ФЕЉТОН - БОЛНИЦА И У МИРУ ПУНА ИЗБЕГЛИЦА: Чињеница да је дошао мир давала је снаге да се опстане

ПРОЉЕЋЕ је 1996. године. Болница је опет пуна избјеглица. Највећи број су здравствени радници и њихове породице. Сваки дан практично од јутра до навече неко тражи да му се помогне.

Др Ждрале, др Шошић, др Бабић и донатор болнице Славко Петровић, Фото Из извештаја независне међународне комисије

Готово сваки други дан неко тражи собу, неки нужни смјештај, али су болнички простори попуњени, чак и један рушевни објекат. Опет мука са храном. Велики број избјеглица се пријавио за оброке у ресторану. У болничком магацину практично нема хране ни за један просјечан ручак. И опет, као и до сада, зовем Црвени крст, неке хуманитарне организације, робне резерве. Морам споменути Милорада Говедарицу из робних резерви, који је и сад као и раније имао разумијевање и помагао болници.

Убрзо ће се појавити хуманитарна организација "Јоханитер", која ће нас у наредном периоду издашно помагати у храни и поклонити нам санитетско возило. Ја се још увијек крећем уз помоћ штака, јер носим гипс због већ поменутог оперативног захвата и доста се отежано крећем. Поред бриге за пацијенте, сада су брига и нови становници болнице. Гријање болнице успијевамо да одржимо. Али, сада имамо нови проблем који нам причињавају гријалице, које су укључене готово у свим собама гдје се се уселиле избјеглице. Пошто се ради о старим објектима, а тиме и електричним инсталацијама, стална је опасност од избијања пожара. Свето Бенић ме упозорава да се усељавањем нових станара хигијенско-епидемиолошка ситуација може искомпликовати и да се мора обратити пажња на хигијену у новонасталој ситуацији. У готово свим болничким просторијама, првенствено у болесничким собама и ресторану, зидови су прљави. Размишљам како да се организује кречење.

СЈЕТИМ се Ратка Мочевића, кога сам упознао 1992. године када сам му лијечио тешко рањеног брата. Пошто се бави молерско-фарбарским радовима, позовем га на разговор и замолим га да уђе у посао кречења болнице. Како обезбиједити материјал и новац за радове, постављам себи питање, а и Ратка само што не питам може ли шта џабе. Некако ипак направимо договор. Успијевамо да набавимо материјал и у кратком времену болница би окречена. А ја успијевам, што у новцу што у натури, да исплатим Раткове радове. У кошмару свих ових догађања успијевам да будем у вези са породицом у Подгорици путем телефона. Пошто је званично наступио мир, питају ме зашто не долазим. Већ четири мјесеца нисам био у посјети. Да их не оптерећујем и стварам им бригу, прећутао сам моју повреду и операцију. Али, кад је дошло вријеме да их посјетим, морао сам рећи шта ми се догодило. Супруга Споменка и родица Мира су изненађене зашто им раније нисам то рекао и дошао кући на опоравак и био с њима док не оздравим. Ја их убјеђујем да је операција урађена добро и да опоравак протиче добро, а због егзодуса Срба из Сарајева морао сам бити присутан у болници, па макар ходао са штакама. Пошто сам им све испричао, осјетио сам олакшање и са возачем Витом крећем на пут за Подгорицу.

ПРЕД вратима стана размишљам какав ће сусрет бити, кад ме виде Предраг и Ненад са штакама. Споменка ми је у телефонском разговору рекла да им је објаснила шта ми се десило са тетивом. Када су се врата отворила и када смо се поздравили, видим да су њихове очи упрте у моју ногу и гипс који носим. Возач Вито се вјешто укључује у разговор и даје свој коментар како то није ништа страшно, и говори им да ће гипс брзо бити скинут.

Након одмора и преспаване ноћи, настављамо да разговарамо о дешавањима у Сарајеву.

Говорим им како је исељавање било страшно. Интересујем се како дјеца уче. Споменка је укључена са Миром и њеним рођацима у рад у пицерији. Мукотрпан и исцрпљући посао, гдје температура поред пећи за печење не пада испод четрдесет степени.

Основно за прехрану моји добијају из Црвеног крста. Споменка успијева да заради да се плати кирија и нешто да остане за кућне потребе. А ја практично не доносим ниједан динар.

Успијевам да донесем нешто хране, коју добијем као хуманитарну помоћ. И опет основно питање круга моје породице: хоћу ли ја сада остати или се опет враћам? Постављају питање: ако се враћам, када ћу да обезбиједим њихов повратак назад, како бисмо опет били заједно? На сва та питања, ја нисам у стању било шта да кажем, јер, ако се враћам у Касиндо, не постоји могућност било каквог смјештаја. Већ сам рекао да не пристајем да се сврстам у колону дезертера.

ЧИЊЕНИЦА је да је дошао мир и да се очекују бољи дани. Мој ће приједлог бити да породица настави да живи и даље у Подгорици. На срећу, на спрату, у стану гдје су моји живјели, живјела је дивна породица Булајић, Никола и Перса. За све вријеме боравка били смо у срдачним односима с њима. Сваки мој долазак и сусрет с њима био је испуњен разговором и њиховим питањима: "Шта се то дешава код вас?" Булајићи су ми били једно од олакшања ако моји остану и даље ту. Након договора и тродневног боравка код породице, уз опет мучан растанак, враћам се назад.

У болници све исто: пацијенти, избјеглице, нема нафте, нема хране, лијекова. Убрзо скидам гипс. Рана је уредно срасла. Тетива има задовољавајућу функцију. Ходам и даље уз помоћ штака, али стално сам у процијепу како даље. Љекарски колегијум се знатно проширио новим колегама. Има и велики број медицинских сестара које су примљене.

Крај

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА: Многи из колоне нису знали куда иду, ишли су само да некуд оду

28. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - БОМБАРДОВАЊЕ БОЛНИЦЕ У КАСИНДОЛУ: Снаге Унпрофора су разориле и резервоар за воду

27. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЗЛОЧИНЦИ УБИЈАЈУ НЕВИНУ ДЕЦУ: Две девојчице на Грбавици погођене су снајперским хицима из Федералног Сарајева

26. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СНАЈПЕРИСТИ ПУЦАЈУ НА ДЕЦУ: За Васкрс болесници и особље добили су по једно јаје

25. 01. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације