ФЕЉТОН - "АМЕРИКАНСКИ СРБОБРАН" И ЈОВАН ДУЧИЋ У АМЕРИЦИ: У листу америчких Срба Дучић је објављивао и нове отаџбинске песме

Написао: Александар Саша Петров

24. 04. 2024. у 18:00

ДА НИЈЕ било Кринкиног малог клавира можда се не бих заинтересовао за Дучићев живот.

ФЕЉТОН - АМЕРИКАНСКИ СРБОБРАН И ЈОВАН ДУЧИЋ У АМЕРИЦИ: У листу америчких Срба Дучић је објављивао и нове отаџбинске песме

Фото: Википедија

Мене су, као присталицу модерне критике и противника биографског метода, занимали његова поезија, путописи, есеји. Али за мали клавир није било места када смо се из гарсоњере крај дунавског кеја у Земуну преселили после мајчине смрти у део моје породичне куће на Звездари. Сада је с Кринкиним стварима из родитељског стана у Дечанској улици морао да стигне и пијанино, чије дирке нису дотицали њени прсти читаву малу вечност. Сместио се музикалац некако крај њеног писаћег стола, али и сам осећа да је сувишан. Можда и он жели да опет живне под нечијом руком.

На оглас у "Политици" јавља се одмах девојка, мало свира и задовољна пита да ли може да га изнајми јер за куповину нема новца. Реч по реч и дознајемо да је из Дубровника и да жели да студира на музичкој академији у Београду.

-  Зашто сте се одлучили за Београд, постављам по обичају једно од својих не сасвим умесних питања.

-  Отац ми је из Србије, а мајка Дубровчанка, али и она је Српкиња. Из Дучићеве породице. Ако сте чули за његову полусестру Соку и полубрата Ристу, Глоговце. По тој линији.

-  Песника Дучића?

-  Да. Мајка је као и две њене сестре заправо из Метковића. Њиховог су оца, вероватно као најближег рођака Јована Дучића, стрељали усташе на сам дан рођења њихове независне Хрватске, 10. априла 1941. Није страдао само отац, а о томе боље да вам не говорим јер је то страшна прича. Ипак, да вас питам колико бих плаћала ако бисте пристали да га само користим? А то је бар пет година.

Погледао сам Кринку, а она је као и увек прочитала моју мисао и климнула главом.

-  Дучићима не изнајмљујемо пијанино.

-  Зашто? Да ли и ви имате нешто против њега?

-  Можете да га носите и свирате на њему колико вам је воља али без новца.

-  Моји неће хтети ни моћи на то да пристану.

НАЈВАЖНИЈИ ДОПИСНИК

У ПРОЛЕЋЕ и лето деведесет и треће, прошлог века, у својој радној соби, у редакцији „Американског Србобрана“ у Питсбургу,  на шестом спрату, преврћем пожутеле и крхке странице укоричених бројева листа за годишта када је Јован Дучић редовни и најважнији дописник. Гутам прашину заједно с текстовима посвећеним њему и исписаним његовом руком, од које до тада није било боље нити ће је бити међу сарадницима ни у каснија времена.

ПРИСТАЛИ су. Али под условом да ми долазимо код њих у Дубровник као гости кад год зажелимо, зими или лети. Кажу да им је кућа близу плаже па ће нам се допасти. Прихватили смо позив и више пута уживали у њиховом гостопримству.

Ни то није било све. У једном тренутку позива нас мајка будуће пијанисткиње да посетимо две њене сестре у Метковићу. Кринка је у Шпанији па крећем сам, не знајући за изненађење које ме је чекало. Сестре ми показују свежањ писама које је Дучић писао својој полусестри Соки и њеном сину Владимиру. И слике које им је слао у писмима. Предлажу ми да ту заоставштину узмем и да је чувам у Београду. Нису више сигурне шта овде опет носи дан а шта ноћ. Слуте долазак несрећних времена. Имају поверења у нас, а писма ако желимо можемо да учинимо доступна јавности, јер нико за њих и не зна осим најуже породице.

Сарађивао сам крајем седамдесетих година са изванредним глумцима Иреном Колесар и Јованом Милићевићем. Путовали смо заједно и приређивали песничке вечери. Они су рецитовали песме а ја сам бирао стихове и држао мале беседе. Тако се и родила замисао да предложимо школском програму београдске телевизије да се сними филм о Дучићу и да Јован одигра улогу свог имењака. Била би то прилика да и Дучићева преписка послужи за ново виђење његовог живота. А још један Јован, мој пријатељ професор Деретић, помаже да се анатемисани песник појави ипак на екрану. Договорено, остварено, мада с натезањима. Због неког разлога и без мог имена као сарадника на шпици. Па шта! За нас тројицу важан је само песник који се “излегао” на оном “камењу” у Хрупјелима - како Дучић пише својој сестри Соки поводом намере да купи родну кућу.

ПРЕД одлазак на дужи боравак у Америку почетком деведесетих јављамо се нашим познаницима у Дубровник. Због разних околности нисмо се дуго виђали, девојка је у међувремену дипломирала а Кринкин мали клавир је раширио крила и одлетео чак на Тајланд заједно с његовим новим власницима, доскорашњим дипломатама у Београду. Настају она опасна времена од којих је страховала Дучићева родбина. Поручују нам и да желе да Дучићева преписка остане да мирује под нашим окриљем...

Фото Матица Српска

Јован Дучић

Поново се сусрећем с Дучићем када 1. априла 1993. постајем уредник Српске секције "Американског Србобрана", баш уочи педесетогодишњице песникове смрти. Обнављам двојезични Књижевни додатак и први број посвећујем Дучићу који је у овом листу америчких Срба нашао уточиште свом перу. Штавише - назвао га је својом “другом отаџбином”,.  И на његовим страницама објављивао, поред низа чланака, потписаних и непотписаних, нове отаџбинске песме, писане у вили крај Мичигенског језера, где је боравио као гост код свог имућног рођака.

ЕВО ме  где у редакцији, на шестом спрату зграде у самом срцу Питсбурга, проводим дане и често вечери до касно у ноћ као пре тога деценијама у Институту за књижевност и уметност у Београду, у поткровљу зграде на углу Ђушине и Далматинске улице. Само што улице у центру Питсбурга, којег обгрљују три реке, Алегени, Мононгахела и Охајо, нису безбедне када се смрачи као у граду на обалама Саве и Дунава. Изнад мене су музеј и библиотека, испод службене просторије за администрацију. Толико. Председник Српског народног савеза Боб Стон верује, нажалост, да је повукао добар потез када је продао такође повећу зграду на Петој авенији, само у универзитетском делу града, изграђену 1925, с ћириличним натписом на врху - АМЕРИКАНСКИ СРБОБРАН.

На крову и скоро купљеног новог српског дома сјаје по ноћима слова SNF (Serb National Federation), која привлаче погледе и с обала и с околних брда, али не и пословне људе који би закупили просторе за своје канцеларије. Даунтаун у Питсбургу, као и широм Америке, губи битку када је у питању бизнис с предграђима и постаје застрашујуће пуст када се упале уличне светиљке и заблистају неонске рекламе. Осим када петком и суботом хиљаде људи привуку позоришне представе, балет, опера и, нарочито, класична музика, по којој је питсбуршка филхармонија позната као једна од најбољих у свету.

СТИЧЕМ у Савезу, поред Јована Братића и Боба Стона, и нове пријатеље, нарочито Зору Трбовић, ненаметљиву а изванредно радну и драгу прву личност у Савезној канцеларији. Помаже ми у раду и млађа жена Марион, која на чудној машини куца ћириличне текстове и у савремено опремљеној лабораторији развија или копира фотографије за лист...

"Србобран" нема више своју штампарију јер је и доба оловних слова отишло у историју. Мој је задатак и да откуцане чланке и фотографије, с наличја премазане воском, распоређујем и лепим на велике листове хартије. Затим се ти листови шаљу колима на штампање и из штампарије поштом упућују претплатницима у Америку и Канаду, па чак и ретким појединцима и установама у Аустралију и Европу...Наши научни радови на српском језику, као и моје песме, па једног лепог дана, при крају века и роман „Као злато у ватри“, такође су писани на епл рачунарима и ћирилицом математичара Ранка Бојанића.

И наставићемо ми да користимо Ранково писмо све док не будемо морали да га заменимо ћириличним фонтовима Times New Roman... Првих година мог уредниковања "Американски Србобран" je излазио у великом формату једном недељно, а не два пута месечно, када је и Српска секција имала много више страница него данас.

СУТРА: АМЕРИЧКИ КРИК ПЕСНИКА О РАТНОЈ  ТРАГЕДИЈИ СРБА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (0)

УБИЈЕН АЛЕКСАНДР ПЕЛЕШЕНКО: Двоструки шампион Европе погинуо у Украјини