ФЕЉТОН - КЊАЖЕВ УДАР НА ПИПЕР ОПОМЕНА : Данило је од пр­вог да­на своје вла­да­ви­не на оку по­себ­но др­жао Бје­ло­па­вли­ће и Куче

Novosti online

03. 11. 2023. у 18:00

ПОВЈЕШАНИМ си­но­ви­ма Стевана Ђикнина ни­ко се за пет­на­ест да­на ни­је смио при­ма­ћи сем њи­хо­ве оја­ђе­не мај­ке ко­ја је сва­ко­га да­на до­ла­зи­ла из се­ла Ла­ћа, уда­ље­ног око сат и по хо­да, да бра­ни мр­тве си­но­ве од му­ва, а би­ло је, ка­жу право љет­ње вријеме. До­шла би, причало се касније, по­кло­ни­ла им се и сва­ки пут по­но­ви­ла: „Го­шо, Ти­о­до­ре, ока­ме­ни­те се…!“

ФЕЉТОН - КЊАЖЕВ УДАР НА ПИПЕР ОПОМЕНА : Данило је од пр­вог да­на своје вла­да­ви­не на оку по­себ­но др­жао Бје­ло­па­вли­ће и Куче

Књаз Данило по преузимању власти, Фото Из књиге "Кадићи од Бована до наших дана"

Го­шо и Тио­дор се, на­рав­но, ни­је­су ока­ме­ни­ли, али се ока­ме­ни­ла њи­хо­ва несрећна мај­ка којој за све ври­је­ме ни­ко ни­је ви­дио су­зе ни чуо гла­са већ је сво­ју му­ку и тра­ге­ди­ју, по­пут мај­ке Ју­го­ви­ћа, под­но­си­ла сто­јич­ки и ју­нач­ки и ни­је до­пу­сти­ла да јој се ду­шма­ни на­сла­де, описује овај дођај у свом роману "Зеко Мали“ Будо Симоновић.

С овим у вези треба рећи да су се  Бје­ло­па­вли­ћи ка­сни­је ипак оку­пи­ли на Прен­ти­ној гла­ви­ци и ри­је­ши­ли да иду код кња­за и ка­жу му да је на прав­ди бож­јој та­ко крв­нич­ки ка­знио Стевана Ђик­ни­на, по­био му си­но­ве и узео ка­пе­тан­ски чин, ње­му, ју­на­ку из пје­сме. Ни­је било лако иза­ћи пред Зе­ка ма­ни­тог и ка­за­ти му да је по­гри­је­шио, али дру­ге ни­је би­ло, неправ­да се мо­ра­ла не­ка­ко по­пра­ви­ти. За чу­до, Да­ни­ло им је по­вје­ро­вао и обе­ћао да ће капе­тан­ски чин да­ти Сте­ва­но­вом нај­мла­ђем си­ну Мар­ку. На­жа­лост, Мар­ко је вр­ло млад умро од ко­ле­ре — и он и отац му, не­срећ­ни Сте­ван...

ОСТАЈЕ ве­ли­ко пи­та­ње да ли је Да­ни­ло по­сту­пио та­ко за­то што се истин­ски по­ка­јао за гријех ко­ји је по­чи­нио или је и то био је­дан од ње­го­вих вје­штих по­ку­ша­ја да Бје­ло­па­вли­ће нека­ко при­до­би­је и окре­не за со­бом, јер је он, упр­кос сво­јој охо­ло­сти и са­мо­у­вје­ре­но­сти, сигур­но био свје­стан сна­ге овог пле­ме­на и ње­го­вог ути­ца­ја-да онај ко при­до­би­је Бјелопавлиће, у до­бр­ој мје­ри рје­ша­ва пи­та­ње је­дин­ства и сло­ге и го­то­во свих оста­лих црногор­ских племена.

Већ у пр­вој го­ди­ни вла­да­ви­не, тач­ни­је 7. но­вем­бра 1852. го­ди­не, књаз Да­ни­ло пред­у­зи­ма сво­ју пр­ву „ка­зне­ну екс­пе­ди­ци­ју” про­ти­ву не­по­слу­шних и не­по­кор­них бр­ђан­ских пле­ме­на, а све у же­љи да сломи њихов отпор, да их покори и при­по­ји Цр­ној Го­ри. На уда­ру су се пр­ви на­шли Пи­пе­ри:

„…на­шао сам за до­бро у овај час кре­ну­ти у Пи­пе­ре су не­ко­ли­ко вој­ске — пи­ше књаз Да­ни­ло ру­ском кон­зу­лу у Ду­бров­ни­ку, Га­ги­ћу, об­ја­шња­ва­ју­ћи раз­ло­ге и циљ по­хо­да на Пи­пе­ре - и сва је при­ли­ка да ће Ска­дар­ски па­ша поду­жом ру­ком и сво­јом си­лом про­ти­ву ме­не уда­ри­ти…”

КЊАЗ Да­ни­ло све прав­да стра­хом од Ту­ра­ка, ко­ји су, уисти­ну, не­пре­ста­но на­сто­ја­ли да потко­па­ју је­дин­ство и сло­гу цр­но­гор­ских пле­ме­на, да их по­му­те и за­ва­де, кад ми­том и обећа­њи­ма, кад уцје­на­ма сва­ко­ја­ким и при­јет­њама.

Че­тр­на­ест да­на касније, књаз Да­ни­ло по­но­во пи­ше Га­ги­ћу и из­вје­шта­ва га о ре­зул­та­ти­ма похода на Пипере, али Га­гић очи­глед­но ни­је био за­до­во­љан тим из­вје­шта­јем па тра­жи подроб­ни­ји и де­таљ­ни­ји. По кња­же­вом одо­бре­њу и за­по­ви­је­сти, из­вје­штај са­да пи­ше ње­гов ађу­тант Бје­ла­ди­но­вић (ову пре­пи­ску је, ина­че, про­на­шао и об­ја­вио Ду­шан Вук­сан у „Записима” из 1931. го­ди­не):

„Од­мах ка­ко је Ње­го­ва Свје­тлост при­спио с вој­ском у Пи­пе­ре за по­ко­ри­ти оне од­мет­ни­ке — пи­ше Бје­ла­ди­но­вић — је­дан се је дио од њих по­ко­рио и па­нуо под но­га­ма Ње­го­ве Свјетлости, ко­ји­ма је ми­ло­сти­во опро­стио, а ве­ћи дио глав­ни­је од­мет­ни­ка, од­бје­гли су Осман-па­ши. До­мо­ви ових од­мет­ни­ка по пра­вед­ној же­љи ору­жа­ног на­ро­да, од­ма су би­ли обо­ре­ни и раз­ру­ше­ни, а њи­хо­ве фа­ми­ли­је не­вре­ди­мо про­тје­ра­не из Цр­не Го­ре…”

СИГУРНО је, на­рав­но, да ни у јед­ном од тих пи­са­ма ни­је ка­за­на цје­ло­ви­та исти­на о то­ме шта се ствар­но тог но­вем­бар­ског да­на зби­ло у овом по­но­сном цр­но­гор­ском пле­ме­ну. Књаз Данило је до­шао у Пи­пе­ре са око хи­ља­ду вој­ни­ка. Не­по­сре­дан по­вод је, на­вод­но, би­ло одби­ја­ње Пи­пе­ра да пла­ћа­ју по­ре­зе и на­ме­те ко­је је за­вео књаз Да­ни­ло. Уви­ђа­ју­ћи бесмисле­ност отпо­ра пред то­ли­ком си­лом, Пи­пе­ри су се у нај­ве­ћем бро­ју по­кло­ни­ли пред кња­зом, сви сем не­ко­ли­ко кључ­них ко­ло­во­ђа по­бу­не на че­лу са Ра­до­ва­ном Мр­ча­ри­цом, ко­ји је пре­ко Спу­жа и Ска­дра уте­као у Ца­ри­град.

Да је Мр­ча­ри­ца био у пра­ву , ње­гов страх оправ­дан, нај­бо­ље по­ка­зу­је чи­ње­ни­ца да је четрна­ест ви­ђе­них љу­ди овог пле­ме­на ко­ји су том при­ли­ком до­па­ли у ру­ке кња­зу Да­ни­лу, по­губље­но као бун­тов­ни­ци и не­по­кор­ни­ци.

СЕМ Пипера, књаз Да­ни­ло је од пр­вог да­на своје  вла­да­ви­не на оку по­себ­но др­жао још и Бје­ло­па­вли­ће и Ку­че, мо­трио на сва­ки њи­хов ко­рак, увје­рен да су му то нај­не­си­гур­ни­је грани­це у но­во­ство­ре­ној кња­же­ви­ни. По­ха­ром Пи­пе­ра он је не­дво­сми­сле­но ста­вио до зна­ња да не­ће има­ти ми­ло­си­ти ни пре­ма оста­ли­ма, да ће сва­ку не­по­кор­ност и не­ло­јал­ност стро­го ка­зни­ти. То ипак ни­је уга­си­ло жар не­за­до­вољ­ства ко­је је при­та­је­но ти­њао у овим племенима и до­вољ­на је би­ла са­мо вар­ни­ца да га рас­плам­са и пре­тво­ри у по­жар по­бу­не.

Књаз Да­ни­ло је то осје­ћао, а не­сум­њи­во, имао је и сво­је љу­де, до­у­шни­ке и шпи­ју­не, ко­ји су му до­ја­вљи­ва­ли о сва­ком тај­ном збо­ру и до­го­во­ру пле­мен­ских пр­ва­ка. У ру­ке су му, изгледа, до­спје­ла и не­ка њи­хо­ва пи­сма, па је то, по свој при­ли­ци, био и не­по­сре­дан по­вод за јед­но пи­смо ко­је је он упу­тио Бје­ло­па­вли­ћи­ма 18. ју­на 1854. го­ди­не (по ста­ром календару), пет­на­ест да­на на­кон бо­рав­ка на тро­ји­чин­дан­ском са­бо­ру у Остро­гу, за ко­је Душан Вук­сан каже да ни­гдје у кња­же­вом ар­хи­ву ни­је на­шао „та­ко те­шке ри­је­чи”:

„Од Нас Да­ни­ла Пе­тро­ви­ћа, Кња­за Цр­но­гор­ско­га и Брд­ско­га, сер­да­ру Ра­му и сви­је­ма капета­ни­ма бје­ло­па­влић­ки­је­ма по­здрав.

— Чуо сам не­ка­кве збо­ро­ве, што се збо­ри та­мо у вас, од ка­ко сам ја у Острог био, али опет раз­ми­шља­вам, да ни­је ни­шта исти­на од то­га, што сам чуо, јер­бо кад би све то исти­на би­ла од вас што сам чуо, за­и­ста не­ка бу­де увје­ре­но ма­ло и ве­ли­ко да би за вас го­ри био, не­го ли што је био Омер па­ша про­шле го­ди­не. Но ја на­ре­ђу­јем ва­ма, го­спо­ди ка­пе­та­ни­ма, да ви први умук­не­те и да др­жи­те ваш је­зик за зу­бе, ина­че би­сте се мо­гли бр­зо ка­ја­ти; и не узбуњуј­те мо­ју пра­ву ра­ју.

— И ова мо­ја за­по­ви­јед да бу­де про­гла­ше­на на Прен­ти­ној гла­ви­ци.

— А чуо сам да и Пи­пе­ри не­што бле­је, и с ва­ма се дру­же, Бран­ко­ви­ћи и ли­жи­са­ха­ни. А ме­не ни­је ста­ло ни за вас, ни за Тур­ке; и не­мој­те ми­сли­ти да ја не знам из чи­је су гла­ве ове ријечи про­и­за­шле, јер­бо ва­ма је до­бро по­зна­то, да ни­ти сам ја, ни ста­ри вла­да­те­љи, ко­ји су били цр­но­гор­ски, ни­кад ни­ко­ме зу­лу­ма учи­ни­ли ни­је­су, но су се ва­зда му­чи­ли за об­др­жа­ти вас и оста­ле Цр­но­гор­це, ко­је ви до­стој­ни ни­је­сте би­ли њих има­ти за Го­спо­да­ре. А по да­нас чи­ни­те ка­ко хо­ће­те, ако ви ба­ста. И та­ко зна­ди­те!”

По­што су јед­ном већ осје­ти­ли не­ми­ло­срд­ност кња­же­ву и схва­ти­ли да са њим не­ма ша­ле, да он не при­је­ти на пра­зно већ гла­ве ски­да и за мно­го ма­ње, Пи­пе­ри су, чим су чу­ли за „посла­ни­цу” Бје­ло­па­вли­ћи­ма у ко­јој и њих не­би­ра­ним ри­је­чи­ма опо­ми­ње, по­жу­ри­ли да одго­во­ре кња­зу и из­ра­зе му ло­јал­ност, коју потписују пиперски прваци и јунаци Вуле Николин и Јоле Пилетић.

СМОТРА ЛЕПОТЕ

ЗАНИМЉИВ је  податак,  да су по налогу књаза Николе 1907,  на смотру младости и љепоте у Лондону, послати Милена Делибашић са  вршњакињом Петрушом Ушћумлић из Никшића .Са њима су отпутовали и двојица бираних  црногорских младића – Машан Ћупић из Никшића и Косто Милић из Љешкопоља.Неки истраживачи наводе  да је Милена била у сродству са Кадићима, што није немогуће, и  ако је у то вријеме још увијек важила  сентенција владајуће куће Петровића о изгону Кадића из Црне Горе „док је свијета и вијека“.

СУТРА:СРАМОТНО КОЛО ИСПРЕД ДОЊЕГ МАНАСТИРА У ОСТРОГУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Dolce Vita на обали Саве: Станови на овој локацији су за оне који живе своје снове

Dolce Vita на обали Саве: Станови на овој локацији су за оне који живе своје снове

Можете ли да замислите лепоту свакодневице која почиње на обали Саве до које стижете лаганом шетњом кроз јединствену луксузну пешачку зону, а завршава се испијањем вина на вашој пространој тераси с погледом на реку или у врхунском ресторану до ког стижете пешке? У истом дану сте с лакоћом обавили посао, одрадили тренинг, уживали у куповини нових комада гардеробе најлуксузнијих брендова у непосредном комшилуку, а стигли сте и да са децом проведете време у зеленилу, јер се све што вам треба налази надохват руке.

14. 05. 2024. у 10:00

Коментари (0)

Dolce Vita на обали Саве: Станови на овој локацији су за оне који живе своје снове