SRPSKO RUKOVODSTVO SE PRIKLJUČUJE UROTI: Političke pripreme za "aferu prisluškivanja" i obračun sa potpredsednikom SFRJ

VIŠE kasnijih svedočenja potvrđuje da je priprema obračuna s Rankovićem bila poznata jednom broju ljudi u vrhu države i Partije.

Foto arhiva

To su pre svih bili partijski kadrovi iz vrha SK Hrvatske ili SK Slovenije:, pripadnik Udbe iz Slovenije Boris Krajger, kao i funkcioneri iz drugih republika: Vladimir Popović (Crna Gora), Cvijetin Mijatović (Bosna i Hercegovina) i, naravno, Krste Crvenkovski (Makedonija). Svi oni pre objavljivanja "afere prisluškivanja" biće na ovaj ili onaj način upoznati sa Titovim optužbama da ga Ranković prisluškuje.

Da je savezni sekretar za unutrašnje poslove Milan Mišković bio upoznat sa "prisluškivanjem" i da će biti postavljeno pitanje lične odgovornosti Aleksandra Rankovića, potvrđuje i Ivan Dragović, koji je, "par dana pre 16. juna", zajedno sa dvadesetak rukovodilaca i članova partijskog komiteta, bio pozvan kod Miškovića, koji ih je obavestio o odgovornosti nekih naših drugova koji su "vršljali oko vile druga Tita". Upozorio je da je "to zasada najveća državna tajna" i da je koriste za zauzimanje ličnih stavova.

Milentije Popović, Foto arhiva

Pred samo pokretanje obračuna s Rankovićem Tito je pridobio Crnogorce koji su imali ranije vezu sa unutrašnjim poslovima, radili s Rankovićem, a bili su upotrebljivi u planiranim obračunima kao ljudi koji su mogli da na plenumu otvoreno napadnu Rankovića, lobiraju po kuloarima protiv njega.O tim pripremama govore Jovo Kapičić i Svetozar Vukmanović Tempo. Kapičić navodi da ga je "negdje uoči plenuma" pozvao Vlado Popović ("koji je iznad svega mrzeo Rankovića i Udbu") i rekao mu da Tito želi da ga vidi. Tito je zbunjenom Kapičiću rekao da Ranković sprema državni udar i da mu je postavio uređaje "ispod kreveta" u spavaćoj sobi. U razgovoru koji je usledio Kapičić je navodno dao Titu ideju da se ta stvar raspravi na partijskom plenumu.

Svetozar Vukmanović Tempo je još sredinom osamdesetih godina pisao da ga je, pred Brionski plenum, Tito pozvao u svoju rezidenciju u Užičkoj i saopštio mu još s vrata da ga prisluškuju. Iznenađenom Tempu je kratko objasnio da to čine "Marko i Ćeća", insistirajući na tome da su prislušni aparati postavljeni u spavaćoj sobi. Tempo je iskazivao nevericu, ali "pred tim argumentima moja sumnja je splasnula". Tito ga je upozorio: "Uostalom, i tvoja kuća je ozvučena!"

Tako sastavljena grupacija šireg nacionalnog spektra i još širih interesa - od republičkih do ličnih - zatekla je Rankovića i druge optužene potpuno nespremne da pruže bilo kakav otpor teškim optužbama.

Koča Popović, Foto arhiva

Rankovićevi prijatelji (Đuro Pucar, Lazar Koliševski ili pojedinci iz Srbije), kad se afera bude otvorila, prijateljstvu ili istini pretpostavili su Titov autoritet i svrstali se protiv Rankovića. Izuzetak je donekle bio državni sekretar za narodnu odbranu general Ivan Gošnjak, koji neće prihvatiti optužbe na račun svog prijatelja Rankovića.

Sve pripremne radnje pokretanja obračuna sa Rankovićem bile su završene 15. juna 1966. Tito je informisao one za koje je mislio da treba da budu upoznati sa pravcem akcije na Rankovića, a pripremljen je i aparat bezbednosti: vrh SSUP i Uprava bezbednosti DSNO. Istog dana 15. juna, dolazi do smene generala Božovića i ubrzane i kratke primopredaje dužnosti generalu Đuki Balenoviću.

Ostaje pitanje kada su i na koji način upoznati politički kadrovi iz Srbije (koji nisu bili Rankovićeva "struja", na čelu sa Stambolićem, Veselinovim, Minićem i drugima, sa Rankovićevim "prisluškivanjem" Tita.

Rankovićeva partijska karijera i ugled uticali su na Tita i one koji su mu pomagali u akciji protiv Rankovića da se kreiraju optužbe koje će imati efekat takav da ne bude nikakve sumnje u njih i da se s njima odmah pridobije partijsko i javno mnjenje. Kako je Rankovića još od pre rata, neprikosnoveno podržavala "srpska" partijska baza, Tita je verovatno brinula reakcija srpskih (srbijanskih, pre svega) kadrova u trenutku kada se otvori sukob i izvrši napad na samog Rankovića.

Jovan Veselinov, Foto arhiva

Dobrica Ćosić, potvrđuje taj strah. "Plašili su se otpora u političkom vrhu Srbije. Ali taj strah se pokazao neosnovanim, jer su rukovodeći srpski komunisti lako otpisali Rankovića, kao što je to uvek bilo u komunističkom pokretu."

Prema naknadnom kazivanju Aleksandra Rankovića, istoričaru Venceslavu Glišiću, 1974. godine, on je kasno, tek početkom 1966. godine, primetio "sinhronizovanu zaveru srpskih političara". I Veselinov je počeo da mu se žali kako je u Srbiji počelo "grupašenje među političarima".

Razumevanje brzog prestrojavanja srpskih komunista u front protiv Rankovića, pored ličnih animoziteta i karijerističkih očekivanja, može se shvatiti i kroz njegov odnos sa Petrom Stambolićem, tada predsednikom SIV-a, a neformalno predvodnikom može se reći "suparničke struje" u Savezu komunista Srbije. Stambolić je tvrdio da nije bio u sukobu sa Rankovićem, ali su njihovi odnosi nesumnjivo bili složeni.

Sve do 1966. godine Pera je, nalazeći se na dužnosti u Srbiji, ili u Federaciji, bio na određen način podređen Rankoviću, osećajući sa njegove strane neku vrstu pritiska. Verovatno je bio svestan da ga Ranković nedovoljno ceni, pa se na neki način pripremao da uzvrati udarac (zaključuje Venceslav Glišić).

U svojim kazivanjima Stambolić je želeo da prikaže Rankovića kao čoveka konzervativnih shvatanja, koji se zalagao za prevaziđeni koncept federacije i bio protiv samoupravljanja, a u spoljnoj politici za bliske odnose sa Sovjetima.

Osim toga, Stambolić je tvrdio da je Ranković svoj autoritet obezbeđivao i kao predsednik Saveza boraca Jugoslavije, koji "nije prestajao da igra ulogu političke organizacije". "Nije imao uvid u pitanja privrede. U oblasti kulture pratio je ono što su mu davali iz SUP, uglavnom parcijalno", svedoči Petar Stambolić.

Miloš Minić, Foto arhiva

Ipak, Stambolić uočava svojevrstan napor Rankovića da sa godinama isprati sve segmente za koje je bio zadužen. "Nekad dobre osobine Rankovića, da sve do detalja ima u rukama u Partiji, sad su postale smetnje. Zauzet CK SKJ, na bezbednosnim pitanjima i u Savezu boraca, Ranković nije stizao da obavlja kako treba te ogromne poslove. Nije znao odvojiti glavne od sporednih poslova, a sa druge strane je neke poslove obavljao na brzinu, da ne pominjem njegove prazne govore i razne druge postupke i ponašanje u političkom životu."

Stambolićevu aktivnost dodatno je ubrzalo saznanje da ni Ranković nema dobro mišljenje o njemu, a što mu je preneo Dušan Petrović Šane, jer je pred njim i Veselinovim, jednom prilikom Ranković govorio protiv Stambolića. Rankoviću nije promaklo da je Stambolić postao blizak sa Kardeljem. Tako su Stambolić i Milentije Popović "počeli razgovore o Rankoviću" u vremenu kada se već uočio sukob u trojstvu Tito-Kardelj-Ranković, a to je bilo na prelazu 1963. u 1964. Stambolić je uspeo da dođe do Tita i da ukaže na problem Rankovića. Tito mu je rekao da i on želi da sedne i da razgovara i da "uredi odnose sa Markom... Ali brate, on je nacionalist!", navodno je rekao Tito. Na novi razgovor kod Tita otišli su on i Veselinov. Potom su otišli do Rankovića. Međutim, "na naše predloge i neke primedbe, Ranković je iznosio svoje razloge i nije bio spreman da prihvati Titove primedbe", navodi Stambolić.

Krug zavere protiv Rankovića se postepeno širio u partijskim vrhu Srbije. U grupi su pored Milentija Popovića i Petra Stambolića, bili Mijalko Todorović, Bobi Radosavljević, Šane Petrović i Koča Popović. Stambolić navodi": "Nepoverenje je bilo obostrano. Tada smo živeli u atmosferi prisluškivanja... Kad sam išao na razgovore sa Bobijem, pustili bismo glasno radio dok smo razgovarali o Rankoviću i Veselinovu".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije