ФЕЉТОН - ТОДОРУ НА КОТОРСКОЈ РИВИ НИЈЕ ЗАДРХТАЛА РУКА: Турци су изабрали Тодору кубуру за атентат, а сачму су залили змијским отровом

Пише: Милан Стојовић

15. 11. 2023. у 18:00

У ПРИПРЕМИ и одабирању оружја за напад на књаза Тодору су помагали Сулечићи, рођаци Селим-бега из Туђемила, пограничног мјеста према Црмници, односно Црној Гори.

ФЕЉТОН - ТОДОРУ НА КОТОРСКОЈ РИВИ НИЈЕ ЗАДРХТАЛА РУКА: Турци су изабрали Тодору кубуру за атентат, а сачму су залили змијским отровом

Тодор Кадић, Фото "Википедија"

Специјално  направљена кубура  на капсулу, коју су тестирали држећи је у морској води више дана, сваки пут је опалила и потврдила се као сигурно  оружје. Стари Туђемилци  Алил Мустафић, који је  ову причу чуо од свога оца Сулејмана, а овај од ђеда Ибрахима Зекова  су казивали да је Селим - бег лично пронашао парчад гвожђа и сачме којом је кубура била напуњена, а постарао се да се  још залије змијским отровом како књазу не би било спаса , чак и ако буде лакше рањен. Директни потомци Селим-бега сада живе у Истанбулу, а да је било овако потврдио нам је и Мехмет Суљов Мујић, чији је ђед Смако, од којег је чуо, такође био савременик овог догађаја.  

То­до­ру пак ни­је за­дрх­та­ла ру­ка и до­бро је ци­љао. Било је то на которској риви одмах испред малих врата и улаза у которску тврђаву код садашњег Центра за културу. Неки очевидац је цио догађај пренио „Српском Дневнику,“ од кога је „Србско-народни календар за 1861“ преузео све појединости oд којих овдје неке и преносимо.

„У НЕДЈЕЉУ у ве­че на Го­спо­ђи­не по­кла­де (31. ју­ла) из­ме­ђу 6 и 8 са­ти сви­ра­ла је вој­нич­ка му­зи­ка на ши­ро­кој по­ља­ни пред град. Ло­вач­ки ка­пе­тан г. Слав­нић по­шао је био по кне­за напри­јед с бар­ком и до­шли су на му­зи­ку ра­ни­је не­го ли икад.

У го­спод­ском дру­штву ше­тао се књаз и кне­ги­ња не­ко ври­је­ме, а по­сли­је одво­јио се сам кнез и с ађен­том на­шег кон­су­ла из Ска­дра у раз­го­во­ру ше­та­ју­ћи се та­ко је био за­не­шен, да се ни­је опо­ми­њао ни на пр­во дру­штво, ни на сво­ју кне­ги­њу, ни на ка­сно до­ба.

Кне­ги­ња му се два пу­та при­ми­ца­ла го­во­ре­ћи: ’Да­но мој, мо­лим те да иде­мо до­ма.’

— 'Сад ће­мо, по уре при­је, по доц­ни­је, исто би­ва’, од­го­во­рио би јој. И по­шље је у ба­шту, да се још ма­ло про­ше­та с г. Дој­мом.

У 8 са­ти ма­ње 10 ми­ну­та по­пра­ћен кнез од мно­го­број­ног на­ро­да до бар­ке и угле­дав­ши у њој сво­га при­ја­те­ља г. ка­пе­та­на Слав­ни­ћа, ре­че му: ’О, а ту си! А ја те гле­дах ова­мо, не­ћу ли те ви­ђе­ти, да иде­мо!’ Пак за­и­ште стру­ку да му да­ду из бар­ке и тек огр­нут да се по­здра­ви с госпо­дом пук­не пу­шка као ми­на из­ме­ђу дру­жи­не и кнез по­ја­ко ле­лек­не: ’Ах, по­ги­бох!’, пак пре­ви­је гла­ву на сво­ју кне­ги­њу, ко­ја се с го­спо­ђа­ма ру­ко­ва­ше. Г. ка­пе­тан окру­жни као изван се­бе за­чу­ђен по­тр­чи к ње­му и по­ви­че: ’Ај­ме, шта вам се до­го­ди, кне­же?’ и кнез одговори му: ’Мо­лим те, при­ја­те­љу, укло­ни се, док ни­је­си пра­ве­дан и ти што до­био!’

...РАЊЕНОГ кне­за но­сио је кр­ка­че је­дан Цр­но­го­рац, а дру­ги при­др­жа­вао му но­гу де­сну.

Носе­ћи га пре­ко гра­да до у ку­ћу г. Бје­ла­ди­но­ви­ћа ни­је дао да ни­ко про­го­во­ри пу­тем, говорећи: ’Му­чи­те, ме­ни ни­је ни­шта.’ Кад су га мет­ну­ли на по­сте­љу, ре­че до­ма­ћи­ну:

’Видиш, Стево, ка­квог го­ста но­ћас имаш!’ Ра­на је грд­на би­ла, по де­сној стра­ни у дно рба­та, и љекари ва­де­ћи оло­во на­шли су у ње­му јед­но по­ве­ли­ко зр­но ши­ља­сто и дру­ги­је пет комада. При нај­ве­ћим му­ка­ма, кад су му с дру­ге стра­не про­ре­за­ли и ра­не чи­сти­ли, ово је рекао без ја­у­ка­ња: ’Е фа­ла Бо­гу ме­не су свр­ши­ли, ма су и са­ми се­бе у сред гла­ве уби­ли!’... “

ОВАЈ из­вје­штач да­ље на­во­ди да је књаз Да­ни­ло, иако смрт­но ра­њен, упр­кос же­сто­ким боло­ви­ма, при­звао кње­ги­њу Да­рин­ку и за­по­ви­је­дио јој да од­мах упу­ти пи­смо вој­во­ди Мир­ку на Це­ти­ње, на­ре­ђу­ју­ћи да свак сје­ди гдје се за­те­као, да ни он ни син му Ни­ко­ла ни­гдје не из­ла­зе из дво­ра, да до­бро чу­ва­ју ба­рут и оруж­је, да ру­бом це­тињ­ског по­ља удво­стру­че стра­же и ни­ко­га не пу­сте да про­ђе у пре­сто­ни­цу док не из­ви­де шта но­си и куд је на­у­мио, да ни­ко од се­на­то­ра и пер­ја­ни­ка не си­ла­зи у Ко­тор…

Он, ина­че, твр­ди да се у Ко­то­ру ни­ко ни­је пла­шио за кња­жев жи­вот ни­ти по­себ­но бри­нуо о ње­го­вој си­гур­но­сти. Та ат­мо­све­ра се би­ла, по свој при­ли­ци, пре­ни­је­ла и на кња­же­ву лич­ну прат­њу јер су од де­се­так ње­го­вих стал­них пра­ти­ла­ца те ве­че­ри уз го­спо­да­ра би­ла са­мо двоји­ца.

Пре­ци­зни и очи­глед­но до­бро упу­ће­ни хро­ни­чар чи­ји из­вје­штај из Ко­то­ра пре­но­си „Србскона­род­ни ка­лен­дар”, не про­пу­шта ни­јед­ну по­је­ди­ност.

Смрт­но ра­ње­ног су уни­је­ли у не­ку обли­жњу ко­тор­ску ку­ћу, а То­дор Кадић се из­гле­да ни­је мно­го ни тру­дио да умак­не из ру­ку ко­тор­ске по­ли­ци­је ни­ти му је ви­ше би­ло до своје гла­ве.

Већ на пр­вом са­слу­ша­њу све је при­знао и по­тан­ко ис­при­чао ка­ко је и за­што убио Да­ни­ла.

У НАРОДУ је ис­пре­де­на ле­ген­да ка­ко је наводно   смрт­но ра­ње­ни књаз тра­жио да му до­ве­ду То­до­ра и да му је овај наводно све рекао што је требало. Мићун М.Павићевић, један од  најплоднијих  цр­но­гор­ских пи­са­ца из пр­ве по­ло­ви­не два­де­се­тог ви­је­ка, ту ле­ген­ду је унио у сво­ју тре­ћу књи­гу „Цр­но­гор­ци у при­ча­ма и анег­до­та­ма“:

„По­што је То­дор Ка­дић убио кња­за Да­ни­ла — пи­ше Па­ви­ће­вић — овај је жи­вио још не­ко­ли­ко са­ти и за­мо­лио ко­тор­ску власт да му до­ве­ду То­до­ра из за­тво­ра да се са њим не­што разговори. До­ве­ли су му га. Књаз ре­че:

— За­што ме уби, То­до­ре, и ко те на­у­чи?

— На­у­чио си ме ти и ни­ко дру­ги, а убио сам те за­то што си од­у­зео част мо­јој се­стри и  преудао је иза жи­ва му­жа.

— Зар се то ни­је мо­гло пла­ти­ти ни­чим до мо­јом гла­вом?

— Ни­је, јер да си имао и сто­ти­ну гла­ва, не би мо­гао пла­ти­ти сва зла ко­ја си на прав­ди Бо­га, учи­нио Цр­но­гор­ци­ма и ме­не.

— Је ли ти жао што си ме убио?

— Јест ми жао што не мо­гах пре­ту­ћи и тво­га бра­та Мир­ка ко­ји је још ве­ћи кр­во­пи­ја од те­бе.

— Ај­де, збо­гом То­до­ре, не­ћеш ни ти има­ти на ра­ме­на гла­ве.

— Образ оста­је, а гла­ва мо­ја ни­је ни би­ла.“

Књаз Да­ни­ло је уисти­ну из­дах­нуо у ку­ћи Бје­ла­ди­но­ви­ћа у Ко­то­ру тек два­де­сет и че­ти­ри са­та на­кон ра­ња­ва­ња, али не­ма ни по­ме­на да је у ње­го­вим пред­смрт­ним ча­со­ви­ма заиста до­шло до су­сре­та и раз­го­во­ра са То­до­ром  Ка­ди­ћем. Очи­глед­но је да је на­ро­ду био по­тре­бан та­кав „су­срет“ ка­ко би из­ра­зио и свој став, и о дје­лу Зе­ка ма­ни­тог и о чи­ну То­до­ра Ка­дића.­

ОСВЕТА КАО ПИЈАНСТВО

ОНИМ што је урадио Тодор Алексин Кадић је уписао себе у историју. Освета је као пијанство, никад је доста  није , а људи  изгледа зло чине да им се злом врати. Један метак који је погодио циљ био је јачи од стотина других плотуна и просуо је много крви наоколо, изазвао велике несреће, убио много живота и оставио трагичне  посљедице, које се и данас осјећају као и  подјеле које су тада настале.

СУТРА: ТОДОР КАДИЋ - МИТ И ЛЕГЕНДЕКРАЈ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Dolce Vita на обали Саве: Станови на овој локацији су за оне који живе своје снове

Dolce Vita на обали Саве: Станови на овој локацији су за оне који живе своје снове

Можете ли да замислите лепоту свакодневице која почиње на обали Саве до које стижете лаганом шетњом кроз јединствену луксузну пешачку зону, а завршава се испијањем вина на вашој пространој тераси с погледом на реку или у врхунском ресторану до ког стижете пешке? У истом дану сте с лакоћом обавили посао, одрадили тренинг, уживали у куповини нових комада гардеробе најлуксузнијих брендова у непосредном комшилуку, а стигли сте и да са децом проведете време у зеленилу, јер се све што вам треба налази надохват руке.

14. 05. 2024. у 10:00

Коментари (0)

НАЈАТРАКТИВНИЈА ХРВАТИЦА БЕСНА: Е, баш идем!