БЕЗ БОГА НИ ПРЕКО ПРАГА: Како је о Божићу зборио некадашњи епископ шабачко-ваљевски и западноевропски Лаврентије(Трифуновић)

Идући у сусрет великом празнику Божића, потврђујући своје хришћанско призвање, прошли смо кроз, како је зборио некадашњи епископ шабачко ваљевски Лаврентије, духовни горостас, „ увек срцу нама блиска, три српска породична празника „домаће цркве“: Детинце, Материце и Оце“.

Фото:В.Митрић

- Ови празници у нашим домовима стварају свету и благодатну атмосферу која нас приводи великом празнику рођења пнога који је „ради нас и ради нашега спасења“ сишао у свет и историју да би постали деца Божја и једно са њим -причао нам је овај чувени српски и православни архијереј, који је више од две деценије славио Божић са нашим људима у расејању, готово на свим континентима када је био епископ задужен за западну Европу, Аустралију и Нови Зеланд, на делу планете где је сада десетак епархија СПЦ.

- Наш народ је ове празнике украсио дивним обичајима који су пуни смисла и узвишене симболике. Свети владика Николај о томе топло пише: „Српски народ примио је предање древне васељенске цркве и до данас држи ту науку. Али по свом практичном генију, он је и то на свој начин применио у животу. Разделио је празновање отаца тако, да је једну недељу посветио матерама, другу оцима, но није заборавио ни децу. Па ето због тога, сходно нашем народном, обичајном празновању, ми имамо: Детинце, Материце и Оце. Да би се, прво, сећали свете деце, светих матера, и светих отаца, и друго, да би везивали децу са родитељима и родитеље са децом. Сва три ова празновања, дакле, код нас Срба имају исти садржај: Сећање и везивање. Сећање на међусобну породичну блискост, и јединство са оцима и праоцима, и везивање чврстом духовном и сродничком везом поколења за поколење“.

Владика се, у разговору за „Новости“ сећао и када је, као млади јеромонах и професор Богословије у Манастиру Крка у Далмацији, служио као парох у селу Ивошевци.

- Равна и кршна Далмација личи на камену тепсију -причао нам је омиљени владика Лаврентије. - Када од мора зафијуче бура, чупа, ломи и носи све пред собом. Гледао сам ђаке како прашњавим путем одлазе или се враћају из школе својим убогим каменим домовима. Кад наиђе удар ветра они се узнемире као пилићи. Али брзо се саберу и ухвате за руке, њих петоро, шесторо, десеторо... Зажмуре и грудима се у ланцу одупру стихији ветра. Тако стоје док удар не прође. Онда мирно наставе пут.Светом и људском историјом од искони дувају „вихорни ветрови“. Некад јаче некад слабије. Многе појединце, па и народе, који су се уздали само у своју снагу и моћ одували су у заборав и ништавило. Они који су били чврсто збијени у породично и свенародно јединство, опстали су и одолели свим бурама и олујама историје. Не само захваљујући њиховој снази и сили, већ изнад свега упозорењу и обећању Онога чије рождество славимо. Он је рекао: „Где су двоје или троје сабрани у име моје, онде сам и ја међу њима!“ А он је онај који држи у шаци све. Он господари стихијама овога света. Ту истину вазда имајмо на уму. Наш побожни народ то је исказао кроз мудру изреку и пословицу: „Без Бога ни преко прага!“

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације