КЊИЖЕВНИК И ВИЗИОНАР: Навршава се 140 година од рођења великог руског писца Јевгенија Замјатина (1884 - 1937)

ДЕПЕРСОНАЛИЗАЦИЈА човека и његово претварање у број, можда је двадесетих година XX века спадала у жанр фантастике, али данас је пример оствареног тоталитаризма и аутократије

Фото Profimedia

"Праву књижевност могу да стварају само лудаци, пустињаци, јеретици, сањари, бунтовници и скептици, а не вредни и поуздани функционери".

Ове године се навршава 140 година од рођења великог руског писца Јевгенија Замјатина, читалачкој публици познатог по роману-антиутопији "Ми". Рођен 1884. године у Липецкој области, син православног свештеника и пијанисткиње, завршава гимназију у Вороњежу, уписује Политехнички институт у Петрограду, постаје инжењер бродоградње и професор на Институту. Још за време студентских дана Замјатин иступа као бескомпромисан критичар царског режима али и скептик новог уређења, те бива хапшен, прогањан и затваран. Прве приповетке пише пре Октобарске револуције под видним утицајем Гогоља, Достојевског и Љескова. Централна тема тих приповедака (Провинција - 1913) јесте учмала и успавана руска провинција, изолована и одсечена од спољашњег света, провинција у којој влада малограђанштина, примитивизам, незнање, интертност и духовна осиромашеност. Критички оштро и стилски изванредно, Замјатин нам приказује јалово и тупо битисање "сувишних људи" и њихову немогућност да искораче из таквог вековима наслаганог провинцијалног блата. Пишући паралелно уметничку прозу и научне текстове из области бродоградње, 1916. године Замјатин одлази у Енглеску као стручњак за изградњу руских ледоломаца.

Иако боравак у Њукаслу, Глазгову и Лондону представља за Замјатина сусрет са индустријски развијеним и цивилизованим Западом, управо тамо развија основне утопистичке и антиутопистичке идеје, које ће се провлачити у његовом даљем стваралаштву, истичући у први план круцијални конфликт између слободне воље појединца и рационалистичког друштвеног уређења. По повратку у Русију 1917. године, пише новелу Острвљани, у којој на сатиричан начин описује блазираност и уштогљеност енглеског друштва где је све предодређено, унапред организовано и унифицирано до те мере да се човек као индивидуа топи и губи у тој лицемерној средини. По повратку у разрушени, оскрнављени и осиромашени Петроград, Замјатин наставља да пише приче, бајке за одрасле, и приповетке блиске жанру социјално-научне фантастике; у петроградском "Дому уметности" држи предавања из књижевности младим писцима који ће 1921. формирати групу "Серапионова браћа", постаје члан редакције "Светска књижевност", учествује у издавању независног књижевно-уметничког часописа "Руски савременик". У својим есејима, несумњиво под утицајем разнородних футуристичких струјања у литератури али и под утицајем романа Херберта Велса о ком је написао књигу 1922. године, Замјатин истиче застарелост реалистичких координата еуклидовског света, њихову непомичност, лажност и површност, сматрајући да је књижевно-историјски контекст и формално и идејно превазишао такву врсту погледа на свет: "Окамењени живот старе предреволуционарне Русије скоро да није дао - и није могао дати - обрасце социјалне и научне фантастике...

Фото Новости

Али послереволуционарна Русија, која је постала најфантастичнија од свих земаља савремене Европе, несумњиво ће одразити тај период своје историје у фантастичној литератури". Замјатин је револуцију видео у свему: у науци, социјалном животу, уметности, религији. За њега је револуција била космичко, универзално стање, бескомпромисна борба, динамика кретања против окошталих догми и утврђених канона. Критику рационалистичких начела утопије, догматизацију и канонизацију друштва, колизију између индивидуе и масе, Замјатин је приказао и у драми Ломаче светог Доминика (1921). Своју ироничну, песимистичку али и пророчку слику света Замјатин нам с изванредном убедљивошћу и стилским мајсторством презентује у роману "Ми" (1920), првом антиутопијском роману у историји светске књижевности, који је послужио као инспирација многим светским писцима попут Хакслија, Орвела, Бредберија. Роман "Ми" није могао бити објављен у Русији, јер је окарактерисан као идеолошки неприхватљива карикатура социјалистичког и комунистичког друштва будућности. Објављен је на енглеском језику у Америци 1924. а у Совјетском Савезу тек 1988. године. Сам Замјатин је био жестоко критикован и на удару власти, тако да је 1929. године иступио из Савеза писаца, а 1932. емигрирао у Париз у којем је преминуо пет година касније.

Инжењер по струци, Замјатин у овој антутопији гради Интеграл, космички брод смештен далеко у будућности у чијој изградњи учествују сви становници савршено организоване Јединствене Државе којом влада Добротвор. Композиционо, цео роман се састоји из 40 дневничких записа главног јунака Д-503, математичара и једног од конструктора Интеграла.

Илустрација за Замјатинове приче објављене у Русији , Фото profimedia-

Попут главног јунака, и остали јунаци су бројеви - безимени, обезличени шрафови једне организоване и бруталне машинерије у којој не постоји индивидуалност, право на избор и лична слобода - постоји само сливање у колектив који мора функционисати унисоно, кретати се по унапред задатим координатама и живети у "идеалној неслободи" Јединствене Државе, својеврсном пандану паноптикума Бентама - стакленој, прозирној ћелији коју надзиру они који су "једнакији од других". Приповедачки језик романа "Ми" је прецизан, сведен, математички конструисан и гротескан, што додатно развија ритам и динамику текста, стварајући колизију и у самом читаоцу. Идејни конфликт: човек-машина, култ технике и убрзана индустријализација карактеристични за футуристичким тенденције у књижевности, створили су декор Замјатину за приказивање дехуманизованог друштва у којем је "душа" приказана као болест.

Деперсонализација човека и његово претварање у број - матични код државе и система - у којој се "колективна друштвена срећа" поистовећује с послушношћу према владару "Добротвору", можда је двадесетих година XX века спадала у жанр фантастике, али данас је пример оствареног тоталитаризма и аутократије, који видимо у већини друштвених система, што Замјатина сврстава не само у изузетне писце, већ и визионаре који су имали дар да предвиде будућност.

                     (Професор руске књижевности на Филолошком факултету)

Препоручујемо

Култура

0 0

ДАН КЊАЖЕВСКО - СРПСКОГ ТЕАТРА: Награде и признања за 189.рођендан

12. 02. 2024. у 14:55

Култура

0 1

КОЧИЋ НА КИНЕСКОМ: "Стрипјоветке" нашег великог писца до сада преведене на седам језика

12. 02. 2024. у 14:39

Култура

0 1

ЈУБИЛЕЈ ПУЛС ТЕАТРА: Петнаест година од оснивања професионалног позоришта у Лазаревцу

12. 02. 2024. у 14:24

Култура

0 2

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Мама или самоћа

12. 02. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације