СПОЈИО БАТУ И ОРСОНА: У Загребу у 97. години преминуо редитељ Вељко Булајић, аутор "Битке на неретви" и "Козаре"

Ј. Керблер. - М. Мирковић РЕДИТЕЉ Вељко Булајић који је оставио запажен траг у европској кинематографији, аутор чувених партизанских филмова "Битка на Неретви" и "Козара", умро је у Загребу у дубокој старости, деведесет и седмој години. Живео је за филм и све донедавно Булајић је излазио, дружио се са пријатељима и маштао да и његов последњи пројекат "Бијег до мора" дође у биоскопе, што се вероватно никад неће догодити, јер први пут Вељко није успео да прикупи новац и доврши дело.

Jutjub

Црногорац родом, Загрепчанин одабиром, проживео је буран и занимљив живот. Породица се из Црне Горе преселила у Сарајево и затим је Булајић отишао у партизане где је тешко рањен, а после рата изабрао је Загреб за град у којем ће провести цео живот. Радећи у Дому ЈНА заинтересовао се за филм, дипломирао филмску режију у Риму и асистирао великанима Федерику Фелинију и Виторију де Сики. Када је реализовао први дугометражни филм 1959. године "Влак без возног реда" био је то потпуни успех. Прича о миграцијама становништва у Југославији после рата одушевила је и публику и критику, добио је прве Златне арене у Пули, а након филма "Рат" велики успех уследио је за филм "Узаврели рат".

Већ тада је и званична политика препознала у Булајићу режисера који уме да исприча приче из рата и година обнове земље на начин да то сјајно прихвати и наша, али и инострана публика. И тада Булајић вешто и непоновљиво, али бриљантно спаја уметнички део са оним организацијским и по многима постаје "државни режисер". Тако настају "Козара" и "Битка на Неретви", спектакли који су коштали брдо новца, али је Булајић остварио неоствариво, ангажовао војску, придобио генерале, директоре великих предузећа и на крају Јосипа Броза Тита, који је на Брионима са посебним ужитком гледао његове филмове.

Само је Булајић умео да своје филмске спектакле припреми до најситнијег детаља, да ангажује и највеће светске звезде - Орсона Велса, Јула Бринера, Франка Нера, и да му Пабло Пикасо направи плакат за "Битку на Неретви", најгледанији инострани филм годинама у Кини, најскупљи југословенски филм, који је пре педесет и четири године био номинован и за Оскар.

Када му се замерало да је Титов "лични режисер" одговарао је да га је упознао после "Козаре" и да му је за "Неретву" дао пуну подршку:

- Мислио сам да је пристојно да му пошаљем сценарио на увид. Његови саветници су га критиковали јер Тито није добио значајно место у филму, али Броз није имао ништа против таквог приступа. Тито је дошао на премијеру у Сарајево.

Следио је "Сарајевски атентат" и документарни филм "Скопје 63", који је приказан на свим телевизијама широм света. Ређале су се награде: у Венецији, на фестивалима у Москви, у Сан Себастијану до награде за животно дело у Риму. Сензација је била документарни серијал "Тито", недовршен јер је Булајићу остало материјала који никада није приказан. Али, после четрдесете године живота Булајић више није имао снаге за велике пројекте, па "Велики траспорт", "Високи напон", "Обећана земља", "Донатор" и "Либертас" нису постигли успехе као његови ранији филмови, међу којима је и "Човјек којег треба убити". Дружио се са Карлом Понтијем и Софијом Лорен, његове филмове гледао је и бивши амерички председник Роналд Реган, а неуморни Булајић све је шармирао. Био је духовит, невероватне енергије, са великим интересом за књижевност, театар, ликовну уметност.

Обожавао је своју породицу, супругу која је увек "била ту негде" и две кћерке, од којих је једна лекарка, а друга успешна у свету филма. Свако поподне седео је у хотелу "Палас" на Зрињевцу, где су се ређали људи са којима је радио. Волео је глумце, Бату Живојиновића, на кога га је упутила Оливера Марковић, да би му Бата потом открио Љубишу Самарџића... Био је и савршени продуцент за властите филмове. Све је решавао лако, када би неки пројекат стао, Вељко би посегнуо за својом књижицом са важним бројевима - и све решио. За сваки довршени филм говорио је "ово ми је најбољи" и већ стварао планове за нови.

- Булајић је својим најпознатијим филмовима обележио једну епоху и постао симбол главног тока југословенске кинематографије према коме су се одређивали сви - како они који су тај ток следили, тако и они који су ишли мимо њега - рекао је Југослав Пантелић, директор Југословенске кинотеке.

- Отишао је "влаком без возног реда" великан југословенског филма и редитељ који је обележио време у којем је живео и стварао. Захвалан сам му јер сам пре пола века дебитовао са улогом Недељка Чабриновића у његовом суперспектаклу "Атентат у Сарајеву" - и закорачио у чаробни свет филмске уметности. Пре мене његово откриће су били великани глумачке уметности Бата Живојиновић, Смоки Самарџић, Милена Дравић, Борис Дворник..Ожалошћен сам што нас је напустио неко ко је обележио епоху кинематографије на овом простору, и истовремено поносан што сам имао прилику да са њим сарађујем, јер је оставио иза себе монументално дело вредно сваког поштовања - рекао је, за "Новости", данас признати редитељ Радош Бајић, један од глумаца открио управо Булајић.

Опседнут Милом

Човек који је био учесник и сведок бурних политичких дешавања у Црној Гори и региону увек је био уз идеологију коју је персонификовао Мило Ђукановић. И на мајском референдуму 2006. године, а и касније све до пада Ђукановића на председничким изборима пре две године, када је дајући му подршку рекао да је Мило "историјска личност чији је допринос независној Црној Гори немерљив".

Булајић је истицао да је Ђукановић много урадио за своју државу и да због тога треба да остане на њеном челу.

- Кад погледам шта је све направио, од времена када се изборио за независност и самосталност Црне Горе, па све до дана данашњега, објективно говорећи - направио је много. Тако да гледајући и сабирајући све чињенице, мирне савести слободно могу рећи да је Мило Ђукановић постао историјска личност Црне Горе. И та историјска личност Црне Горе треба да остане на челу државе - поручио је из Загреба Булајић уочи другог круга председничких избора.

Током последње званичне посете Ђукановића Загребу и сусрета са члановима националне заједнице Црногораца Хрватске најсрдачније га је дочекао управо Вељко Булајић, који је својевремено лобирао да Црна Гора и Хрватска због ратног конфликта око Дубровника деведесетих изграде пријатељски однос. Милове доласке у Загреб изузетно је ценио јер су они били "историјски" у тренуцима када се Црна Гора налазила "под ударима друге државе и у драматичној одбрани своје државности".

Ценио је Ђукановић сву подршку коју је добијао од Булајића кога је 13. јула 2022. наградио Орденом првог степена због огромног доприносу црногорском друштву.

- Као један од Црногораца расутих по бијеломе свијету, очекујем ваш снажни глас за суверену, демократску, мултиетничку и антифашистичку Црну Гору, неоптерећену шовинизмом и етничком мржњом, за Црну Гору какву су нам оставили на чување наши преци - модерну и равноправну државу у оквиру Европске уније и НАТО, а посебно за миран живот црногорске младе генерације која долази - једна је од последњих порука Вељка Булајића упућених националним Црногорцима.

Своју политичку биографију "оверио" је нимало славно унук свештеника Стевана Булајића, када је са Трга Бана Јелачића стао у ред противника устоличења митрополита црногорско-приморског Јоаникија на Цетињу!

В. К.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације