ceo drevni pokrov, a da nije odvojila kocke jedne od drugih. Tako je ulica zasejana ogromnim otocima koji mnogo otežavaju prolazak retkim kolima. Rusko poslanstvo je oštećeno i pročelje stare palate probušeno je kroz više otvora koji zjape. U Dvoru, u salu za svečanosti, prodrla je velika granata i oborila galeriju u salu. Na Terazijama, kuća Viktorovićeve apoteke je obezglavljena i njen krov se još drži nekim čudom iznad jedne velike praznine. Hotel "Moskva" pogodili su projektili i učinili da poprska njen porculanski oklop.

STRASTAN radiša, princ-regent je bio u stalnoj vezi sa Generalštabom vojske, čiji je bio vrhovni šef. Često smo ga videli, u pratnji samo jednog ađutanta, kako prohuji u automobilu da poseti vojnike u prvim redovima. Kad je imao slobodnog vremena, posećivao je pešice valjevske bolnice ili jednostavno, ali srdačno, primao kod kuće svoje saradnike ili prijatelje svoga naroda. U Valjevu sam se s njim upoznao - i to poznanstvo se preobratilo u toku rata u jedno iskreno i dobro drugarstvo.

Zato, pored svega toga što znam antipatiju koju oseća kralj Aleksandar, tadašnji princ-regent, prema svemu što bi moglo izgledati da je isticanje njegove ličnosti, neću odoleti želji da ne ispričam, šta je bio na frontu ovaj suveren, jedini sa belgijskim kraljem Albertom, koji za vreme celog trajanja rata nije nikada hteo da napušta svoje vojnike, deleći s njima sve patnje i svu slavu.

USKORO je dogovoreno da krenemo za Beograd. Išli smo preko Aranđelovca a potom putem Mladenovac - Torlak - Beograd. Ne susreće se baš mnogo sveta na ovom putu. Ceo pokret je na železničkoj pruzi. Ipak se po katkad susrećemo sa seljačkim kolima natovarenim nameštajem onih koji beže iz Beograda. Jedna dvorska kola takođe prenose nameštaj iz dvora u Topolu, kuda se povukao stari kralj.

Evo nas na Torlaku, glavnom stanu generala Mihaila Živkovića, kome je poverena odbrana Beograda i kojega su nazvali "gvozdeni general". Njegove kancelarije su u školskim sobama, dok on sam, kao i njegovi vojnici, stanuje pod šatorom u hrastovoj šumi koju su, kasnije, "Švabe" posekle. Visok, snažan, strogog držanja, stari vojnik nas ljubazno prima i govori nam o svom teškom zadatku, ali da se ipak nada da će ga uspešno izvesti do kraja, pored svega toga što ima malo trupa i sa nedovoljnim materijalom sa kojim raspolaže. Srbija izlazi iz dva vrlo teška rata i iz jedne ekspedicije koja je bila u stvari treći rat. Njena sredstva su bila utrošena i ona nije imala vremena da ih obnovi. "Ali srpski narod je odnosio pobede sa još manje sredstava. I ovaj put on će se izvući", rekao mi je on. Boga mi, gledajući sve ove lepe momke kako pevaju sedeći oko vatri, imao sam isto ubeđenje.

SPUŠTAMO se prema Beogradu, već utopljenom u senku noći. Evo prvih sasvim mračnih kuća; neprijatelj bi mogao videti svetlost. Nikoga na ulicama. Beograd je u opsadnom stanju i kafane i restorani zatvaraju se u 20 časova. Naravno da nema nikakvog osvetljenja na ulicama, ali veličanstven mesec ipak ih osvetljava. Po kućama svet se služi svećama, jer je austrijsko bombardovanje razrušilo električnu centralu. Našao sam sobu u hotelu "Slavija" koji leži u relativno sigurnoj zoni i gde granate padaju retko.

Sutradan ujutro, izišao sam rano. Na trgu pred hotelom nalazi se pijaca. Seljanke nude zelen i živinu mnogobrojnim domaćicama i mesari izlažu lepe čereke mesa. Cene su normalne. Kilogram mesa se plaća još uvek 80 para do 1 dinar. Prodavci i kupci ne pokazuju nikakvog straha; čovek bi mislio da se nalazi usred punog mira.

SUTRA: BOLNICE BOMBARDOVANE ČETIRI PUTA

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Pročitajte više

Drugi pišu

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
Nova dimenzija života u delu Beograda koji se budi iz sna

Nova dimenzija života u delu Beograda koji se budi iz sna