У БОСНИ НИШТА НИЈЕ ПРОШЛО: Меша је добро разумевао идентитетску драму босанских муслимана

Миливоје Павловић

20. 07. 2020. у 19:21

МЕША Селимовић, као писац послератног периода, био је на прекретници између модела традиционалне књижевности и нове модернистичке литературе, што посебно долази до изражаја у делима "Дервиш и смрт" и "Тврђава", где се преплиће духовно и културно наслеђе, прожето исламском културом, и нови модернистички и савремени поглед у разумевању човека и његовог односа према држави и друштвеним институцијама.

У БОСНИ НИШТА НИЈЕ ПРОШЛО: Меша је добро разумевао идентитетску драму босанских муслимана

Меша и Иво Андрић / Фото - документација "Новости"

Према речима Предрага Палавестре, "Дервиш и смрт" и "Тврђава" читају се као моралистички романи модерне критичке књижевности: "Селимовића више привлачи модерна свест. Привлаче га морална питања данашњег времена и животне драме данашњих људи, збуњеног човека који се сусреће са тоталитарном снагом државне вере и њених закона, политичке елите, полиције и идеологије, постојећих модела културе, самовоље власти и владајуће силе (...)

"ИСЛАМ и муслиманска традиција, којима се покривао у "Дервишу" и "Тврђави", били су егзотичан, старовременски, друштвени, религијски и чаршијски декор савремене моралне драме, која га је као писца болно опседала. Без обзира на тему, критичка оштрица његове књижевности била је окренута против идеолошког тоталитаризма у Босни, вешто скривених иза спољашњих партијских или верских догми."

Меша Селимовић, који у "Сећањима" пише да његова породица потиче из дробњачког братства Вујовића, на граници Херцеговине и Црне Горе, добро је разумевао идентитетску драму босанских муслимана, али није одобравао "насилно попуњавање историјских и културних празнина" и тражење "непронађених историјских токова". У "Дервишу и смрти" Хасан о томе каже и ове речи: "Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо, а нисмо прихваћени."

ПОСЛЕ 1967, кад је Мухамед Филиповић у мартовској свесци сарајевског часописа "Живот" обелоданио шта подразумева под босанским духом у књижевности, и припоменуо да су Иво Андрић и андрићевска литература нанели Босни више зла него све војске које су кроз њу пролазиле, Меша Селимовић је био одлучио да напусти Сарајево и изузме се од таквих послова. Песник Рајко П. Ного ту одлуку оцењује, у књизи "Запиши то, Рајко" (2011), као оштар политички потез. Више, дакле, није реч само о поетичким размацима. На вест о Селимовићевој смрти, Ного је написао сонет "Епитаф за М. С." и објавио га у споменутој књизи у наставку својих успомена на великог писца:

Затукоше га камењем

Земљаци браћа рођена

Камење оста знамењем

Да је слобода рођена

Затукоше га коцима

Лицем на беле покладе

Дођу убице с оцима

За помен да му покаде

Онај који му састави

Пером на трошној хартији

Епитаф овај суморан

На сличној срамној застави

Умаче црној братији

Од завичаја уморан

И ДРУГИ тумачи видели су у "Дервишу" пишчев дијалог не само са скривеним тајнама оријенталног фатализма у босанском караказану, већ и са сопственом епохом, како је то пре њега чинио Андрић. ("У Босни ништа није прошло!") У познавању затомљених значења исламске духовности и драме појединца у судару са својом средином, Селимовић је отишао можда даље и од Андрића. То је на свој начин изразио надреалистички песник, романсијер и есејиста Душан Матић, објаснивши експлозивни успех "Дервиша и смрти" овим речима: "Андрић је дошао до прага муслиманске куће, а Меша је већ био унутра..."

Изузетан стваралачи успех Селимовић је остварио и у свом последњем роману "Тврђава" (1970). То је, као и претходни Селимовићев роман, дело разуђене унутрашње структуре, у коме је стваралац изузетним стилским средствима саткао причу о човековој затворености у свету који симболизује појам тврђаве - и његовог илузорног покушаја да се у свету несигурности обезбеди од мрачних сила које га окружују. У властитој животној исповести, Селимовић је проговорио о себи, свом животном путу и тешкој и мукотрпној борби за дигнитет човека, ствараоца и побуњеника у мучним и злим временима.

ЗНАЧАЈАН корпус у Селимовићевом опусу представља и његова мемоарска проза, објављена под насловом "Сјећања" (Београд, 1976). Аутори који су се потпуније бавили Мешином мемоаристиком - поред њене документарне вредности, као сведочанства из "прве руке" - издвајају и изузетне естетске квалитете његовог мемоарског исписа. Сам је, како истиче, ту врсту књижевне делатности сматрао, у извесном смислу, ефемерном у односу на истинску, уметничку књижевност.

ЋОСИЋ И СЕЛИМОВИЋ

ТОКОМ Селимовићевог седмогодишњег боловања у Београду, Ћосић је често седео уз болесниково узглавље. Ангажовао се и око Селимовићеве сахране, а међу првима је читао и Селимовићев тестамент, писан у болници 1977, у коме се налазе и ове речи:

"Живио сам свакојако, али већином поштено, и то ме испуњава задовољством... Желим да Дарка, Маша и Јесенка живе у Београду, јер у Босни има људи који су кивни на моје држање, на моју независност и на мој успјех, па би се могли ситно освећивати мојој породици. Важно је да се уклоне и ради тога што су све три неотпорне и претерано осјетљиве, па би се без потребе намучиле остајући у средини у којој појединци не праштају ако се неко издигне и за сантиметар. Ја сам се могао носити са сваким, а оне не могу ни с ким. Нити треба..."

Селимовић, у том контексту, посебно указује на неминовне замке које прате ауторово писање о себи и о властитом стварању - које могу пре деформисати ауторову пројекцију сопствене личности и свог дела. Он, у складу са моралним каноном времена у коме пише, истиче да су његова сећања друштвено прилично неважна: "Никад нисам био у положају који би могао знатније и шире да утиче на историју, увијек сам био један од многих учесника у историјским збивањима."

ДОБРИЦА Ћосић и Меша Селимовић били су веома блиски пријатељи. Упознали су се одмах после рата, док су обојица још носили партизанске униформе. Ћосић се тада бавио пропагандним радом и почео да пише прве прозне радове, а Селимовић је био функционер државне Комисије за утврђивање недела ратних злочинаца и њихових слугу. Писао је приповетке којима се није одушевљавало Ћосићево друштво из Симине 9а у Београду; с друге стране, "симиновцима" се допала Селимовићева толерантност према друкчијем мишљењу, као и његов изразито југословенски и просрпски став, посебно критичка оштрица према појавама агресивног бошњаштва и заснивању некаквог босанског језика противно основним начелима лингвистичке науке.

Ћосић је био међу пријатељима који су имали привилегију да роман "Дервиш и смрт" читају још у рукопису. У своје грехе према пријатељу Ћосић убраја и релативно млак став према овом роману. "Просто нисам поверовао да је реч о великом роману", записао је касније Ћосић. Слично су мислили и други Селимовићеви београдски пријатељи и колеге којима је било поверено да роман читају у рукопису - Антоније Исаковић, Петар Џаџић, Зоран Гавриловић и Живорад Стојковић. Похвалама се издвајао једино Борислав Михајловић Михиз: "Ето, у књижевности се понекад догоди и чудо - неко у зрелости и у старости напише ремек-дело и запањи свет. Тај подвиг је учинио Меша Селимовић."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Dolce Vita на обали Саве: Станови на овој локацији су за оне који живе своје снове

Dolce Vita на обали Саве: Станови на овој локацији су за оне који живе своје снове

Можете ли да замислите лепоту свакодневице која почиње на обали Саве до које стижете лаганом шетњом кроз јединствену луксузну пешачку зону, а завршава се испијањем вина на вашој пространој тераси с погледом на реку или у врхунском ресторану до ког стижете пешке? У истом дану сте с лакоћом обавили посао, одрадили тренинг, уживали у куповини нових комада гардеробе најлуксузнијих брендова у непосредном комшилуку, а стигли сте и да са децом проведете време у зеленилу, јер се све што вам треба налази надохват руке.

14. 05. 2024. у 10:00

Коментари (0)

ИТАЛИЈА У ШОКУ: Ево због кога је Јаник Синер оставио девојку (ФОТО)