ПОХОД ПИСАНЕ РЕЧИ ИНТЕРНЕТ НЕЋЕ ЗАУСТАВИТИ: Пола века једне од најплеменитијих акција Радио Београда "Књига солидарности"

ИЗ Луковдола, села у Горском котару, кренула је пре педесет година једна од најплеменитијих акција Радио Београда "Књига солидарности" - тај први поход писане речи, вероватно не случајно, почео је у родном месту трагично настрадалог песника "Јаме" Ивана Горана Ковачића...

фото "Књига солидарности"

А све је кренуло случајно, када је 1972. године на познату радијску адресу стигло неколико кутија књига из новобеоградске школе "22. децембар" које су прикупили ђаци и послали уз поруку: "Молимо чике из Радио Београда да ове књиге пошаљу нашим вршњацима у неком забитом селу где не постоји ђачка библиотека". Адреса је била права, али и адресат - песник Божидар Тимотијевић. Поклон је примио оберучке и одлучио да овај лепи и несвакидашњи гест претвори у акцију која ће, из године у годину, представљати дар деци што до знања и књига долазе уз много напора и труда, можда зато, са још више радости. Убрзо је кућа у Хиландарској 2 била затрпана пакетима књига. Стизале су поштом или на рукама дародаваца који су понекад долазили са два-три примерка омиљених наслова, али и целим комплетима. Направљени су контакти са библиотекама, издавачима, појединцима.

У најудаљеније кутке наше земље са књигама су путовали наши познати писци, сликари, глумци, новинари. Жељно и жедно чекали су мештани госте и упијали сваку реч. После прве библиотеке у Луковдолу, уследиле су и наредне, у Ловер Тари (Црна Гора), селу Соко код Добоја, Андрићевој Жепи, Добрушеву код Битоља, у Србу на Косову. Велике дечје очи гледале су "уживо" омиљене писце из читаники Десанку Максимовић, Бранка Ћопића, Драгана Лукића, Радомира Андрића, Радослава Братића... Тако се уз акцију "Селу у походе" (коју је смислио и пуног срца јој се предао Зоран Радмиловић) све више ширила "Књига солидарности", а ентузијазам дародаваца није престајао ни у време ратова на просторима СФРЈ као ни током НАТО бомбардовања. Међу поклонима нису биле само књиге већ и свеске, оловке, бојице, ђачке торбе. И нису стизали дарови само у забита села, већ су обнављане и допуњене библиотеке српских манастира - Студенице, Милешеве, Ђурђевих ступова, Бањске, Каленића, Куманице и Липња, а више од две хиљаде одабраних наслова поклоњено је Хиландару и његовом метоху Каково.

Били су то дирљиви сусрети и за домаћине и госте, дешавали су се и неки посебни тренуци, као кад је 1994. године у родној Нересници боравио један од највећих српских песника Стеван Раичковић. Непосредни повод за долазак била је одлука ОШ "Угрин Бранковић" из Кучева и МЗ "Нересница" да се у тамошњој школској згради отвори библиотека која је, по песниковој жељи, понела име његових родитеља, учитеља Милке и Живка Раичковића.

- Нересница је мени остала као једна, скоро измишљена реч. Али ја сам се целог живота сећао Нереснице, јер сам свуда морао да је забележим, на сваком свом документу. У биографијама својим увек сам волео да напишем да сам се родио у Нересници. Многи нису знали где је то, па сам морао у загради да додајем: источна Србија - приповедао је песник пред окупљеним сељанима у препуном школском дворишту, на хладној јесењој киши.

На слично сентиментално путовање пошао је и књижевник Радомир Андрић. Сећао се мале сеоске библиотеке из свог детињства, у селу Љубање код Ужица. Како је говорио, брзо их је прочитао, а и све запамтио: "О чојству и јунаштву" Марка Миљанова, Бремов "Живот животиња", Веселиновићевог "Хајдук Станка" и понеку књигу Марка Твена. Када је много година касније са "Књигом солидарности" отишао у завичај и село Заовину, сведочио је:

- Са нама је био и Мирко Добричанин, народни уметник, гуслар. У школи 10-15 ђака, окупили се мештани... Читали смо песме, била приредба. И заноћили смо у школи. Неколицина се распоредила по околним кућама, а ми смо читаву ноћ разговарали. Добричин гуслао. Увече хладно, село је. Шуми, хучи боровина, а учитељ наложио пећ бубњару. Тамо је касније направљена брана, вештачко језеро, село потопљено, а школа измештена.

Андрић истиче да су листом све издавачке куће давале примерке за "Књигу солидарности", посебно САНУ - неколико стотина хиљада из своје библиотеке. Приповеда и како је једном са Милисавом Кнежевићем Кнезом, Браниславом Цигом Јеринићем и Петром Краљем основао библиотеку у манастиру Студеница. Игуман, касније епископ шумадијски Јован,позвао их је ујутру на кафу.

- Поздрављајући нас, каже: "Данас је велики празник за наш храм!" Ја, по некој слободи, кажем: "Оче, колико ја знам није данас црвено слово па да је неки велики празник." А, он ће: "Земљаче, не знаш ти о томе ништа". Брзо додах да и не мислим да знам, па опет поменем црвено слово, а он ће мени: "Како није, данас је велики празник - дошли су нам после 500 година заједно Краљ и један Кнез." Насмејасмо се виспреној досетки игумана Јована. Били су то Петар Краљ и Милисав Кнежевић Кнез - сећао се Андрић.

Од раних седамдесетих до данас, oсновано је и допуњено 1.850 варошких, сеоских и школских библиотека у Србији и другим републикама некадашње СФРЈ. Књиге су одавно прешле границе наше земље, отишле у дијаспору, па је тако створено 37 библиотека у Француској, Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Мађарској, Румунији - где год живе наши земљаци, жељни писане речи на матерњем језику. Колико је и после пола века важна акција "Књига солидарности", можда најбоље илуструје пример ОШ "Бора Станковић" из села Кленике, на самој граници са Северном Македонијом: иако данас има свој сајт на интернету, у сеоској библиотеци и даље нема довољно књига...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације