СВАКА МИЈИНА УЛОГА БИЛА МАЕСТРАЛНА: Век од рођења једног од највећих и најпопуларнијих југословенских глумаца Мије Алексића

КАД бих говорио о себи, почео бих од тога да ми никада у животу ништа није било тешко. И мало шта је могло да ме изненади. Знао сам како је кад си гладан, и како је кад си сит. Све сам доживео, нема непознатог. Схватио сам да живот може да буде веома интересантан и леп, ако се гледа из једног угла, а ружан уколико се посматра из другог. Ја сам нашао угао у коме ми је увек било лепо.

фото Архива "Новости"

Овако је говорио Мија Алексић, један од највећих и најпопуларнијих глумаца некадашње Југославије, који је знао и много више: да буде маестралан и у драмским и у комичним улогама, да уђе у ансамбл на велика врата и буде избачен из њега, да проводи боемске ноћи и стигне на јутарње пробе, да преживи различите управе, операције и - стрељање.

Одиграо је велики репертоар на сцени, филму, радију и телевизији, али је његов животни распон био још већи. Да је поживео, 26. септембра напунио би сто година. Али, и у његов мањи, људски век стало је бар за три живота...

Рођен је 1923. у Малом Црнићу, код Горњем Милановца. Мајка Синђа и отац Велимир у годинама између два рата стварали су атмосферу у којој је могао да расте будући уметник. Како је сам говорио, отац му је био узор у сваком погледу. Бистар, писмен, а обичан сељак:

- Важио је за духовитог човека, знао је да пева и свира неколико инструмената. Он ми је и улио љубав према позоришту. Кад би се вратио из поља, умио би се и позвао мајку Синђу и мене, рекавши: "Ајд сад у позориште!" Нас двоје бисмо сели на троношце и гледали га као свира на фрули и изводи војничке скечеве - причао је неким поводом Мија Алексић.

Већ са десет година из малог места преселио се с родитељима у Крагујевац, у коме је завршио основну школу и гимназију. Прве,аматерске кораке направио је још у тим данима, али долазак окупације прекинуо је срећно и безбрижно детињство. И већ на почетку Другог светског рата, као ученик Друге мушке гимназије доживео је тај страшни 21. октобар 1941. и стрељање ђака у Крагујевцу. Преживео је игром судбине: током три дана у Шумарицама стрељано је готово три хиљаде људи, међу којима и три стотине ђака. Била је то одмазда за десеторицу убијених немачких војника. Са друговима одведен је са часа у бараке, чекаонице за смрт. О том искуству и страдању људи, чијој је смрти сведочио, касније је приповедао:

фото промо

- Од тог првог стрељања, никакав страх или други осећај нисам имао. Чудно је то осећање: негде испод колена осети човек да нешто проструји и после постане као ствар...

Његово величанство случај одлучило је да преживи - Немци су испунили "квоту", па су пустили преостале ђаке. Тек стасали младић, као скојевац придружио се 1944. партизанима.

Тих предратних и поратних година већ је полако, степеник по степеник, улазио у театар. Прво је цепао карте, па се на сцени појавио као статиста, а онда је уследила и прва улога у "Девојачкој клетви" крагујевачког позоришта. Ипак, после ослобођења кренуо је другим путем и уписао Правни факултет у Београду. Није постао адвокат већ се на наговор пријатеља окренуо глуми. У Крагујевцу је играо до 1948, мање улоге у делима Нушића и Стерије. Већ следеће године појавио се у Народном у Београду (као стражар у "Хамлету"), а после две године постао је члан тек основаног Југословенског драмског и његовог блиставог ансамбла. Стигао је и да истински заблиста у "Дунду Мароју" и "Ожалошћеној породици". Али не за дуго, бар на овој сцени. Средином шездесетих десио му се пех да на матине представе Држићеве комедије дође под "набојем" претходне кафанске ноћи. Била су то другачија времена, па иако је одиграо улогу без грешке, морао је да напусти ову позоришну кућу одлуком неумољиве управе. А онда, опет у Народно где је остао до пензије, играјући у Атељеу 212 и у другим позориштима.

- Сећам се када сам постао глумац крагујевачког позоришта, два путића водила су од извора: један у кафану, а други у позориште. Некако су се укрштали, али увек 2:1 за кафаницу. Било је то лепо време, али и опасно. Знам неколико својих колега који су тако свој таленат потпуно упропастили. Чини ми се да сам у дванаести час премештен у Београд. А и у Београду је била та релација. Одлазио сам у Клуб књижевника где се седело и пијуцкало, бећарило. Нераздвојан друг био сам са Северином Бјелићем који је, такође, могао много да издржи. По три дана и три ноћи умели смо да саставимо у Скадарлији. Најтеже нам је било око три изјутра, кад објаве фајронт. Шта сад? Онда смо пронашли један леп кутић који је радио до шест ујутру. И опет нам није сметало. Бећарили смо уз музику и чашицу, а онда одлазили на пробе - присећао се тих "бећарских" ноћи и година популарни глумац.

И опет стицај околности. Овог пута, на најлепши начин, слагала се његова каријера у којој су се наизменично низале маестралне комичке и озбиљне драмске улоге. Шекспир, Достојевски, Молијер, Гогољ, Плаут, Островски, Милер...

Врстан глумац убрзо је постао омиљен и у другим медијима, а они су га лансирали у орбиту изузетне популарности. Већ са првом већом филмском ролом (1953) у филму "Општинско дете" Пурише Ђорђевића освојио је целу Југославију, уследили су "Љубав и мода" Љубомира Радичевића и хумористичка тв серија "Сервисна станица" Лоле Ђукића. А тек "ултра" омиљено радијско "Весело вече"... Тих година дарове су укрстили Мија и Чкаља, поставши најпопуларнијих комичарски пар свих времена. Играо је Мија у више од педесет филмова ("Боксери иду у рај", "Биће скоро пропаст света", "Човек с четири ноге", "Варљиво лето", "Маратонци трче почасни круг"), па и последњи задатак на великом платну (већ тешко болестан) урадио је бравурозно, у филму "Танго аргентино" Горана Паскаљевића. Иза Алексића је остало много великих признања (Златна арена, Ловоров вијенац,Добричин прстен, Статуета ћурана, Гран при "Ћеле кула", "Кристална призма"), али оно што не троши ни трака, ни папир, ни време - место је у срцима милиона гледалаца.

Преминуо је у марту 1995. године и сахрањен у Алеји великана.Завичај му већ деценију одаје почаст на "Данима Мије Алексића" у Горњем Милановцу, а пре пет година установљена је и награда "Мија Алексић - бити глумац".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације