ФЕЉТОН - КУЧИ ПЛАЋАЈУ КРВАВИ ДАНАК КЊАЗУ ДАНИЛУ: Данило је хтео да од Куча створи тврду крајину и поуздану брану према Турцима

НЕЗАДОВОЉСТВО владавином књаза Данила које је тињало у народу, прије свега у црногорским брдима, каткад подјаривано и утицајима са стране, а у пром реду големим невољама које су на самом почетку његове владавине донијели двогодишње војевање са Турцима , а потом и незапамћена глад током 1854. и 1855. године, послије Пипера и Бјелопавлића, кулминирало је у Кучима.

Марко Миљанов је најбоље познавао Куче, Фото "Википедија"

Непокорни и непослушни од вајкада Кучи се нијесу двоумили око своје националне припадности,али ни пристајали да трпе и ћуте пред тиранијом и самовлашћем цетињског господара.Уз то кад их је још  притисла двогодишња глад, нијесу се више обазирали на књажеву изричиту наредбу о укидању хајдучије и строгој забрани упадања на турску територију и просторе сусједних племена одакле су се снабдијевали храном, плијенећи стоку и пљачкајући од оних који су имали.

Неки историчари узимају одбијање кучких главара да плаћају намет непосредан као повод за оружану акцију црногорске војске и ако је више него јасно да је циљ био сасвим другачије природе. Наиме, књаз Данило је  хтио да „дисциплинује“ Куче и једном за свагда од њих створи  тврду крајину и поуздану брану према скадарском пашалуку,а Турцима и цијелој Европи стави до знања да је то  територија Црне Горе.

ПРОЦЈЕНЕ исто­ри­ча­ра око број­но­сти од­ре­да ко­ји је вој­во­да Мир­ко по­вео на Ку­че кре­ћу се од три и по до де­сет хи­ља­да вој­ни­ка. Оно што је са­свим тач­но и из­вје­сно, од­ред је био саста­вљен од вој­ни­ка из ци­је­ле Цр­не Го­ре, а глав­ни осло­нац пред­ста­вља­ла је вој­ска из тако­зва­не ста­ре Цр­не Го­ре:

„Вој­во­да Мир­ко до­ша је с вој­ском на Би­о­че код Мо­ра­че и отлен по­сла Ку­чи­ма ову на­ред­бу кња­за Да­ни­ла: да му до­ђу Ку­чи, два­на­ест њи­ни­је гла­ва­ра да се му­шке­та­ју, ђе се уфа­те, а дру­ги на­род не­ка се не бо­ји, да му је Бож­ја вје­ра, са­мо да им по­ста­ви суд и сје­ди­ни и’ с Црном Го­ром и Бр­ди­ма ка је­дан на­род и јед­на бра­ћа да бу­ду“ - пи­ше даље Мар­ко Ми­ља­нов о по­ха­ри Ку­ча.

„И ако су се Ку­чи чу­ди­ли на­ред­би да се уби­је 12 гла­ва­ра, ме­ђу ко­ји­ма су три све­ште­ни­ка, јер ни­је­су при­зна­ва­ли да су учи­ње­ли ка­кву по­гре­шку, за ко­ју би смрт за­слу­жи­ва­ли, опет су се ску­пи­ли на здо­го­вор да ви­је­та­ју о кња­же­вој на­ред­би. Ме­ђу Ку­чи­ма је у то ври­је­ме би­ла ве­ли­ка не­сло­га, сто­га они ко­ји ви­ше зна­ју и због на­зат­ка и не­сло­ге оча­ја­вау, на­дау се да ће све то из­ли­је­чит брац­ко је­дин­ство с Цр­ном Го­ром, го­во­ре­ћи: ’Бо­ље је да се сви за­јед­но   би­је­мо, не­го ре­дом је­дан по је­дан’, али ево му­ке што не мо­гау при­стат да им се по­гу­бе двана­ест гла­ва­ра. Због ово­га Ку­чи се још ви­ше раз­дво­ји­ше. Ви­ши дио Ку­ча ој­до­ше код Мирка на Мо­ра­чу, а ма­њи дио не кће се одво­јит од гла­ва­ра и све­ште­ни­ка ко­ји­ма се смрт обе­ћа­ва­ла, а од бра­ства Че­јо­ви­ћа не ој­де ни­ко, но сви оста­ше код сво­ји­је гла­ва­ра и по­по­ва.

Око гла­ва­ра и бра­ства Че­јо­ви­ћа ску­пи се не­ко­ли­ко вој­ске, у ко­јој су би­ли и че­тр­де­сет    под­го­рич­ки­је Ту­ра­ка, и уло­го­ри се, пре­ма вој­ске цр­но­гор­ске и брц­ке, по­вр би­оч­ки­је стра­на, да се би­је, кад вој­во­да Мир­ко кре­не с вој­ском у Ку­че. Но Ку­чи ко­ји ој­до­ше код Мир­ка,        ни­је­су мло­го ма­ри­ли за ову вој­ску, јер је сва ја­ка куч­ки­је бра­ства би­ла шњи­ма, а ко­ји нијесу шњи­ма ту до­шли, ти су че­ка­ли у сво­ја се­ла ка озе­ба сун­це, ра­ду­ју­ћи се свак по неком до­бру: не­ки брац­ко­ме је­дин­ству, не­ки гр­бу и по­гла­вар­ству, не­тко ме­да­љи али кр­сту, а ко је бо­љи и па­мет­ни­ји, та се ве­се­лио брац­ко­ме оја­ча­њу пре­ма Ту­ра­ка, па и ко­ји ни­је умио за ви­шу срп­ску сре­ћу ми­слит, да му је­дин­ство ко­ри­сти при­не­се, а он се на­да е ће више зла Тур­ци­ма учи­њет, кад је­дин­ство бу­де - тек сва­ки се Куч ра­до­ва­ше без они­је 12 глава­ра с дру­жи­ном, јер и они нај­си­ро­ма­шни­ји на­да се, ако не че­му дру­гом, а оно пра­вом су­ду, ко­ји ће га бра­нит од ја­че­га….“

Марко Ми­ља­нов да­ље пи­ше да је вој­во­да Мир­ко остао с вој­ском не­ко­ли­ко да­на на Би­о­чу, оче­ку­ју­ћи да му се сви Ку­чи по­кло­не и по­ко­ре. Тра­жио је по­том да га Ку­чи кри­ју­ћи уве­ду у ме­дун­ску твр­ђа­ву, да­ју­ћи бо­га и бож­ју вје­ру да ни­ка­ква зла учи­ни­ти не­ће, да сви Ку­чи мо­гу мир­но оста­ти код сво­јих ку­ћа сем оних два­на­ест гла­ва­ра ко­је је књаз осу­дио на му­шке­та­ње.

Не­ки од Ку­ча (Мар­ко Ми­ља­нов ис­ти­че Ба­ца Дра­го­је­ва и Спа­ха Бо­жо­ва) при­ста­ли су на то и по­вје­ро­ва­ли вој­во­ди, по­го­то­ву кад је обе­ћао да ће оним два­на­е­сто­ри­ци са­мо спа­ли­ти ку­ће, а по­сли­је по­ку­ша­ти да код кња­за и за њих из­мо­ли ми­лост и спа­си им гла­ве:

„ПОГОДИШЕ се Ку­чи вој­во­дом Мир­ком ова­ко: да до­ве­ду вој­ску брц­ку и цр­но­гор­ску по но­ћи у град ме­дун­ски и да ту к њи­ма сви Ку­чи до­ђу, да се, по ре­че­ном уго­во­ру, суд и ред по­ста­ви.

Са­мо је још угла­вље­но да се из­го­ре ку­ће они­је­ма 12 гла­ва­ра, ба­ја­ги да се кња­зу уту­ли ијед и при­јед им опро­сти.

Та ма’ Ку­чи ко­је је вој­во­да Мир­ко од­ре­дио, узе­ше је­дан дио цр­но­гор­ске вој­ске, од­ве­до­ше је по но­ћи уочи Пе­тро­ва дне низ Ма­за­ни­цу по­вр До­ља­на и уве­до­ше у Ме­дун. Они Ку­чи ко­ји с гла­ва­ри­ма бјеу по­вр би­оч­ки­је стра­на на­ред­ни да се би­ју с цр­но­гор­ском вој­ском, кад чу­ше из гра­да ше­млук и ви­ђе­ше за со­бом вој­ску и ме­ђу­соб­но из­дај­ство, ни­је­су бо­ја чи­ње­ли, но су уте­кли куд је ко мо­га. Оста­ли на­род мир­но је до­ма сје­дио, а ко­ји су би­ли ма­ло ви­ше позна­ти, ижље­гли су са се­ла да сре­ту вој­во­ду Мир­ка, ко­ји је та ма с вој­ском окре­нуо на Медун, ка срет­њи, ви­де­ћи брац­ко је­дин­ство и сло­гу. Но мо­гло се у кре­та­њу ви­ђет, да војвода дру­го ми­сли, а не оно што је го­во­рио; јер не по­ве­де сву вој­ску со­бом, ка што се мисли­ло, но вој­во­да ље­шан­ски са сво­јом вој­ском ој­де уза се­ло Ра­ће­се на Мом­че, а Но­ви­ца Це­ро­вић, Па­вић Ђи­ка­нов, ка­пе­тан ро­вач­ки, и Ми­ли­сав Ми­шнић, ка­пе­тан мо­рач­ки, са својије­ма вој­ска­ма оти­шли су гор­њи­јем кра­јем Ку­ча пре­ко Бр­ску­та и Ши­ро­ка­ра, ка­ко ће пофа­тат ро­бље и сто­ку у пла­ни­ну куч­ку…

Кучи који пр­ви сре­то­ше ве­се­лу бра­ћу Ку­че и вој­во­ду Мир­ка с вој­ском - пи­ше да­ље Мар­ко Ми­ља­нов - би­ше сви уби­је­ни и по­сје­че­ни, а за­тим по се­ла све пу­шка по­би и нож по­сје­че. Не би­ше по­ште­ђе­на ни ђе­ца у ко­ли­јев­ке, без раз­ли­ке је ли му­шко или жен­ско, јер је сва­ки ита да му га дру­ги не угра­би и за то ме­да­љу или крст до­би­је, а ње­га без по­ште­ња оста­ви. Та­ко и стар­ци и бо­ле­сни­ци, па и да се ни­је­су мо­гли дић од ста­ро­сти али бо­ле­сти, би­ше по­сје­че­ни и гла­ве им по­не­ше на мје­сто, ђе тре­ба да се бој не за­бо­ра­ви....

ТАКО поп Ми­ја­и­ло Вој­во­дић из Црм­ни­це за­кла је тро­је ђе­це: дво­је Ива­на Ра­до­је­ва (ста­ри­је од дви­је и по го­ди­не, мла­ђе од три мје­се­ца), а тре­ће Ни­ко­ле Мар­ко­ва, обо­ји­ца с Уба­ла.

Ружи­ца Ни­ко­ли­на о то­ме при­ча ова­ко: Ка­ко је но­си­ла ди­је­те у ко­ли­јев­ку, вој­ни­ци је уфа­те и поч­ну рас­ку­бат. Она је ми­сли­ла да те јој узет аљи­не шње ка дру­ги­је­ма, но у то је оста­ве не сву­че­ну, и она ве­се­ло кре­ну да­ље, ми­сле­ћи да је по­тре­фи­ла на вој­ни­ке, ко­ји­је­ма је ни­ско жен­ску сву­ко­ват. Но иду­ћи опа­зи оза­да крв ни­за се­бе, по­мет­ну ко­ли­јев­ку на зе­мљу да ви­ди оклен је крв, кад-али ди­је­те не­ма гла­ве, но ју је оки­нуо и по­ша ре­че­ни поп Ми­ја­и­ло. Не­ке су мај­ке ку­ми­ле и бо­го­ра­ди­ле вој­ни­ке да им ди­је­те не за­ко­љу, но вој­ни­ци, по­што га закољу, ба­че­ва­ли су га у огањ ђе ку­ћа го­ри, и при­ча­ју да је од ђе­те­та зе­лен пла­мен.

ПЛЕМЕНСКИ СЕПАРАТИЗАМ

ПАВЕЛ Аполонович Ровински, пишући о оружаној акцији црногорске војске на Куче, сматрао је да се овдје "племенски сепаратизам сукобио са државношћу која је тежила уједињењу", а Марко Миљанов који је боље од икога познавао своје Куче све објашњава на једноставан начин,примјерено и пркосу Куча и немилосрдности књаза Данила према онима који му се слијепо не покоравају: 

"У ово вријеме књаз Данило затражи од Куча да плаћају данак и да им постави суд , али они не кћеше чут о данку, јер га нијесу ни Турцима плаћали.", записује М. Миљанов у свом дјелу "Племе Кучи у народној причи и пјесми".

СУТРА: НАРОД ДОБРОТВОРЕ И ЗЛОТВОРЕ НЕ ЗАБОРАВЉА

Препоручујемо

Фељтон

0 10

ФЕЉТОН - КЊАЗ ДАНИЛО ПОНИЖАВА БОШКОВИЋЕ И БЈЕЛОПАВЛИЋЕ: Књаз Данило је казнио Бошковиће тако што је наредио да уместо сабље носе бритву

07. 11. 2023. у 18:00

Фељтон

0 11

ФЕЉТОН - ОБЕСНИ КЊАЗ НЕ ШТЕДИ НИ НЕЈАКЕ СЕСТРИЋЕ: Предање каже да сердар Јоле није зауставио књаза у слудом науму, дечаке је ипак отрова

06. 11. 2023. у 18:00

Фељтон

0 9

ФЕЉТОН - КЊАЗ СА ПЕРЈАНИЦИМА БЕЖИ ОД БЈЕЛОПАВЛИЋА: "Удри­те, не ште­ди­те Ка­ту­ња­ни­не, па ни кња­за" - ре­као је војвода Ристо

05. 11. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације