ФЕЉТОН - НОВА ВЛАСТ ПРЕУЗИМА МУЗЕЈ КНЕЗА ПАВЛА: Нови директор је из краљичине собе почео да управља Музејом

ОДМАХ после капиту­лације Немаца похи­тао сам у Музеј кнеза Павла. Скупљали смо се са свих страна наше бежаније, опрезно прилазили великој згради, израњављеној од не­давних борби.

Милан Кашанин и кнез Павле на отварању Музеја, Фото Архив Кнеза Павла

Појавио се и директор Милан Кашанин, а дошао је из неког села из околине Београда, камо је за време бомбардовања скло­нио своју велику породицу. Појавио се мало збуњено, несигурно, ни трага од оне његове личне самоуверено­сти коју је задржао чак и за време рата. Распитивао се за Музеј, за оштећења, а наред­бе више није давао, као да је и сам постао свестан да мора отићи и да му нова власт не спрема неко добро. У прво време раскрчивали смо оште­ћења у самој згради, чистили големи неред који је остао иза немачке војске која се неко време бранила из Музеја пред јуришима Црвене армије. А онда се као изасланик нове власти појавио Татомир Вука­новић, у униформи партизан­ског капетана.

МИЛАН Кашанин је ода­вао утисак човека који с му­ком покушава да задржи неку хладнокрвност и да тако спа­се бар нешто од свог ранијег неприкосновеног ауторитета. Ипак, сваким даном бивало је све јасније да његова сигур­ност незадрживо опада. Неки његови бивши послужитељи и чувари који су пред њим нека­да дрхтали од страха, ишчау­рили су се као организовани комунисти, а њихова само­увереност била је у сталном порасту. Као да су од старог директора одузимали део по део његовог ауторитета, дода­вајући га себи као неко зна­мење победничке револуције. Кашанин је, дакле, живео у неком сталном процесу сво­га постепеног рашчињава­ња. После извесног времена као да се већ сасвим навикао и помирио са мишљу да ће свакако отићи, јер се негде у потаји већ увелико решава његова будућа рђава судбина. Сигурно су тада мерени њего­ви политички греси, оцењивао степен његове повезаности са кнезом намесником Павлом, а са посебном пажњом проу­чавала и вагала његова могућа употребљивост. Највероватни­је, Кашанин је на том мерењу лоше прошао, сигурно је у до­ношењу коначне пресуде била пресудна његова оданост ди­настији Карађорђевића. Овим гресима додавано је и кумство са кнезом Павлом, а све то заједно пресудило је да стари директор мора да оде. Каша­нин је, дакле, био неопозиво отписан.

И ДОИСТА, једнога дана дојављено нам је у Музеју да ћемо добити новог директора, још се не зна ко је та личност, али он сигурно долази. Ваљда је то јављено и Милану Каша­нину, јер нас је све сабрао у бившем краљичином кабине­ту, који је иначе коришћен као редакцијска соба „Уметничког прегледа”. Била је то удобна мања просторија, обложена дрвеном ламперијом, једина која у борбама око Музеја ни­је јаче оштећена. Скупили смо се сви. И службеници и служи­тељи. Дуго, веома дуго смо че­кали. Сећам се тог чекања пу­ног неизвесности, злокобног ћутања и успорених кретњи у том малом простору. Каша­нин ништа није говорио, једва је крио своје узбуђење. Нај­зад, чуло се на спрату оштро звецкање мамуза. Одмах смо знали: долази Татомир Вука­новић. Доиста, био је он. Ушао је високо забачене главе, и да­нас памтим тај неприродни, победнички став. Очима које су севале, кружио је по соби, полако, сасвим полако, као да са задршком изабире своју жртву. Знали смо одмах: жр­тва је Кашанин.

„Смрт фашизму”, продера се Вукановић и поздрави сти­снутом песницом. Оћутали смо поздрав. Не сећам се да је ико одговорио већ устаљени рефрен. Вукановић је стајао у вратима, као да је још оклевао да сасвим закорачи у собу. Стојећи у вратима, као да је осећао да има свој оквир и да зато изгледа свечаније. Онда је напокон ушао, опет лагано, још мекше, још женственије, увијајући се у куковима на један непријатан начин. Пи­штољ у дрвеној кутији лага­но се њихао као неко тешко, отромбољено клатно на сату црквеног торња.

„Данас ће се овде изврши­ти примопредаја дужности”, рекао је суво. „За који часак доћи ће ваш нови директор.”

ОНДА је опет пошао ка вратима, заћутао и још стро­же погледао у Кашанина, као да размишља да ли да га сада, одмах после ових речи, просто најури из собе, или да због не­ког реда, још мало причека.

Предомислио се, помислим у магновењу, жртва још оста­је. Не знам колико је времена протекло у том општем ћута­њу и напетом ишчекивању да се коначно ипак нешто деси. Онда се напољу чуло тихо пуцкетање паркета. Неко до­лази као ухода, помислих, као да се шуња. А тада, иза Вука­новића, одједном је никао висок, елегантан господин, који је у нас зурио неким уко­ченим, тупим погледом, као да кроз прозор собе, а преко наших глава, некога тражи. Стајао је као укопан и без поздрава. Вукановић се тада уклонио са прага, као да до­шљаку тек сада одобрава ула­зак у собу. Као неки невешти церемонијалмајстор упадљи­во је гласно рекао: „Ваш нови директор, друг Вељко Петро­вић.”

Представљени дошљак је још немо стајао у вратима, као да се он сада дочепао оног бе­лог оквира, осећајући да и ње­му позајмљује неко достојан­ство и даје свечанији изглед. Уместо поздрава, као да су се само мало померили његови оштро штуцани бркови.

ВЕЉКА Петровића нисам до тада никада видео. По­знавао сам његово књижевно стварање и знао из Карлова­ца да је био лични пријатељ нашег катихете Глише Ми­кића, који га је повремено обавештавао о сличицама из грађанског живота и терао да напише роман. У малим Кар­ловцима о Вељку Петровићу се говорило као о национал­ном барду и неприкоснове­ној величини. Нисам знао да је пре рата био високи чиновник Министарства про­свете, да је био близак двору и да је био масон. Знао сам да је заједно са Миланом Ка­шанином још 1927. објавио књигу: „Српска уметност у Војводини”, а ни појма нисам имао да су та два сарадника на истом послу већ одав­но завађена и да међусобно не говоре. Било ми је јасно да присуствујем као сведок највећем понижењу Милана Кашанина. Јадно је изгледа­ло то његово смиривање оног огромног изненађења које га је целог обузело.

„Од данас ви ћете сарађива­ти са вашим новим директо­ром”, рекао је Вукановић, са­да већ мало нестрпљиво, као да је и сам био разочаран по­стигнутим ефектом свог на­ступа. Опет је завладао мук. Кашанин га је први прекинуо:

„Желим да кажем неколико речи”, рекао је тихо. „Желим да вам свима захвалим на ра­ду, на оном предратном, као и у тешким годинама рата, у ко­јима сте часно доказали своју оданост овој кући. Желим да и убудуће радите тако приље­жно и да помогнете да Музеј што пре залечи своје ратне ра­не. Довиђења и хвала.”

Онда нам је свима пришао и са сваким понаособ се ру­ковао без речи. Не знам како је одједном ишчезао из собе, како је прошао крај Вељка Петровића који се још испре­чио у свом белом дрвеном оквиру. Примопредаја је би­ла готова. Од тог тренутка, у ту бившу краљичину собу уселио се нови директор, одатле је почео да управља Музејом.

ИЗАСЛАНИК ЕТНОГРАФ

ИЗАСЛАНИКУ нове власти у Музеју кнеза Павла, капетану Татомиру Вукановићу, о бедру висио је па­рабелум у дрвеној кутији. Насту­пао је привидно благо, говорио је тихо, а покрети су му били меки и женствени, што је одударало од оног пиштоља који се прете­ћи њихао о пасу. Нико тада није знао његову стварну моћ. Старији службеници у Музеју говорили да је пре рата писао у „Уметничком прегледу” чланчић „О шарању јаја” и да је као кустос-етнограф радио у Музеју Јужне Србије у Скопљу.

СУТРА: МУЗЕЈ КНЕЗА ПАВЛА ДОБИЈА НОВ НАЗИВ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације