ОТИМАЛИ МАЛЕ ИНДИЈАНЦЕ, ДА ИХ ПРЕОБРАТЕ: Потомци за "Новости" о вишедеценијском затирању староседелаца у САД и Канади

ДЕЦА одвођена са четири године, враћали их после двадесетак, са новим идентитетом.

Фото Приватна архива

МАРТА 1768. године индијански дечак Хезекај Калвин написао је, ко зна које по реду, писмо директору католичког интерната, готово хиљаду километара удаљеног од резервата његових родитеља, да га пусти само на један дан кући, па је после тога спреман и да умре јер га ионако боле и душа и тело а његова плућа не могу да дишу. У потпису: "Остајем ваша непонижена и незахвална змија, Х. Калвин".

Овим провокативним потписом дечак је управитељу поручио да није успео да га преобрати и да греши што жели да га понизи називајући га змијом јер Индијанци у својој традицији високо поштују све животиње.

Писмо овог дечака, као и на хиљаде писама малих Индијанаца које је ондашња федерална америчка власт већ као четворогодишњаке одводила у далеке интернате како би их за две деценије послали кући са измењеним идентитетом, дирнула је и заболела наше саговорнике, потомке Индијанаца, Мишел Рехаџу, ванредну професорку на Одсеку за енглески језик и директорку Калифорнијског центра за староседеоце на Универзитету Риверсајд и Тимотија Петита, професора енглеске и америчке књижевности и културе на Универзитету у Оклахоми, али и студенте новосадског Филозофског факултета и Америчког кутка у Новом Саду. Њима је професорка Рехаџа прошлог четвртка приредила предавање "Писма из америчких интерната".

Мрачна истина из интерната у којима је према неким подацима страдало око 20.000 деце, широј америчкој и светској јавности постала је позната у мају прошле године када су испод 53 интерната у САД и Канади откривене гробнице са стотинама малих костура. Тек сада се раде ДНК анализе, тек сада се после деценија чекања те породице спајају са децом која су заправо рођаци њихових предака. И данашња деца одрастају са том генерацијском траумом, родитељи им то преносе са колена на колено. На откривеним гробницама родбина је симболично поставила светиљке и по пар дечјих ципелица.

Фото Приватна архива

Шта се дешавало деци која су успевала да побегну из интерната?

МИШЕЛ: Били су под сталним надзором свештеника у црквеним интернатима или полиције у државним школама. Под присмотром су биле и породице. Прећено им је да ће им убити децу, а ако им их и буду вратили, наређивано је да не смеју поново да их уче матерњем језику. Деца која су успевала да побегну била су линчована. Интернати су намерно грађени далеко од индијанских територија, на средњем западу и југу, тако да ако дете и побегне било је немогуће да стигне до свог племена. Пуно девојчица али и дечака било је силовано.

Како су се деца која су се из интерната враћала углавном у касним двадесетим годинама евидентирана на пописима?

МИШЕЛ: Током асимилације већ у 19. веку многи Индијанци престајали су да се изјашњавају о свом пореклу јер је то имало негативне последице по њих. Тешко су налазили посао. Одвођење деце у интернате трајало је деценијама, све до средине 20. века.Генерације деце су одвајане од породица и бивале асимиловане.Циљ је био да се затру језик, ритуали, традиција... Све то је нестало, сви ти обичаји генерацијама памћени. За то време, старији људи су умирали јер није имао ко да брине о њима.

Близу 10.000 припадника племена Сенека, из којег потичу и ваши преци, живе данас у резерватима у САД и Канади. Да ли су они успели да очувају традицију?

МИШЕЛ: Нисам, нажалост, расла са језиком Сенека. Мајка је асимилована, деда и бака умрли су пре мог рођења, а мој отац је белац немачко-америчког порекла. Тек на универзитету почела сам истраживање и сазнала да племе Сенека има само 80 говорника тог језика. Током короне доста њих је преминуло, што је велики ударац покушају да се оживи племенски језик. Мој прадеда Хју Кенон био је у интернату, мајка ми је причала о томе. Он је касније учествовао у грађанском рату, па су били у прилици да пронађу податке о њему.

Какво искуство су имали ваши преци из племена Семинола у Оклахоми?

ТИМОТИ: Моји прабака и прадеда били су у резервату Оклахома, где данас живи око 30 племена. Они су последња генерација која је преживела интернате 1910. и 1920. године. Породица још чува њихове слике из тог времена. Моја тетка задужена је за чување породичне историје. Интернати су били само неколико километара удаљени од резервата што је омогућавало деци да чешће виђају породицу, тако да они нису били потпуно отуђени. Њихово искуство, колико год да је било сурово, није било толико страшно као деце далеко на истоку.

Ко је заслужан што добро говорите језик свог племена?

ТИМОТИ: Имао сам веома мудру баку, звала се Сузи Колет Петит, која је била школована и дубоко уроњена у нашу традицију. Свима нам је усадила осећај поноса на индијанско порекло. У наш резерват када сам био дечак долазио је поштански комби с књигама, бака их је пуно наручивала. Када би узела књигу, прво би ми читала на нашем племенском језику, потом на енглеском, а онда опет на нашем да га добро упамтим. Уз све то, била је и веома храбра, често је писала писма политичарима указујући им на тежак положај Индијанаца.

Међу легендарним поглавицама је и Црвени Мундир из племена Сенека. Ко у новом времену управља племенима?

МИШЕЛ: У прошлости у племенима Сенека, а донекле и у племену Семинола, на снази је био матријархат. Жене су имале истакнуто место и поглавица је уважавао њихово мишљење. Касније, када је федерална влада укинула владавину жена и увела патријархално уређење, формирани су племенски савети који имају два најважнија места - председника и потпредседника.

Мишел Рехаџа, др Александра Изгарјан и Тимоти Петит, Фото Приватна архива

Како је уређен живот у резерватима, од чега данас живе ваши сународници?

ТИМОТИ: Многа племена имају своје фондове пошто су добили право да се баве одређеном граном индустрије. Имају махом коцкарнице, могу да точе и продају алкохол, баве се и туризмом. Последње две деценије приходи су толико велики да они могу да улажу у здравство, образовање, стипендије, представљање својих култура. Много тога се чини да се изгради идентитет племена. Племена воде рачуна о својој дијаспори где год да се налази. И они имају своје представнике у саветима. На тај начин број чланова расте.

ТИМОТИ: Свака породица у мом племену има више презимена. Моје има француски призвук, а заправо када је федерална влада направила први попис, американизовала је и наша презимена. Моје презиме је Петит Када (змија спремна за напад) али је други део одсечен. Сада постоји покрет који ради на томе да вратимо стара презимена.

Имају ли Срби и Индијанци сличних особина?

ТИМОТИ: Имамо више сличности него што сам могао да замислим.Ово ми је други долазак у Србију. Ви сте непосредан и срдачан народ, баш као и ми. Радо позивате госте у кућу, из чиста мира, без трунке користољубља зовете човека на кафу. Немате дистанцу ни према странцима. Таква гостољубивост у Америци, нажалост, не постоји.

МИШЕЛ: Заједничка нам је историјска траума. Одушевили су ме студенти професорке Александре Изгарјан, постављали су врло интелигентна питања. Повукли су паралелу између одвођења наше деце у интернате и турских јањичара који су насилно узимали идентитет српској деци. Приметила сам у Новом Саду и пуно табли исписаних на српском, али и на језицима мањина. То је нешто што би Американци могли да науче од Срба.

Фото Приватна архива

Убиства под цветним месецом

A Пола века Индијанка Мало Перо чекала је извињење Америчке филмске академије због увреда јер је 1973. у име Марлона Бранда одбила Оскар због дискриминације њеног народа. Да ли је Холивуд коначно сазрео за праве приче о Индијанцима?

МИШЕЛ: У немим филмовима представљање Индијанаца било је много позитивније. Више индијанских глумаца и режисера заступљено је у немој америчкој кинематографији на важне теме - учешћа у Првом светском рату, мешаних бракова Индијанаца и белаца... У вестернима се све погоршало. Индијанци су најчешће приказивани као стереотип - зли, уз обавезно негативно поимање индијанске културе.

ТИМОТИ: Од изузетно успешног филма "Димни сигнали" (1998) очекивало се да представља прекретницу али то се није догодило. Прекретница је тв серија Reservation dogs која се снима у Оклахоми и емитује од 2021. године и веома је гледана. Скорсезеов "Убиства под младим месецом" први је велики филм снимљен на индијанској територији а говори о 1920. години у Оклахоми када су Индијанци пронашли нафту, а белци почели да им отимају имања, убијају их, а затим се жене њиховим женама.

Наши паметни студенти

МИШЕЛ и Тимоти дошли су у нашу земљу на позив др Александре Изгарјан, професорке на департману енглеског језика Филозофског факултета у Новом Саду. Предавала је на универзитетима у Чикагу, Њујорку, Таскалуси и Вашингтону.

- Са сигурношћу могу да кажем да наши студенти имају широко образовање, вредни су и паметни - каже проф. Изгарјан која је лане организовала путовање десеторо студената у САД, где су и њене америчке колеге биле одушевљене њиховим знањем.

Препоручујемо

Репортаже

0 3

ПОЛИТИЧКА КОРЕКТНОСТ САД ПУЦА И У ВЕСТЕРНЕ: Већ 120 година публика широм света одраста на филмовима о Дивљем западу

07. 12. 2023. у 16:35

Панорама

0 7

НОВО АРХЕОЛОШКО ОТКРИЋЕ: У џунглама Мексика пронађен древни град Маја

21. 06. 2023. у 11:19

Панорама

0 0

ОТЕРАЈТЕ ТУГУ: Три мудре поуке Индијанаца за срећан живот - истина, добар и зао вук и кад јуче поједе данас

20. 09. 2022. у 13:02

Свет

5 4

АМЕРИКАНЦИ КОНАЧНО ИСТРАЖУЈУ СВОЈ ГЕНОЦИД: Покренута савезна истрага о страдању индијанске деце у владиним школама

27. 06. 2021. у 09:11

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације