ФЕЉТОН - ЗА РУКОВОДСТВО ПАРТИЈЕ СРЕМ ЈЕ БИО У ХРВАТСКОЈ

И ХРВАТСКИ државни архив објавио је 1995. године публикацију "Извори за хрватску повијест" - у којој се налази и одељак "Хрватска источна граница у документима 1945-1947". На почетку се констатује да је "нерешени статус" Срема био "извор сукоба" између политичких руководстава Хрватске и Војводине.

Фото "Википедија"

Наведена је ту и краћа историја Срема, према којој је ова област увек била део Славоније, па и у времену кад је она била под влашћу Угарске. Срем је био и део Независне ратне Хрватске. Његове границе према Србији допрле су до Београда.

И они, који су се борили за опстанак Југославије, КПЈ и њени партизани, Срем су рачунали за хрватски простор. Ту је наведен и важан аргумент: врховни штаб је 1942. године основао трећу хрватску "оперативну зону", која је обухватала Славонију и "Сријем до Београда". Ту је и други ратни аргумент оличен у личности великог револуционара Николе Груловића. Никола је био комесар Фрушкогорског одреда и активно је учествовао у припремама за заседање ЗАВНО Хрватске. Као делегат из Хрватске, Никола ја био и већник АВНОЈ-а, који је ударао темеље друге Југославије.

ИНАЧЕ, у биографији Груловићевој, који је био учесник Октобарске револуције, међу оснивачима Ужичке републике, не помињу се његове активности у ЗАВНОХ-у. Он јесте послат у Срем да организује устанак, а како је стигао до АВНОЈ-а, не помиње се.

Наводи се даље, да је Народноослободилачки одбор Срема сматран "саставним делом Хрватске", али да га је истовремено партијско руководство Војводине третирало као свој. Партијски врх је био јасан: борити се за покрајину у којој ће бити - Банат, Бачка, Барања и Срем.

Следи и овај податак, као аргумент који иде у прилог Хрватској: у октобру 1944. године, врховни командант је наредио увођење војног стања на подручјима - Баната, Бачке и Барање. Значи, у Војводину - без Срема.

А онда и на седници Главног народноослободилачког одбора Војводине, 6. априла 1945. године донео је одлуку да се покрајина прикључи федералној Србији!

Шта се прикључило, које територије?

Војвођани су били одлучни: то су Банат, Бачка, Барања и Срем.

Полако, тек ће се видети...

ХРВАТСКА влада је одмах формирала две комисије за своје разграничење. Једна за разграничење са Мађарском и Италијом и друга са Војводином, односно Србијом. Комисије су предводили водећи политичари уз подршку експерата. Комисију за границу са Војводином предводио је Павле Грегорић (1892-1989), а она се, казују документи, налазила под "највишом позорношћу" Хебранга и Ивана Крајачића. Хебранг је био најмоћнији члан Политбироа ЦК КПЈ.

Кад се ситуација донекле разбистрила, кад је Хрватима постало јасно да ће добити Барању, а изгубити део Срема, први се огласио Грегорић са својим примедбама, које је предочио највишим савезним органима, државним и партијским. Главна Грегорићева замерка била је да се "маргинализује питање Хрвата" у северозападној Бачкој и што се "припадност Сријема" Војводини образлаже "судјеловањем" у војвођанским бригадама.

ВОЈВОЂАНИМА се журило, па кад су расписани први избори, они су их организовали на свим територијама, које су сматрали својим. И ту их је сачекао Грегорић, упућујући нови протест на права места. Затражио је одлагање избора у Војводини, а као разлоге наводио:

- Што се у Војводини данас налазе поједини делови Хрватске, који нису никад припадали Војводини.

- Што одлука о спровођењу избора у Војводини садржи "одредбе које не одговарају демократским принципима"... (Овде се мисли на изостављање, у бирачким списковима, припадника усташких породица).

Грегорић је бројне своје замерке и детаљно образложио, али и замутио архивске изворе за хрватску повијест. Он је протестовао пре него што је формирана Ђиласова комисија и изнела свој предлог разграничења. Архивари у Загребу претпостављају да је било комисија и пре, а као доказ наводе сведочење Владимира Дедијера изнето у "Прилозима за Титову биографију". Дедијер је цитирао писмо Едварда Кардеља (1910-1979), упућено управо Титу, у коме је наведено:

"...да је Андрија Хебранг на своју руку послао једну гарнитуру руководилаца у Месни комитет у Сремској Митровици и да их прикључи ЦК КП Хрватске."

КАД СЕ ситуација разбистрила, кад је Хрватима било јасно да ће добити Барању, а изгубити источни Срем, први се нападно огласио Павле Грегорић са својим замеркама. Први је и непринципијелно истрчавао.

Аутори наводе да расположиви документи јасно указују да су Хрвати заступали "исту линију" у разграничењу са Војводином, односно Србијом. Зато им није јасно зашто се на крају Грегорић "изгубио" - његово име се није помињало кад се и одлучивало.

Да Павле није намерно жртвован?

У објављеним документима нема помена о ултиматуму који су Хрвати тада поставили: Ако Вуковар не буде хрватски, онда "рат!".

У писменој форми можда тог ултиматума и нема, али се тако говорило и чуло.

У објављеним документима Хрватског архива разјашњено је и питање Илока, града на Дунаву. Ђиласова комисија је предложила, а Политбиро партије и Председништво АВНОЈ-а усвојило, да овај град са околином припадне Војводини, а на крају - отишли су у Хрватску.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације