ФЕЉТОН - СРПСКА ПЕСНИКИЊА НА ЕНГЛЕСКОМ ЈЕЗИКУ: На скупу америчких литерата била је мала, ко зна којом судбином одабрана, српска група

СРЕДИНОМ марта 1995, поново срећем ону привлачну, узбудљиву и на један дражестан начин шашаву Америку коју сам био упознао давне 1972. године у Ајова Ситију као члан Међународног књижевног програма.

Једна од сала "Вестин Вилијам Пен" хотела у Питсбургу где су се окупили амерички писци, Фото "Википедија"

Питсбург је тог викенда америчка песничка престоница. Или, ближе збиљи, сви они који још увек имају времена и жеље да се препусте магичним речима из других, паралелних или укрштених светова, не мање стварних од оних свакодневних у којима владају новац и моћ, могу у питсбуршком пословном срцу, усред даунтауна, у једном старинском и лепом хотелу, да се загњуре у имагинарни вир савремене америчке књижевности. О чему је реч?

Преко 1.000 америчких писаца, чувених или мање знаних, али и оних што ће то тек евентуално постати, дакле поред професора и студенти, са око 300 универзитета на којима постоје предмети, или чак катедре креативног писања, долазе на своју годишњу конференцију, која се сваке године одржава у другом граду широм овог континента, откуда писци и стижу (“од Аљаске до Небраске”). У салама “Вестин Вилијам Пен” хотела они читају песме, одломке из романа, прича и драма, а и расправљају о темама као што су “Ерос и муза”, “Хомосексуална књижевност и животи њених аутора”, “Уметност и прецизност”, “Шта је с авангардом?”, “Стваралачко писање и превођење”, “Мостови између креативног писања и критичке теорије”, “Америчке песникиње”, “Женска књижевност о природи и путовањима”, “Студентска сведочења о мултикултуралности”.

Треба зато нагласити да је и скок у дубине оног вртлога маште и лет у висине на њеним крилима има своју цену: ко није члан “Савеза креативних програма” мора да плати 55 долара по дану за све манифестације од јутра до поноћи, или 10 долара по “догађају”. Бизнис је бизнис...

У САЛАМА се, ипак, тешко може пронаћи слободна столица. Места је више у претпоноћним сатима када се и то бесплатно игра, па и ђуска уз пратњу два изврсна поп оркестра. И то не само са флашама пива у рукама, него и са цигаретама међу прстима, што је данас за Америку, када је реч о затвореним јавним просторима, немала саблазан.

Многи посетиоци, аутсајдери, остају лакши за по стотинак и више долара и зато што желе да задовоље носталгију за неким другим временима и друкчијим обичајима. Дух те Америке, из шездесетих и седамдесетих, неконвенционалне и изазивачке, дугих (седих) коса, раздрљених кошуља, обавезних (старих) фармерки, разнобојних марама, завереничких погледа, шатровачког говора, једноставне присности, насмешене озбиљности, узајамног поштовања и осећања братске (сестринске) једнакости без обзира на године и титуле, кружи дворанама “Вестин Вилијам Пен” хотела и назире иза лаких и лелујавих велова миришљавог дима. Све је ту уживо о чему млађи гледају на филмовима или читају из књига. У локалним новинама о том скупу тако се и пише:

“Када се скупе они из књижевног бизниса неизоставно ће ту да буде много мувања, грљења, пијења и пушења”.

За приземније је то добра реклама, а остали би дошли и без ње.

ЈЕДАНА моја овдашња, бивша студенткиња, америчка Српкиња, оставила ми је поруку да на тај скуп долази нека Биљана Обрадовић, која живи у Небраски и наводно има докторат из америчке књижевности. И да је то обавештење добила од наше чувене атлетичарке, скакачице удаљ и увис, учеснице барселонске олимпијаде, Тамаре Малешев, Новосађанке, тренутно из Кливленда. Биљана учествује, Тамара присуствује. Уз Тамариног пријатеља, Синишу, родом из околине царског Крушевца, младића који у том Кливленду има неку своју фирму за сређивање ентеријера, то је та наша мала, ко зна којом судбином одабрана, српска група.

Испоставља се да Биљана још нема докторат него да ће га тек одбранити сад, за неколико дана, али не радом о америчкој књижевности него књигом своје поезије, писане на енглеском. Магистратуру је такође заслужила својим енглеским стиховима... А српски говори лако и течно. На америчким универзитетима борави последњих седам година...

Не бих о њој овде писао да ми у некој паузи није пожелела да прочита неколико песама, а ја је нисам онда прекидао више од васцелог сата. Касније ми неки њени професор говори о њој као о веома перспективној песникињи. Један од њих, Дејвид Смит, аутор тридесетак песничких књига и амерички песник првог реда, каже ми то док се клатимо у такту музике, окружени песницима и песникињама. Али и ја сам већ дошао до сличног закључка.

Дејвид, међутим, ниједном речи не спомиње оно што мене у њеној поезији најпријатније изненађује: Биљана је и српска песникиња на енглеском језику. Две трећине њене књиге “Смрзнути загрљаји” заправо су о Србији, ономе што је Србија била, у њеном детињству, у личном искуству и кроз приче њених родитеља, бака и дедова, па су неке песме и њима посвећене, али и о Србији овој данас, са њеним недаћама, страховима и надама, у суседству и на прагу рата. Оно о чему наши песници и песникиње углавном не пишу, или пишу мало, њу заокупља и она томе даје живи песнички израз на њој књижевно најближем енглеском језику.

О СРБИЈИ је Биљана писала и у новинама свог универзитета, па је после тога добијала претећа писма и поруке. Њена песма “Трнови” одјек је положаја неког ко плива уз матицу, па ни сама не оскудева у полемичком тону, који се да наслутити и из овог одломка:

А у песми “Цветање у смрти” носталгија потискује жустрину:

Велики црвени макови подаље од прозора у туђој башти, тако да могу само да их гледам,  а не и да им приђем и упијем ноздрвама, дотакнем прстима, осетим црвенило. Они су визија која може нестати ако се приближим. Све моје цвеће вене, чак и недавно засађени здравци,  и оно што је требало да процвета, као да зна   да нема живота усред смрти, туге, очајања, па се и они придружују оплакивању. Усред овог богатства малена стопа бескућништва,  глад за надом, путоказом, изласком.Зашто се убијамо, палимо једни другима куће?  Хоћу ли икада моћи да видим процветале макове у нашим баштама? Да позовем друге да у њима уживају?

БИЉАНА Обрадовић пише и дуже наративне песме, као и други песници млађег и средњег нараштаја. Зато ове песме и нису толико приказ њеног песништва колико нечег другог.

А у општем цупкању прве вечери, када многи играју за свој рачун, угледам у једном тренутку тамнопуту и косооку лепотицу (ружа и мак заједно, и то онај црни, злослутни, из једне песме Васка Попе) како ме више телом него руком позива да јој се придружим.

Насмешим се и пуштам је да се одњише без мене. Питам ипак Биљану ко је она?   

- Асистенткиња је на универзитету у Вирџинији. Главна је овде. Женска је прави хаос!

- Ах, Вирџинија!, уздишем мало у шали. Али, уз онај наш народни, само ми фали још један хаос.

ШКОЛЕ УЧИЛА ПО БЕЛОМ СВЕТУ

НА ГОДИШЊЕМ скупу америчких књижевника у Питсбургу 1995. била је и једна Српкиња из нашег столног Београда (родитељи из источне Србије), а која слови за  америчку песникињу. Случај унеколико необичан - јер је у питању песникиња, а и доста једноставан: дете из дипломатске породице, основне и средње школе учило и завршавало на енглеском, по свету, па јој је он, давно, постао, а затим и остао први језик.

 СУТРА: ПЕРФИДНА ЦЕНЗУРА ЧАСОПИСА ИЗ ЧИКАГА 

Препоручујемо

Друштво

0 1

ФЕЉТОН - ЈОСИП БРОЗ У ДОСЛУХУ СА АМЕРЧКИМ ИСТОРИЧАРЕМ: Пре Великог рата у Америци Срби и Хрвати живели су час у миру, час опет у завади

03. 05. 2024. у 18:00

Друштво

0 2

ФЕЉТОН - МЕДИЦИНСКА ПОМОЋ ЗА СРБИЈУ ОД ЧЕТРДЕСЕТ МИЛИОНА ДОЛАРА: Српски народни савез организовао демонстрације пред Белом кућом и широм САД

30. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СРПСКИ НАРОДНИ САВЕЗ ТЕМЕЉ ЗАЈЕДНИЧКЕ КУЋЕ: Исељеници су за Србију кренули да проливају своју крв

29. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - АМЕРИКАНСКИ СРБОБРАН” ПОРАЗИО БИЛА КЛИНТОНА: Из ничега, српски прости, радни народ, стварао је себи своје културне споменике

28. 04. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације