СРБИЈА СТОЖЕР ХРИШЋАНА НА БАЛКАНУ: Припремање тла за настанак националног и државног програма

КНЕЗ Милош Обреновић је лично примио у државну службу сина свога пријатеља из устаничких дана Милутина Савића из Гараша, Илију који ће у историографији широј од српске, бити означен као родоначелник српске државотворне идеје.

Кнез Милош је увео Илију Гарашанина у свет политике, Фото Музеј Србије, Архив Србије, Архив породице Гарашанин, документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

Илија Гарашанин је захваљујући не само пореклу и личним везама са кнезом, него и својим способностима, иако скромног образовања, муњевито напредовао у каријери. Већ у 25. години био је потпуковник, управник војног штаба и члан Књажевског совјета, највише (седмочлане) установе у земљи. И он и његова породица ће и поред тога у бурним временима која ће убрзо уследити, бити против кнеза Милоша и чинити темељац уставобранитељства, а отац Илијин и брат Лука ће за то платити и главом. Преживевши изгнанство у Цариграду, Гарашанин се враћа 1841. године у Србију, а након Вучићеве буне 1842. године, кнез Александар Карађорђевић га поставља за саветника и помоћника министра унутрашњих послова. Следеће године, у 33. години, постао је министар унутрашњих послова и ову дужност ће вршити наредних девет година. Његово министарство је била кључна полуга државе. Обједињавало је полицију, војску, привреду, саобраћај и здравство. Гушећи у крви све побуне збачених Обреновића постао је државна личност број један.

У то време Србија почиње да привлачи необично велику пажњу пољске политичке емиграције, коју је након слома устанка из 1831. године, предводио гроф Адам Чарториски.

Потпомогнута француском државом, пољска емиграција је развила неуобичајено интензивна успешну дипломатску и обавештајну активност, усмерену на слабљење, пре свега Русије, а затим и Аустрије. У том смислу је и Србија посматрана и процењена као могући кључни државотворни центар јужнословенског отпора Русији и Аустрији.

Кнез Александар Карађорђевић, Фото Музеј Србије, Архив Србије, Архив породице Гарашанин, документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

ПОСВЕЋУЈУЋИ СЕ ТОМЕ, као свом интересном циљу, Чарториски је 1843. године послао српским властима преко емисара своје "Савете којих треба да се држи Србија", иницирајући настајање једног писаног српског националног програма ("Србији ваља да себи план сочини за своју будућност"). У "Саветима" се Србији препоручује чвршће везивање за Француску и Енглеску, започињање интензивне културно-просветне пропагандне акције међу Јужним Словенима у Турској и Аустрији ради учвршћења свести о заједничкој етичкој и језичкој припадности и припремања тла да Србија постане стожер политичког окупљања свих балканских хришћана. Да би постала центар моћи на Балкану, Србији се саветује туркофилска политика коју су уставобранитељи и иначе спроводили.

Вредни пажње су они предлози Чарториског којима се Србија упућује да од Порте тражи присаједињење северне Црне Горе Србији (прецизније - брдска "племена Карадога, Пипере, Васојевиће, Бјелопавлиће и Куче" ), а да се у другој фази, убрзо након тога избори за "чест земље или најмање један слободан пут за докучити се Адријатическог мора" .

Циљ није само економско ојачање Србије путем поморске трговине, него и привлачење пажње Енглеске и Француске и успостављање односа са њима и на економском и на политичком плану, услед близине јонских острва и Малте. Изласком на море, Србија би престала бити тотално економски зависна од Аустроугарске, а тиме и политички далеко самосталнија и слободнија.

* * * * * * * * *

Савет да се ступи у добре односе са Мађарима

ИСКУСНИ ЧАРТОРИСКИ је у својим "Саветима" дао исправну прогнозу да ће Србија са Аустријом "за неки дан борити морати" , и да "Аустрија има одавно план присвојити себи у удобно време Србију" и околне земље.

Српске власти, а пре свих Илија Гарашанин, коме је овај поверљиви документ и предат, морале су респектовати, што не значи и усвојити, савете Чарториског, већ и с обзиром на чињеницу да је он до пољског сепаратистичког устанка био бриљантан министар спољних послова Русије који је располагао врло поверљивим информацијама о много чему, па и о Србији, неретко и на основу некадашњих личних контаката са српским делегацијама.

Ради стицања што већег српског поверења, Чарториски у "Саветима" упозоравајућим тоном дао је српским властима до знања да аустријска влада има у "средини правленија србског" политичку "партију" која делује по аустријским инструкцијама и у аустријском интересу.

Вредан пажње је савет Србима да успоставе добре односе са Мађарима, а ако не успеју у томе нека се припреме да им "у Мађарима најопаснији непријатељ стоји који се пре или после побити мора" .

Гарашанин је са 33 године постао државна личност број један , Фото Музеј Србије, Архив Србије, Архив породице Гарашанин, документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

У тексту Чарториског се инсистира на успостављању наследне, а не изборне монархије, будући да је последња увек извор унутрашњих трвења и великих сукоба, и као таква извор слабљења националних снага, за шта је, уосталом, најбољи "жалосни пример Пољске".

ЗА ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ Србије Чарториски предлаже повезивање са Француском и Енглеском, које би створиле и Народну банку Србије, а да се нарочито "уклањати треба од капиталиста и трговаца аустријских поданика".

Након својих "Савета", које је Илија Гарашанин доставио кнезу Александру, Чарториски је 1844. године у Србију послао и свог емисара Чеха Франтишека Заха.

Пре него што је направио свој чувени "Састав" ("План"), Зах је више пута имао прилике да чује Гарашаниново мишљење о националним и државним плановима Србије. Следећи упуте претпостављених, пре свега Чарториског и француских власти, Зах је наставио са убеђивањем Гарашанина и образлагањем потребе да Србија добије писани национални и државни програм.

Гроф Адам Чарториски , Фото Музеј Србије, Архив Србије, Архив породице Гарашанин, документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

Гарашанин, како је то уобичајено за политичаре са великим обавезама, препустио писање иницијалног текста плана Заху, али и неким другим сарадницима, на основу разговора са њима, у којима им је, без сумње, зацртавао битне смернице. На основу тих разговора и "Савета" Чарториског, Зах је и направио "План" у чему су му помагали Тома Ковачевић, Стеван Хркаловић и Атанасије Николић. Зах је такође био у току израде текста у интензивним контактима са "Илирцима" Људевита Гаја (Стјепан Цар и Павао Чавловић), што се веома одразило на његов текст, нарочито на поглавље о Хрватској.

ЈУГОСЛОВЕНСТВО СЕ СПОМИЊЕ УСПУТ

ГРОФ Адам Чарториски, бивши бриљантан министар спољних послова Русије, у својим "Саветима" властима у Београду, што се тиче југословенске државне заједнице, ограничавао се само на то да би Србима било корисно "да у пријатељско сношеније ступе са Славенима Илирије, Далмације, Хорватске и Граничарима" и ништа више.

* * * * * * * * *

Утицај масона на српске државнике и мислиоце

ФРАНТИШЕК ЗАХ је још више, него у "Саветима" Чарториског нагласио нужност антируске оријентације српске спољне политике и подцртао југословенске циљеве српске државне политике, јер "она само у сојузу са осталим јужним Славенима у свету овом будућност и задатак за испуњење имати може и има" .

Зах прилично императивно предлаже Гарашанину да је "основна черта и темељ србске политике да она мора бити јужно славенска (подвукао Ф. З.)".

Уколико Србија не буде следила јужнословенску политику, и ако не сачини детаљан план свога спољнополитичког деловања, "она ће од иностран" бура, као мала лађа овамо и онамо бацана бити, док најпосле о какав голем камен не намери, на ком ће се разбити и раздробити". (Било би од научног интереса да се истражи да ли је и колико је спремност уставобранитеља да прихвате висок саветодавни статус баш пољске емиграције из Француске, којој је на челу стајао "врховни масон" Адам Чарториски, и уопште тако интензивну сарадњу њом, у вези са чињеницом да је првак уставобранитеља Тома Вучић Перишић такође био масон. Можда би тај, досад неразматран, аспект бацио ново светло на пројугословенске идеје Чарториског и његових славенских помоћника, пре свега Заха, које су неспорно упливисале оновремене и касније државотворне концепте српских државника и мислилаца.)

Чех Франтишек Зах, Фото Музеј Србије, Архив Србије, Архив породице Гарашанин, документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

У "Плану" се продубљује аргументација из "Савета" због чега све Србија не сме имати поверење у Аустроугарску и Русију.

У ПОГЛЕДУ ПОЛИТИКЕ Србије према Босни, Херцеговини, Црној Гори и Северној Албанији, Зах подвлачи да су то она подручја Турског царства на која Србија може имати највећи уплив и да то треба да буде њен главни задатак. Проблем је у томе што се Србија од ових територија "као неким кинеским зидом оделила, а саобраћање је на толико само мало места дозволила, да има кућа у Бечу ил' Паризу које више врата имају за улазак и излазак него ли књажевство србско" (подвукао Д. С.), па зато Зах предлаже "да се места за улазак и излазак на граници србској према Босни умноже".

По Заху, успех српске политике у Босни зависиће веома од слоге римокатоличких и православних "Бошњака". Зах сматра да "Бошњаци" не би смели имати наследну монархију већ да би требало да се задовоље сопственом владом као врховним политичким телом, а да заједничка наследна монархија буде династија Карађорђевића. У противном, две породице би се брзо завадиле.

Уставобранитељ Тома Вучић Перишић, Фото Музеј Србије, Архив Србије, Архив породице Гарашанин, документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

Посебно истиче потребу суптилног пропагандног рада ради придобијања босанских муслимана, па чак и њиховог верског преобраћања у хришћанство.

Све у свему, Захов предлог је да Србија прво створи вишерелигијску српску државу, а онда и мултиетничку јужнословенску. Битан предуслов тога је увођење високог степена верске толеранције чиме треба придобити за целу ствар врло важне, сматра Зах, фрањевачке фратре у Босни и Херцеговини.

* * * * * * * * *

Неговање ослободилачког и војног духа

ЦЕЛУ ГЛАВУ СВОГА "Плана" Зах је посветио "Отношенију Сербије према Хорватској". Ту из њега пробија католичанство када католике у Босни види као "хорватски живаљ". Осим тога, Зах у овој глави из петних жила настоји убедити врх српске државе да су Хрвати већи пријатељи Србије од Срба који живе у Аустроугарској. Чак иде толико далеко да тврди да би Хрвати пре бранили Србију од напада Аустроугарске, него Срби који у Аустроугарској живе. То одређује као "преимућство Хорвата за које би требало да се аустријски Србљи преко свега стиде".

У приступу историчара овом проблему нисмо нашли објашњење корена ове Захове заблуде сем врло основаног негирања ове тезе у раду Василија Крестића "Гарашанин и Хрвати".

Затим следи и Захово убеђивање да Људевит Гај само привидно тежи "Илирском краљевству", док стварно стреми српском царству под круном Карађорђевића, што, сигурно, уопште није изгледало убедљиво ни толерантном Илији Гарашанину који је иначе увек био отворен за комуникацију са Хрватима.

Атмосфера у Београду (акварел Карла Гебела) , Фото Музеј Србије, Архив Србије, Архив породице Гарашанин, документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

Додуше, у овом поглављу има и неких тачних запажања, као на пример о опредељењу Хрвата да пишу латиницом, "но језик књижевни од дана на дан им све више бива србски". У поглављу посвећеном односима Србије са Сремом, Бачком и Банатом, Зах налази кривицу Србије што се није више потрудила "да пријатељство ови' Срба задобије", но убеђен је у сигурни поправак тих односа.

ЗА РАЗЛИКУ ОД ТОГ поглавља које је необично кратко, Зах веома опширно поглавље посвећује "Савезу са чешким Словенима". Сем залагања да се српска младеж школује у Прагу, а не у Немачкој и Бечу, будући да је Србија почесто знала искусити да су Срби - "немачки ђаци", пре свега они школовани у Бечу, "највише опако образовани натраг дошли", те Заховог тачног размишљања да би у евентуалном ратном судару Србије и Аустроугарске неки словенски народи профитирали ("ако би једанпут до тога дошло, да би Сербија против Аустрије фронт учинити морала, то би Чеси, Моравци, Словаци и Пољаци овом приликом могли и сами покуз учинити, ослободити себе од натиска туђинства"), не питајући се за цену коју би том приликом платили Срби, ово поглавље се своди на нереална маштања "како би се и на кои начин ближи савез међу Србима и чехословенима почети и основати могао". При том, и сам Зах на крају увиђа да је реалније да "говорење о том отложемо за доцније време" .

Људевит Гај, Фото Музеј Србије, Архив Србије, Архив породице Гарашанин, документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

Последњу, седму главу свог "Плана", Зах је посветио "Унутрашњој политици Сербије, која би назначеној спољној одговарала". У њој се даје низ корисних практичних савета попут предлога за увођењем професорских катедри за "обште-славенску историју и литературу", израде "шпециални мапа од јужни' Словена", за чувањем и потхрањивањем војничког духа, који ће целој српској држави дати војнички карактер, јер, Зах добро предвиђа, "најпосле ће се јужно-словенско питање, само чрез оружије и рат решити и окончати моћи, и с овом мишљу треба да се Сербија за рана упозна, премда овај рат нипошто не треба пре времена и без крајње потребе призивати". (подвукао Ф. З.).

Препоручујемо

Друштво

0 6

НАДБИСКУП БЕЗОЧНИ ФАЛСИФИКАТОР ИСТОРИЈЕ: Извештај Алојзија Степинца Папи Пију XII у мају 1943. године

08. 12. 2023. у 07:00

Друштво

0 9

ЛАЖНИ МИТ О УЧЕШЋУ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ: Степинац од аустријског војника до југословенског бискупа

07. 12. 2023. у 07:00

Друштво

0 0

ХРВАТИ ОСПОРАВАЈУ КРИВИЦУ СВОГ "БОЖЈЕГ ПРАВЕДНИКА": Питање беатификације и канонизације Алојзија Степинца

06. 12. 2023. у 12:18

Друштво

0 0

НАДБИСКУП СМРТИ НИЈЕ БИО СОЛУНСКИ ДОБРОВОЉАЦ: Алојзије Степинац – злочинац или светац – неканонизовани блаженик

05. 12. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације