ŠTA SU SPREMALI STUDENTI SEM ISPITA: Godine 1968. na scenu stupa generacija koja nije pristajala da se njome manipuliše

JEDAN Stendalov junak miriše cveće, šeta, uzdiše i misli na svoju dragu. A iz daljine dopiru topovske kanonade.

Foto arhiva

On nema pojma da se upravo odigrava najvažniji događaj njegovog vremena, koji je ujedno bio i jedan od najznačajnih poprišta ljudske istorije: Bitka kod Vaterloa. Studenti Beogradskog univerziteta, već u drugoj polovini šezdesetih godina prošlog veka, pred krizom društva koja se naslućivala, nisu želeli da liče na tog Stendalovog junaka! U tome je bilo neke poezije! Da li je to bila poezija besmisla?

Tako se tih dalekih godina Beograd preko svojih studenata upisao u istoriju. U Njujorku, Parizu, Varšavi, Berlinu, Meksiko Sitiju, Tokiju, Pragu i glavnom gradu SFR Jugoslavije, istorijski časovnik je otkucavao isto vreme.

Ti otkucaji, pre nešto više od pola veka, bili su zapravo pobuna studenata koja je prohujala od Amerike, preko Evrope do Azije, potresajući različite društveno-ekonomske sisteme i političke režime. Bio je to jedan planetarni pokret o čijim uzrocima se još pišu rasprave, iako se u međuvremenu u svetu zbilo mnogo drugih istorijskih događaja, poput raspada Sovjetskog Saveza, sloma komunističkih režima, i iskoračenja u novi globalistički svetski poredak i "internet društvo".

Proslavljeni sociolozi i filozofi poput Rajta Milsa, Herberta Markuzea, Ernsta Bloha i Žan-Pola Sartra, postali su zaštitni znak ovog bunta akademskih građana. A mladi intelektualci - Anđela Devis, Rudi Dučke, Danijela Kon Bendi, bili su na čelu onih koji su hteli da menjaju svet.

U fakultetskim aulama, na trgovima i ulicama, zračili su strahovita stvaralačka energija, duhovitost, maštovitost, novi umetnički izraz - na sceni je bila generacije koja nije pristajala da se njom manipuliše. Na svakoj tački globusa, simpatije građana bile su na strani mladosti, na strani studenata.

Bunt te 1968, na Zapadu i na Istoku nije bio izazvan istim razlozima i nije imao iste posledice. Tako je bilo i u Jugoslaviji. Pa čak i u njoj, uzroci studentskih protesta nisu bili isti u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu i Ljubljani... U Prištini, na Kosovu, u Tetovu u Makedoniji, a potom 1971. godine, u Zagrebu, vreme hravatskog Maspoka, izbile su prve značajnije separatističke demonstracije.

Šta se zbilo '68.?

Atmosfera u dvorištu kapetan Mišinog zdanja, Foto arhiva

Koliko je teško odgovoriti na to pitanje, najbolje svedoči činjenica da nauka i publicistika do danas nisu našle čak ni termine koji bi precizno označili ova zbivanja. Upotrebljavaju se izrazi: "lipanjska gibanja", "studentske manifestacije", "studentski neredi", "revolucija", "politička zavera", "kontrarevolucija".

Novinarske legitimacije Aleksandra Ilića i Đorđija Vukovića, Foto arhiva

Ovaj poslednji izraz upotrebili su neki niži političari, odmah, prvih dana juna. Kasnije više nije korišćen. Uopšte, studentska akcija 1968. jedina je masovna pobuna protiv vlasti u posleratnoj Jugoslaviji koja zvanično nije označena kao pokušaj kontrarevolucije.

NESLAGANjA i sporovi oko '68. traju do danas. Šta se, tog davnog juna, sve dešavalo na nemirnim univerzitetima? Ko je vodio pobunu? Odakle toliki studentski bunt? Da li su studenti imali progresivan ili nazadan program, i da li su uopšte imali program?

Kakve su posledice '68.? Da li je bunt bio uvezen, ili autentično jugoslovenski, zašto ne i beoogradski? Ko je zbog '68. stradao a ko napravio karijeru? Ko se, danas, od sve manje preživelih, više od pet decenija kasnije, čega i kako se seća? Neki istraživači ovog fenomena pisali su da je to bila samo jedna igra koja ništa nije donela. Prema njima, oni politički činioci koji se ne domognu vlasti, ostaju u dubokoj istorijskoj senci. Međutim, politički život je znatno složeniji, pa i posledice jednog čina mogu, posredno, biti plodonosnije nego što se, naizgled, čini. I 1968. godina bila je takva.

Zbor studenata na Pravnom fakultetu , Foto arhiva

Studentska pobuna bila je koliko bučna toliko i neefikasna. Isti problemi su ostali na dnevnom redu do poslednjeg dana Jugoslavije: nezaposlenost, neopravdano bogaćenje, vlast birokratije, čovekova otuđenost.

Šta može omladina protiv države, policije, organizacije? Može da izađe na ulice i da dobije batine! - jetko je zaključio dr Dragoljub Mićunović, mnogo, mnogo pre 5. oktobra 2000. godine, i mnogo pre nego što je osnovana Demokratska stranka.

Među beogradskim studentima naglo postaju popularne ideje svetskog studentskog pokreta. Naročito se čitaju knjige Markuzea i Rajta Milsa, ali i drugih kritičkih filozofa. Ideje nove levice i njene demokratske alternative dobijaju sve više pristalica. Omiljena je i Roza Luksemburg zbog svoje kritike Lenjinovog birokratizma.

Sa divljenjem i poštovanjem govori se o idejama lidera nemačkih studenata. Rudija Dučkea. Studentska štampa je bila preplavljena intervjuima sa Dučkeom, Markuzeom, Fromom, Kolakovskim. Pojedini beogradski studenti sa radikalnijim idejama dobijali su nadimak Dučke.

MAJA 1968. stigla je vest o atentatu na Rudija Dučkea. Student Filozofskog fakulteta Vladimir Mijanović išao je od učionice do učionice i prekidao čas, govoreći profesorima:

- Dok vi ovde držite predavanja, u Nemačkoj se lije studentska krv!

I opet protestni miting.

Za tili čas dvorište Kapetan-Mišinog zdanja preplavili su transparenti sa likom Rudija Dučkea i prigodnim parolama o slobodi i demokratiji. Dabome, na brzinu je sročen i uz burne aklamacije prihvaćen protestni telegram gradonačelniku Berlina.

Her Šicu, inače socijaldemokrati po ubeđenju, studenti su natovarili na leđa sva fašistička zlodela i zapretili da oni više neće podnositi da fašisti i dalje divljaju po Berlinu.

Kada je telegram predavan na pošti, službenica je pitala za ime pošiljaoca. Student je dao adresu dr Dragoljuba Mićunovića, koji je i sastavljao pomenuti telegram.

- Na moje veliko zaprepašćenje - prisećao se dve decenije docnije dr Mićunović - ubrzo je na moje ime stigao odgovor na nekoliko stranica. Gradonačelnik Berlina vrlo ljubazno me obavestio da je i sam antifašista i socijaldemokrata, da se oni trude i ulažu ogromne napore protiv fašističkog divljanja. Tim biranim i uverljivim rečima me je strašno postideo. Naime, ja sam bio ubeđen da te telegrame niko ne čita, nego da je to kao kod nas - zgužvaju i bace u koš!

U Beogradu je tada već bilo oformljeno neko studentsko mnjenje i prećutno je priznavano pravo da studenti mogu spontano da izražavaju svoje stavove - mimo zvanične politike. Svaki čas je bio sazivan poneki zbor i protestovalo se protiv nečega. To je bila kao neka tekovina i začetak demokratije, koju polako "osvajamo" ovih godina.

Tako se reagovalo i na obračun poljskih vlasti sa studentima i profesorima u Varšavi i Krakovu. Naime, poljska birokratija brzo i surovo raskrstila je sa slobodoumnim idejama svojih studenata, a profesore je optužila da tobože kvare mladež. Gnev vlasti naročito se sručio na istaknute marksističke mislioce Kolakovskog, Baumana, Baćka i Moravskog.

STUDENTI i profesori beogradskog Filozofskog fakulteta održali su u znak solidarnosti sa kolegama iz Poljske nekoliko zborova i uputili zvaničan zahtev da se progonjeni profesori pozovu na Beogradski univerzitet. Ovaj zahtev, kao što se moglo očekivati, naišao je na žestoko protivljenje i osudu. Najglasniji u tome bio je profesor Ekonomskog fakulteta dr Dimitrije Kepa Davidović, poznat po tome što je robijao sa Mošom Pijadom i pomagao mu da prevede Marksov "Kapital".

Oko ovog pitanja na Univerzitetu su se sučelile dve struje. Političke organizacije i univerzitetski organn su smatrali da je to direktno mešanje u unutrašnje stvari Poljske. Oni su oštro osudili nastojanja koja su dolazila sa Filozofskog i Filološkog fakulteta, četiri akademije (u to vreme umetnički fakulteti su se zvali akademije), iz redakcija "Studenta" i "Vidika" i radio-stanice Studentski grad.

Naročito su se sukobili Univerzitetski odbor Saveza studenata na čijem je čelu bio Petar Ignjatović, i redakcija lista "Student" koju je vodio Đorđije Vuković.

Sudeći prema tekstovima iz "Studenta", među studentskom omladinom se nešto kuvalo.

Prvog dana juna Savez studenata Beograda organizuje okrugli sto na temu "Studentski pokret danas". Kakva slučajnost!

Učestvuju: Veljko Vlahović, dr Miroslav Pečujlić, dr Budimir Šoškić, Latinka Perović, Bora Pavlović, dr Ljuba Tadić, dr Svetozar Stojanović, Kosta Čavoški, Đorđije Vuković, Alija Hodžić i još mnogi znani i neznani.

Studenti su odlučno zahtevali da se definiše stav jugoslovenske politike prema pravcu budućeg razvoja društva. Kakva je naša ideološka pozicija? Šta je to što Jugoslavija želi da izgradi? Studenti su isticali da u zemlji postoji ogroman broj nepismenih, stotine hiljada nezaposlenih, sve više socijalnih emigranata, sirotinje. Pitali su da li je to ona zemlja koju su naši istaknuti revolucionari obećavali.

Govorio je i Veljko Vlahović, dosta umirujuće. Na kraju je slikovito ispričao jedan svoj razgovor sa nekim rudarom za vreme Španskog građanskog rata.

- Da li će kad pobedi komunizam biti rudara?

- Pa naravno da će biti.

- E, onda je slaba vajda od ove naše borbe.

Rudar i dalje ostaje u svojoj rupi, dole, a neko drugi će uvek biti gore! - zavrteo je sumnjičavo glavom rudar.

Veljko Vlahović je još rekao:

- Mi smo zaista naivno verovali da je takvo društvo, bez nepravdi i klasnih razlika, moguće brzo izgraditi. Ali očigledno je da smo se prevarili. To nije tako lako moguće.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije