Фељтон

И KOД усташа писао да је Србин

Миливоје Павловић

21. 07. 2020. у 20:39 >> 19:43

ПОШТО је био професор по образовању, и неко време успешно деловао као педагог, Селимовић није могао да одваја белетристичко стварање од научне сфере. Још од 1948. он у листовима и часописима објављује критичке коментаре о књигама, пре свега о онима чији аутори живе у Босни и Херцеговини.

Први такав текст односио се на "Записе из ослободилачког рата" Родољуба Чолаковића (1948). Средином столећа Селимовић је објавио научно-критичке расправе о делу Марка Марулића, Стевана Сремца, Хасана Кикића и Јована Дучића. Индикативно је да Предраг Палавестра не спомиње ниједан критичко-есејистички рад М. Селимовића у својој двотомној "Историји српске књижевне критике" (2008).

О тим радовима пак исцрпно пише Радован Вучковић у шестој књизи "Проблеми, писаци, дела" (2012), посебно издвајајући монографску студију Хасана Кикића (1951) у којој је детаљније осветљен живот и рад тог песника, новелисте и романсијера, закланог 1942. на планини Чемерници. Селимовић је касније писао и о другим писцима и критичарима, живим и мртвим, а један одељак књиге "Сјећања" посвећен је животу и делу преминулих пријатеља Вељка Петровића, Милана Богдановића, Исака Самоковлије, Хамзе Хума, Марка Марковића и Јована Поповића.
Да романсијер Селимовић није био сасвим изван матице научног мишљења понајбоље се види у његовој студији "За и против Вука" (1967), у којој се прецизно ситуира место Вука Караџића у књижевној реформи и анализирају темељи на којима стоји савремени српски језик.
РАДОВАН Вучковић оцењује да је студијска прича о реформатору српског језика, по свему судећи, писана паралелно с романом "Дервиш и смрт", јер у њој има нешто од стила примењеног у обликовању романсијерских ликова. Угледни лингвиста Павле Ивић писао је врло афирмативно о Селимовићевим лингвистичким анализама у споменутој студији, а Палавестра примећује да је у критици филолошког конзерватизма Селимовић наступио са становишта модерне књижевности.
На Селимовићеве поставке о Вуку наслањали су се и други каснији историчари језика и књижевности А. Младеновић, Р. Ивановић, М. Радовановић, итд. Академик Предраг Пипер, на пример, посебно истиче Селимовићев напор да буде доследан у премеравању разлога и за и против Вука, као и разастирање чињеница које сведоче о линији континуитета у развоју српског књижевног језика ("Споменица Меше Селимовића"). "Вук није пао с неба, већ је дошао после многих", написао је Селимовић у другој глави студије "За и против Вука". Саглашавајући се с овом оценом, Пипер закључује да није потребно увећавати или прећуткивати; овде се пре свега мисли на делатности Доситеја, Соларића, Стојковића и Мркаља. Од овог последњег Вук је преузео два основна принципа своје реформе - фонетски правопис и антејску снагу народног језика. "Ништа не одузимамо од заслуга Вукових помињући Мркаља, који је поставио темељ Вуковом делу", пише Селимовић у другој глави своје студије, наступајући истовремено као модеран романсијер и истанчан лингвиста.
СЛОЖЕНИ међунационални односи у тадашњој Југославији и међусобна трвења националистичких елита довели су до постепеног растакања идеје о заједничкој држави јужнословенских народа, а на површину су испливали партикуларни и усконационални интереси. Све то је довело до суровог распада у крви некадашње југословенске домовине која је у свету деценијама словила као заједница за углед и пример.
О својој припадности српској књижевности, која има значење опоруке, писац се изјаснио у свом писму Српској академији наука и уметности 3. новембра 1976. године, у коме изјављује: "Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем."

ГОСТОЉУБИВОСТ БЕОГРАДА

ПО ПРЕСЕЉЕЊУ у Београду, 1973, Селимовић је, с породицом, био гост Добрице Ћосића све док у престоници није, захваљујући разумевању Бранка Пешића, председника Градске скупштине, добио леп и простран стан у Улици господар Јовановој. Три године касније, Селимовић је у својим "Сјећањима" ово записао о томе како га је Београд примио:

"Изванредно се осјећам у Београду, широк је, простран у сваком погледу, толерантан, спреман да гостољубиво прими свакога, сувише велик да би могао бити ситничав, и осјећам се у њему прекрасно.
Често мислим и на дивне људе у Босни.
И исти сам какав сам био ранијих шездесет година ма гдје сам живио."

У ТУМАЧЕЊУ генезе Селимовићевог опредељења за припадност српској књижевности - до кога није дошло одједном и изненада, него кроз дужи период школовања, лектире и сазревања на примерима из литературе на српском језику - хроничарима умногоме помажу недвосмислени искази самог писца (пре тестамента из 1976. који се чува у Архиву САНУ). Шездесетих година прошлог века неки "добри и часни људи из Загреба" понудили су да Селимовића уврсте у Едицију изабраних дјела хрватске књижевности. Писац је то одбио објашњењем да осећа припадност српској књижевној средини. У једном писму београдском критичару М. Максимовићу, Селимовић напомиње да не спада у оне који могу да преврну ћурак "према променама времена или налетима љутине", додавши: "јер сам и 1941. био довољно луд да за време усташа напишем да сам Србин. То сам и немам шта да размишљам" (писмо је објављено у крагујевачком часопису "Кораци" 1987).

Поводом оштрих критичких примедби на чин П. Палавестре који је 1972. у књизи "Послератна српска књижевност", уз друге српске писце из БиХ, обрадио и Селимовића, писац "Дервиша" упутио је Палавестри писмо подршке у коме, три године пре тестаментарне поруке похрањене у САНУ, пише: "Ја сам из муслиманске породице, из Босне, али по националној припадности сам Србин" (писмо је у целини објављено у књизи Станише Тутњевића "Национална свијест и књижевност Муслимана", 2004). Исте 1972. Селимовић се сагласио да "Дервиш и смрт" буде објављен у чувеној едицији "Српска књижевност у сто књига" Матице српске и СКЗ. У уређивачком одбору библиотеке седео је и Иво Андрић. "Сем части која ми је указана уврштењем у једну такву угледну едицију, ја сам осјећао и задовољство због увиђајности што се моја књижевна припадност тако природно подразумијева", написао је Селимовић. Априла 1980, у оквиру припрема едиције "Српски роман", Селимовић упућује Издавачком предузећу "Нолит" писмо сличне садржине и подсећа да су дилеме око припадности његовог дела корпусу српске књижевности давно разрешене.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Нови Samsung Neo QLED телевизори померају границе кућне забаве

Друштво

0 30

Нови Samsung Neo QLED телевизори померају границе кућне забаве

У СВЕТУ кућне забаве, где сваки пиксел, боја и детаљ чине разлику, нови Самсунг телевизори, недавно представљени на Унбоx&Дисцовер догађају, ступају на сцену са револуционарним иновацијама.

26. 04. 2024. у 16:00

САД И ТЗВ. КОСОВО ХОЋЕ ДА ИМА СОПСТВЕНУ СРЕБРЕНИЦУ! Председница лажне државе у перфидној игри оптужила Београд

Политика

0 17

САД И ТЗВ. КОСОВО ХОЋЕ ДА ИМА СОПСТВЕНУ СРЕБРЕНИЦУ! Председница лажне државе у перфидној игри оптужила Београд

ПРЕДСЕДНИЦА лажне државе Косово Вљоса Османи, и поред тога што још нису прескочили последњу станицу ка чланству у Савету Европе - гласање на Комитету министара 17. маја најављује да ће породице несталих моћи да туже Србију Европском суду за људска права за повреду права на живот њихових најмилијих.

29. 04. 2024. у 07:00