КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Лековитост приче

САМ наслов мозаички грађене збирке Љиљане Дугалић “Ја да ти причам, ти да напишеш” (“Прометеј” 2021), као и све приче које је чине, показују до чега је јунацима приповедачима највише стало да оно што се дешава или дешавало њима, њиховим ближњима у даљој и ближој прошлости, народу којем припадају, испричају некоме, да у том причању олакшају сопственој души, бар тренутно, уколико не досегну до катарзе, да тако учине својеврстан помен онима које су волели, а који више нису међу живима, да га, колико могу, учине трајним, или да укажу на трагичност историјских великих удеса, као и на разнородне девијације у савремености која све више бива морбидна и обезбожена.

Фото: Приватна архива

Такође им је веома стало да то што причају буде написано. С обзиром на то да је реч углавном о обичним људима, закључујемо да та потреба не проистиче из неумерености њиховог ега, таштине, већ зато што тако обични интуитивно, природно, осећају да је то важно зато што појединачна искуства чине колективно и што се на основу њих, као на основу анализе тек капљице крви, много може закључити и научити о читавом национу и искушењима која с протоком времена не престају.

Баш због тог непрестајања које понекад стихијски, а понекад посве тихо зна да збрише људске животе, да ефемеризује њихову аутентичност, значај, лица, имена..., ауторка полази од сада већ нешто даље прошлости према ближој, и најближој, исписује странице својеврсне књиге сећања на претке из Првог и Другог светског рата, као и на ближње који су нестали у ратовима деведесетих, а такође опомиње, да ли сада већ касно?, на константно страдање Срба, као и њихових културних добара, на Косову и Метохији.

У причама исприповеданим ретроспективно, одрасла, зрела жена, полази од сопственог дечјег искуства које је асоцијативно увек везано за неку наивну и баш због тога лепу претпоставку, која чак садржи и елементе бајке, која по сили живота ту идилу касније преображава у нешто сасвим друго и сведочи о његовој суровости. Ту, првопоменуту приповедну перспективу карактерише изразити лиризам, а другу реалистичност као епилог зла које само од људи долази. Те две супротстављене перспективе, подједнако стварне, у зависности од временске позиције приповедача, чине се довољне како би прича била заокружена. Но, ауторка иде корак даље, из јаке, хумане, истовремено и религијске потребе, из православног чувства, да у својој скрушености, из садашњег тренутка, закључи о наличју које је свету постало лице.

Фото промо

Та чињеница најчешће проистиче из сваке врсте заборава и непоштовања предака и жртава сопственог народа, као и из идеолошких побуда оних који злонамерно, циљано, прекрајају историју оглушујући се чак и о изворе непријатеља. Она проистиче и готово из сваког сегмента савремености због којег остајемо запитани ако је свет толико далеко од Бога, откуда у њему и оволико љубави и прича испуњених љубављу за све што је Бог створио?

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Анализа стварности

14. 03. 2023. у 11:42

Додатак Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Путокази времена

31. 01. 2023. у 08:46

Додатак Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Изразити дар и језичко умеће

24. 01. 2023. у 09:10

Додатак Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Аутопортрет душе

17. 01. 2023. у 15:53

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације