ХУМОР ЈЕ НАЈБОЉА ОДБРАНА: Драгољуб Раша Тодосијевић о награди САНУ, изложби у Прагу, улози пасуља у домаћој авангарди

Миљана Краљ

11. 12. 2023. у 21:25

СВАКО време има неку своју авангарду, у 20. веку су се, један за другим, ређали велики покрети, док ово садашње доба пати од мањка идеја.

ХУМОР ЈЕ  НАЈБОЉА ОДБРАНА: Драгољуб Раша Тодосијевић о награди САНУ, изложби у Прагу, улози пасуља у домаћој авангарди

Маринела Кожељ и Раша Тодосијевић, Фото приватна архива

Ово, за "Новости", прича Драгољуб Раша Тодосијевић, чија дела су откупили и лондонски Тејт, и париски Бобур, стокхолмски Модерна музет... Уметник који је једини донео званичну награду нашем павиљону на Бијеналу у Венецији, чије име је, у многим деловима света, од Јапана до Калифорније, метафора управо за овдашњу, аутентичну авангарду.

Минуле седмице у САНУ му је уручена награда "Иван Табаковић", за изузетна достигнућа у ликовној уметности. Уз њега је, природно, била Маринела Кожељ, животна сапутница, подршка, муза, нераскидиви део многих његових радова, откако је управо ову историчарку уметности, тадашњу девојку, "изложио" на чувеној изложби "Дрангуларијум" пре више од пола века у СКЦ, па преко серије у којој ју је "мучио" питањем шта је уметност. Три фотографије које припадају раду Was ist kunst Marinela Koželj? биле су изложене док је примао признање. Причамо у њиховом дому, надомак Цркве Светог Марка. Раша, већ дуже време, нема свој атеље.

- Када су уметнике исељавали из Куле на Старом сајмишту мени су дали једну бакалницу, са заосталим рачунима, јер је тај који је то користио побегао. Са индигнацијом сам то одбио, и ништа још нисам добио. То је велики проблем. У последње две године имао сам три велике ретроспективе, у Новом Саду, Бањалуци и Прагу, а највећи део радова сам приморан да држим у стану моје покојне мајке, који је релативно мали и кроз који не може да се прође од тих великих сандука. Додатни проблем је када идете у инстранство, онда те радове из кутија морате да фотографишете, попишете...

Ма, мани се Табаковића

У ПОДРУМУ Ликовне академије, док сам студирао, постојао је доста популарни студентски клуб, бифе у коме смо разговарали о свему и свачему - присећа се саговорник. - Табаковићев рад сам познавао, али не и њега лично, јер је предавао на Примењеној академији, и ту у клубу, у разговору сам приметио како је он доста одмакнут од традиционалне експресионистичке климе предратних и послератних уметника. Има у његовим делима неке поезије и мира који су ми се јако допали. А сви су рекли "Ма дај, мани се Табаковића..." После када сам, на кратко, на Старом сајмишту, имао атеље до Олге Јеврић, са којом сам ујутру пио кафу, и разговао о свачему, и она ми је потврдила да сам у праву, да је реч о изузетном, дискретном уметнику, безразложно скрајнутом у овој средини.

У Прагу је, минулог лета, излагао на четири етаже зграде која је некадашњи двор Карла Четвртог, по коме је добио име и знаменити мост преко Влтаве. А на отварање је стигао у кочији, за коју Маринела додаје да је ту била у склопу снимања филма: замишљено да се кочијом донесе лонац пасуља, који би, као и на претходним поставкама, био сервиран на столу у облику свастике. А на питање како су Чеси реаговали на овај рад у коме се аутор поиграва значењима симбола, Тодосијевић објашњава:

- У Чешкој није било проблема, као ни у Јапану, где кукасти крст има значење броја. А у Берлину, где је изложба била смештена у позориште "Максим Горки", један брачни пар је, после кркања пасуља, прокоментарисао како је нацизам трајао кратко, само 12 година!? Мислим се, немој да се шалите главом, платио је цео свет тих кратких 12 година. Али, у Мађарској је било проблема, јер је кукасти крст био обојен у зелену боју. Нису га склонили, само су се љутили. Ни један симбол нема трајно значење, па је тако кукасти крст, до нацизма, био нешто крајње бенигно, на нивоу старинског фолклора, тек касније се повезао са Холокаустом, тоталитаризмом, лудим Хитлером.

Сусрет с Бојсом у Единбургу

У СКЦ седамдесетих дешавала се нова уметност, која је ушла у историју културе као нешто врло вредно, тврди Маринела Кожељ, али се сама инстутуција временом гасила, и у њој је сада једино значајан фестивал стрипа.

- Ми смо 1973. отишли у Единбург где смо упознали Јозефа Бојса, и онда га је Биљана Томић наредне године позвала на Априлске сусрете, који су били најуспелији - наставља саговорница. - У пожару у СКЦ касније су изгореле те велике Бојсове табле, које је тада урадио.

А пасуљ је први пут добио улогу у нашој авангради, када га је Тодосијевић премијерно у Чачку сервирао на столу у облику кукастог крста:

- Био је то добар ручак, чорбаст пасуљ, али су Чачани били мало резервисани: да ли да једу, или не. Било им је неугодно.

Пре скоро пола века наш уметник је написао и "Единбуршку изјаву" (на енглеском, за чувени тамошњи фестивал), која се на српском звала "Ко профитира од уметности, а ко поштено зарађује", а сада је за прашку изложбу преведена још и на чешки, француски, шпански и руски.

- Ништа се није променило, сем што онда није било оволико електронике - каже Маринела. - Та изјава је универзална, примењива на све средине. Била је емитована на радију у Холандији, преведена је и на немачки и шведски.

Шведски уметници, открива Раша, нису били баш задовољни "Единбуршком изјавом", којом је он, како каже поносан до сујете:

- Ту сам на девет страница набројао ко све профитира од уметности. Иницијацију да је напишем добио сам када сам у Њујорку видео стрипове Aдa Рајнхарта, и сусрео се са његовим идејама о револуцији у уметности.

Фото приватна архива

 

Технологија, посебно она која се односи на видео, истиче уметник, дала је крила многим уметницима да представе себе, своје тело, глас, покрет. Захваљујући галеристкињи Урсули Кринцингер, у једној међународној колонији, урадио је свој први такав рад, са Јужноамериканком Патришом Хенингс:

- У фокусу је било њено готово оријенално лице, које је било у контрасту са мном који сам се око ње драо на гастебајтерском немачком: Was ist kunst. После сам то наставио са Мaринелом. Направили смо 45 фотогафија, на којима је седела на столици, а ја је "шамарао" прљавом, црном бојом. А постоји и видео-рад, у колору, и црно бели.

Тапетар, дакитилограф, пилот

ИДЕЈА тетке Раше Тодосијевића била је да он постане тапетар ("као мој ујак, који је вазда долазио у Београд, да у Нушићевој улици купује фарбу за бркове").

- А како је теткин муж радио у фирми "Југоелектро", друга идеја је била да будем дактилограф. После су ми моја мајка, отац и вољена тетка, који су били партизани, и имали су везе са војском, рекли да би требало да упишем војно-ваздухопловну академију у Мостару. Ту сам био годину и по, али сам углавном цртао и сликао. Када сам се вратио у Београд, један сликар из Шајкашке улице, старији човек, послао ме у Шуматовачку 122а, и саветовао да Лали Суботичком кажем како ме је он препоручио.

Карактеристика уметности, али и живота нашег саговорника, је хуморна дистанца према свему:

- То ме апсолутно спасава, а поготово у ситуацијама када ми се чини да сам у ћорсокаку. Ту једино шала помаже, као неки одбрамбени механизам. Присутан је хумор и у мојим причама.

Живот је, додаје Маринела, било где да сте на планети, много тежак и био би још тмурнији да није смеха:

- А за Рашу је типична и та игра, окренута ка себи.

Један од Тодосијевићевих радова чине три кофера на којима, на француском пише - волите Француску, као што је Француска волела Ван Гога, хиљаду осамсто осамдесет и неке године...

- У то време га нико није волео. Па чак ни његов брат Тео није могао да прода ни један његов рад - закључује уметник, коме средина из које је потекао, још није (без ироније која је била у називу последње његове београдске изложбе), казала: "Хвала Рашо Тодосијевићу. Захвална Србија".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (0)

ПИСМЕНИ ЗАДАТАК О КОМЕ ПРИЧА СРБИЈА: Ђак је одабрао да пише овој значајној личности, ево коју оцену је добио