Feljton

FELJTON - RUSI OTKRIVAJU SRPSKO PRAVO IZ DOBA NEMANJIĆA: Jakov Hlitčijev bio je jedan od najvećih stručnjaka za mehaniku i brodske konstrukcije

Piše: Drago Delić

11. 03. 2024. u 18:00

NIKOLAJ Pušin (1875-1947) profesor Beogradskog univerziteta, član SANU rođen je u Saratovu, Fizičko matematički fakultet završio je u Petrogradu, gde je bio asistent pa profesor na Katedri za hemiju.

ФЕЉТОН - РУСИ ОТКРИВАЈУ СРПСКО ПРАВО ИЗ ДОБА НЕМАЊИЋА: Јаков Хлитчијев био је један од највећих стручњака за механику и бродске конструкције

Pre dolaskau Beograd, godinu dana je bio šef Katedre za neorgansku hemiju na Politehnici u Vladikavkazu.

U Beograd dolazi 1920. godine, kao iskusan profesor, i radi kao honorarni profesor elektrohemije na Tehničkom fakultetu. Posle nekoliko godina izabran je za redovnog profesora fizičke hemije na istom fakultetu, a istovremeno je predavao taj predmet na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde osniva Institut za fizičku hemiju, na čijem je čelu. Sarađivao je i sa Univerzitetom u Ljubljani, gde postaje počasni doktor za oblast hemije. U Beogradu je bio aktivan saradnik Laboratorije za fizičku hemiju i elektrohemiju na Kosančićevom vencu, a kada je tridesetih godina Tehnički fakultet premešten u novu zgradu u, na njegovu inicijativu, laboratorija je prerasla u Zavod za fizičku hemiju i elektrohemiju, na čijem je čelu bio do smrti 1947. godine. Tokom okupacije je penzionisan, a posle oslobođenja aktiviran. Dopisni član SANU postao je 1947. godine, a iste godine je preminuo. Sahranjen je na Ruskom groblju u Beogradu.

EVGENIJE Vasiljevič Spektorski (1875-1951) profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, jedan je od najcenjenijih pravnih stručnjaka u Evropi, dopisni član Srpske kraljevske akademije od 1934. i SANU od 1948. godine. Školovao se u Varšavi, gde mu je otac radio kao sudija. Na Univerzitetu u Varšavi predavao je Državno pravo i Istoriju filozofije.

Pred Prvi svetski rat prelazi na Univerzitet Svetog Vladimira u Kijevu, gde je izabran i za rektora, ali je posle Revolucije pobegao u Odesu, pa u Čehoslovačku, a potom u Beograd, gde predaje na Pravnom fakultetu Ustavno i uporedno pravo. Honorarno je na Karlovom univerzitetu u Pragu predavao Češku istoriju političkih teorija i Uporedno pravo. Na univerzitetima u Beogradu i Ljubljani je predavao do Drugog svetskog rata, posle rata otišao u SAD, gde je ostao do kraja života. Najznačajnija dela su „Država i njen život“, „Hrišćanska etika“, „Istorija socijalne filozofije“.

Vodio je beogradsko Društvo ruskih naučnika do završetka Drugog svetskog rata, kada odlazi u Ameriku. Prvi je predsednik Ruskog naučnog instituta u Beogradu (1928-1930), dopisni član Slovenskog instituta u Pragu i Međunarodnog instituta za pravnu filozofiju i sociologiju. U SAD je predavao etiku, sociologiju i kanonsko pravo na Kolumbija univerzitetu. Autor je brojnih studija i knjiga. Njegovi udžbenici se štampaju i danas - u Podgorici je 1997. objavljena „Istorija socijalne filozofije“, a „Hrišćanska etika“ u Beogradu 2001. i 2003. godine.

ANTON Dimitrijevič Bilimovič (1879-1970) profesor matematike i mehanike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, član SANU, osnivač Matematičkog instituta SANU i njegov prvi upravnik. Nekoliko godina usavršavao se na univerzitetima u Parizu i Getingenu, a pre dolaska u Jugoslaviju bio profesor Novorosijskoguniverzitetau Odesi, gde je bio biran za rektora. Pre toga je predavao Mehaniku na Univerzitetu u Kijevu.

Profesor je Beogradskog univerziteta od sredine 20-ih godina do 1955, kada odlazi u penziju. Bio je jedan od osnivača Odeljenja tehničkih nauka SANU i Jugoslovenskog društva za mehaniku. Autor mnogih udžbenika iz matematike i fizike, posebno se bavio primenom matematike u mehanici i termodinamici. Najpoznatiji je „Udžbenik racionalne mehanike“. Objavio je niz radova na ruskom, srpskom, nemačkom i francuskom jeziku.

Govorio je francuski i nemački sa kojih je i prevodio neka značajna dela.

JAKOV Matvejevič Hlitčijev (1886-1963) profesor Građevinskog i Tehničkog fakulteta u Beogradu, član Srpske kraljevske akademije nauka - SKA i SANU, bio je jedan od najvećih stručnjaka za mehaniku, teoriju brodskih konstrukcija i otpornosti materijala, pa je paralelno bio angažovan i u pojedinim privrednim preduzećima. Kao vrstan konstruktor brodova bavio se privredom i u svojoj prvoj domovini, Rusiji, bio je konstruktor i direktor Brodogradilišta u Hersonu. Zbog građanskog rata morao je da napusti Rusiju i 1920. dolazi u Beograd. Autor je više univerzitetskih udžbenika.

FJODOR (Teodor) Vasiljevič Taranovski (1875-1936) profesor Pravnog fakulteta, redovni član SANU pisac kapitalnog dela Enciklopedija prava, koje je štampao Geca Kon. Autor je trotomne „Istorije srpskog prava u Nemanjićko doba“, kao i udžbenika „Uvod u istoriju slovenskih prava“.

Zaslužan je za dolazak profesora Aleksandra Solovjeva na Pravni fakultet u Beogradu, koji je predavao istu grupu predmeta. Pre dolaska u Jugoslaviju bio je profesor na Univerzitetima u Varšavi, Petrogradu, Harkovu i Simferopolju. Više godina usavršavao se u Francuskoj i Nemačkoj. U Beograd dolazi 1920. godine, na Pravnom fakultetu predaje Istoriju slovenskog prava, a napisao je i udžbenik za taj predmet. Autor je više studija o srpskoj srednjovekovnoj državi. Za redovnog člana SANU izabran je 1932.godine. Ostavio je nedovršen ukopis o zakoniku Cara Dušana.

KIRIL Taranovski (1911-1993), Fjodorov sin, je beogradski đak, pisac, književni kritičar i prevodilac. Sa prijateljem i kolegom sa studija Iljom Golenšičevim Kutuzovim, učestvuje na sastancima pisaca, polemiše, govori o organizacionim pitanjima, predstavlja nova izdanja ruskih pisaca. Objavio je i zbirku pesama „Zlatna mreža“ 1929. godine. Retki sačuvani primerci ovog izdanja mogu da se kupe preko internet prodavnica.

Dar prema jezicima nasledio je od majke, koja vuče poreklo iz dubrovačke srpske porodice Stepčević. Prevodio je na srpski jezik, ali i na nemački, češki, engleski.

Prvi je u Jugoslaviji 1930. preveo Sergeja Jesenjina, tada kod nas malo poznatog pesnika.

Mlađi Taranovski u svom zrelom periodu stvaranja, krajem tridesetih godina, odlazi u Prag, gde priprema doktorat, a po povratku u Beograd postaje asistent na Filozofskom fakultetu, drži vežbe i časove iz ruskog i poljskog jezika. Posle rata objavljuje brojne radove na srpskom, ruskom, poljskom i engleskom jeziku. Zaslužan je za obnovu nastave poljskog jezika, pošto su Nemci prilikom povlačenja iz Beograda, zapalili biblioteku Fakulteta i tom prilikom su izgorela dela osnivača Katedre profesora Radovana Košutića.

Slavističko društvo i Katedra za slavistiku Filološkog fakulteta objavili su 1996. godine zbornik sa jubilarnog naučnog skupa o stotoj godišnjici Polonistike sa tekstom o Kirilu Taranovskom i njegovim predavanjima iz poljskog jezika. Prevodio je na srpski dela ruskih klasika. Beogradska „Prosveta“ je objavila njegovu knjigu o Mendeljštajmu. Narodno pozorište Sombor je povodom 140 godina rada sezonu 2022/23. počela premijerom „Galeba“, Antona Pavloviča Čehova u prevodu Kirila Taranovskog.

PROFESOR NA HARVARDU

U RUSKIM enciklopedijama Kiril F. Taranovski se opisuje kao jugoslovenski i srpski filolog i slavista, ruskog porekla, što on i jeste. U Beograd je došao kao dečak sa porodicom, školovao se, postao ugledni naučnik svetskog ranga. Krajem pedesetih godina postaje gostujući profesor na Harvardu i Kalifornija univerzitetu u Los Anđelesu. Od 1963. godine postaje redovni profesor na Harvardu, gde je zaradio i penziju 1981. godine. U slavističkim časopisima i izdanjima Harvardskog instituta objavljivao je tekstove o analizi strukture stiha srpskog jezika i stiha Mendeljštajma,, a u zrelim godinama nastavio da radi na američkim univerzitetima.

SUTRA: BELOGARDEJAC U ZATVORU ZA VREME INFORMBIROA