ЛАУШ - ЖИВОТ БЕЗ ШМИРAЊA: По чему ћемо све памтити владаоца позоришне сцене

ЖАРКО Лаушевић (1960-2023) је награду "Зоран Радмиловић" - коју су, за глумачку бравуру, дуги низ година на Стеријином позорју додељивале "Но­вости" - добио 1990. за свој упечатљиви ангажман у представи "Кањош Маце­доновић".

"Позоришне илузије", Фото С. Мирковић

"Радмиловић" је само једно од признања која је ова, по много чему најизразитија глумачка појава на нашим просто­рима, заслужио за свој рад на позоришној сцени (Сте­ријина награда за "Светог Саву"), коју је одавно на­пустио, сплетом познатих трагичних околности.

Откако је дебитовао у свом матичном Југо­словенском драмском позоришту, у представи "Раскршће", као и у свим осталим остварењима на тој, њему, југословенству наклоњеном, најкаракте­ристичнијој сцени, Жарко Лаушевић, или само Лауш је само додавао жар, како му и име каже (nomen еst omen) својој такозваној глуми, јер глуме у сцен­ском животу овог аутен­тичног великана драмске уметности као да није ни било. У славним предста­вама ("Хрватски Фауст", "Муке по Живојину", "Ко­лубарска битка", "Баал", "Ваљевска болница", "Позоришне илузије", "Лажни цар Шћепан Мали"...), којих се млађа публика не може сећати, остала је та неухватљива емоција, са којом је Лауш, лакокрило и једноставно, пленио и на сцени и са сцене дуго још, после завршетка позори­шне представе.

Ми, који памтимо његов сјај без посредства екрана у снимљеним позоришним представама, сведочиће­мо заувек да је доброта и лепота, која се вазда про­бијала у свакој од његових улога, давала ту посебност Лаушевој сценској поја­ви, чак и кад он није хтео. Дечачки осмех, вечити чу­перак и карактеристично кретање по сцени припа­дали су само њему, па нас је на то подсетио и кад се, по повратку са свог дуго­годишњег одсуствовања, поново појавио у домаћим филмовима и ТВ сери­јама. Сада већ господин у класичним годинама, Лауш је поново засијао, подсећајући на ону неза­борављену аутентичност, непосредност, доносећи стварни живот и у савре­мену српску филмску и ТВ уметност.

Можда би било природ­није, због садашњег много обимнијег рада на филму и ТВ-у, да овај опроштај од јединственог Лауша пише филмски критичар. Из свог и нашег "живота у уметности" (Станислав­ски) отишао је на врло дуго позоришни глумац, осведочено најбољи на југословенској сцени, а вратио се као звезда нај­више телевизијских се­рија, доносећи заиста светски квалитет својим аналитичним, тачним, изнад свега узбудљивим и истинитим тумачењем ликова из нашег литерар­ног и савременог живота, са неопходном животном патином, коју је у међу­времену стекао и као чо­век, али и, пре свега, као глумац.

Дивно би било да смо могли, да смо успели да га поново видимо на позори­шној сцени, која ништа не прашта и која глумца ого­ли до његових најтанани­јих структура, које камера зна и да лажно произведе. Глума Жарка Лаушевића, у свим медијима, а посеб­но у позоришту, јединстве­на је пре свега по њеној аутентичности и врхунској озбиљности, иза које стоји велики рад, али и оно што уметник од Неба добија рођењем. Рођен на Цети­њу, студирао у Београду, своју жртву окајао у Аме­рици, кратким повратком међу нас Жарко Лаушевић је до крајности искори­стио да нас, њим самим, без икаквог инсистирања, подсети на универзалност стварног талента, на њего­ву људску, моралну стра­ну, на чињеницу да патња дарује посебност правим уметницима, уместо да им је укида. Тачан у сва­ком часу, Лауш ће остати такав заувек, у снимцима позоришних представа, филмским и ТВ улогама, али и у својим књигама, у којима ћемо, с временом, пронаћи још много мотива за његову генијалност.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације