ФЕЉТОН - ПРИПРЕМЕ ЗА АГРЕСИЈУ НАТО НА СР ЈУГОСЛАВИЈУ: Кинкел помаже косовске Албанце, наоружава, обучава и финансира тзв. ОВК

ПАД Берлинског зида и уједињење Немачке изазвали су велике промене у Европи, пошто је то био геополитички пораз и за Русију и за Француску, док се Немачка претворила у неприкосновеног политичког лидера ЕЗ/ЕУ, са нараслим утицајем на глобалном плану (пре свега због значајног учешћа у финансирању кључних међународних институција).

Клаус Кинкел и Дитрих Геншер су били челни људи Немачке обавештајне службе

Немачка је сачувала привид војно „безопасне” земље, што јој је омогућило да без комплекса испољи сопствене геополитичке амбиције. У њеном примарном фокусу нашле су се првенствено средњоевропске земље из некадашњег совјетског блока и југословенске републике Словенија и Хрватска, чију је сецесију свесрдно помагала.

Али један од главних геополитичких стратега Запада, Збигњев Бжежински, сматрао је да САД не би смеле да дозволе да ова „нова” Немачка сада читаву Европу подреди себи и обликује њену интеграцију сходно својим интересима и визијама . Он је ишао дотле да је оценио да „Европа коју би конструисао и водио Берлин једноставно није могућа”, те да САД треба да „обуздавају” Немачку (уз повремено краткорочно фаворизовање Француске) и да формирају „зону интегрисане војне безбедности” са обе стране Немачке, што је практично и у доброј мери урађено пријемом Пољске, Чешке и Мађарске у НАТО 1999.

ГЕНШЕРА је наследио његов дугогодишњи сарадник (лични секретар и шеф кабинета) и колега из FDP, Клаус Кинкел (1936.) доктор правних наука, председник немачке Савезне обавештајне службе (1979-1982), савезни министар правде (1991-1992), савезни министар спољних послова (1992-1998) и вицеканцелар (1993-1998) [14]. После одласка са политичке функције био је члан европског саветодавног савета Лехман Бротхерс и члан управног одбора Deutsche Telekom Foundation (2002–2014).

За време Кинкела СР Немачка  је почела активније да помаже косовске Албанце и да наоружава, обучава и финансира Ослободилачку војску Косова - ОВК (с тим да је сарадња са његовим политичким крилом - „Народним покретом Косова” - АПК, који су чинили активисти побуне на КиМ из 1991. који су били у егзилу у СРН, успостављена сарадња преко BND још исте године). Припремајући терен за агресију НАТО-а на СРЈ у 1999. ОВК (UČK, KLA) се значајније помаже почев од 1996, када се Савезна обавештајна служба (БНД) и Војна обавештајна служба (МАД) ангажују на њиховом обучавању и наоружавању како би се учврстио немачки утицај на Балкану . Ово се поклапа са именовањем Хансјерга Гајгера (Hansjörg Geiger) за новог шефа BND који је ојачао сарадњу и са Албанијом формирајући у Тирани један од највећих регионалних центара БНД-а који је био укључен и у регрутовање припадника ОВК.

ПАРАДОКСАЛНО је у свему овоме и то да је ОВК све до средине 1998. третирана као „терористичка група” (чак и од стране САД), што се јасно види и из Резолуције СБ УН 1160 од 31. 3. 1998, којом се СРЈ (укључујућии Косово) уводи свеобухватни ембарго на увоз оружја, при чему је не само Београду него и ОВК требало да буде ускраћена свака војна и финансијска помоћ. Ова резолуција осудила је не само „прекомерну употребу силе на цивилно становништво од стране српских полицијских снага”, већ исто тако и „све терористичке акте ‘Ослободилачке војске Косова’ и било које групе или појединаца, као и сваку подршку терористичким активностима на Косову из иностранства, обезбеђивањем финансијских средстава, оружја и обуке”. Међутим, Немачка је све то управо тада радила (и тиме de facto спонзорисала тероризам) и није извештавала о томе СБ УН, а чак је ставила вето у НАТО на војно заустављање кријумчарења оружја за ОВК средином 1998.

Тадашњи савезни министар одбране Фолкер Рије (Volker Rüe) такође се залагао за акцију на Косову и без резолуције Савета безбедности УН (док су Кол и Кинкел још и даље настојали да могућу агресију на СРЈ услове добијањем сагласности СБ). Тако је Војни савет НАТО, на чијем челу је тада био немачки генерал Клаус Науман, примио је 11. 6. 1998. директиву да размотри могуће варијанте војног ангажовања НАТО  на Косову од којих је једна предвиђала размештање 53.000 НАТО војника на Косову ако се са тим сагласи Београд (што се на крају и десило), а друга да, ако се СРЈ томе супротстави, Косово буде силом заузето са армијом од 200.000 НАТО војника.

НЕМАЧКА је у вези с Косовом желела да избегне изоловани наступ као 1991. у случају признавања Словеније и Хрватске (када је преузела пионирску улогу, супротну чак интересима САД) и стога је изабран пут који је у датим условима обећавао више успеха - уједначен са позицијом осталих сила у НАТО, али уз одређено форсирање активности „из сенке”. Ово је подразумевало суздржавање од амбициозних наступа, свеобухватно укључивање САД и интернаци-онализацију конфликта на Косову.

Док је у случају Словеније и Хрватске интерес Немачке релативно разумљив за мање упућене се може поставити питање одакле толики интерес Немачке за Косово, али и саму Албанију. Наиме, у Другом светском рату Италија је са Албанијом, Косовом и деловима Македоније, створила „велику Албанију”, да би овај „великоалбански” простор након капитулације Италије септембра 1943. преузела Немачка и постала његова заштитница. Тада је уз снажну немачку подршку основана тзв. Друга призренска лига, чији декларисани циљ је био „етнички чиста Албанија” и формирана СС дивизија „Скендербег” са 6.500 људи (са седиштем у Призрену).

НАКОН пораза од партизана у Албанији, седиште немачке војне команде је пребачено у Призрен, да би немачке снаге, заједно са снагама Ђафера Деве, на Косову пружале отпор до маја 1945. Од краја рата, за време четрдесетогодишње владавине Енвера Хоџе у Албанији (до 1985) и постојања СФРЈ до 1991, утицај Немачке на овом простору није био значајније присутан, али тада се указала шанса коју је Немачка знала да искористи. Подржала је избор Салија Берише за председника у Албанији (значајна финансијска средства обезбедио је Бујар Букоши, од 1990. у Немачкој настањени „председник владе Републике Косово”) и развијена је сарадња са сецесионистима на Косову.

Иначе, од самог почетка је за све оне који су на разне начине подржавали независност Косова морало да буде јасно да се националистичке вође косовских Албанаца неће задовољити само „паралелном албанском државом”, већ да је крајњи циљ стварање „велике Албаније”, веће од оне која је добила независност 1913, као резултат воље великих сила, пре свега Аустроугарске, са превасходним циљем да се ограничи Србија, спречи њен излазак на море и уједињење са Црном Гором (а дугорочно и излазак Русије на Медитеран).

СУТРА: ЈОШКА ФИШЕР САКРИО ПРАВУ ИСТИНУ О РАЧКУ

Препоручујемо

Фељтон

1 3

ФЕЉТОН - ТРАСИРАЊЕ ПУТА ЗА УЈЕДИЊЕЊЕ НЕМАЧКЕ: Американци "уступили" 11 милиона нацистичких докумената Савезном архиву

06. 04. 2023. у 20:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ АТЕНТАТА, КИДНАПОВАЊА И ПЉАЧКИ: Немачка служба усмеравала усташку емиграцију на растурање Југославије

04. 04. 2023. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ПЛАНСКО УМАЊИВАЊЕ УЛОГЕ СРБИЈЕ У ДВА СВЕТСКА РАТА: Нападима медија на нашу земљу хтели да релативизују нацистичке злочине

31. 03. 2023. у 18:00

Фељтон

3 4

ФЕЉТОН - УСТАШКА ОРГАНИЗАЦИЈА ПОД ЗАШТИТОМ НЕМАЧКЕ: У затвору Шпандау тајно складиште експлозива за потребе усташке емиграције

05. 04. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације