NIJE ŽELEO DA GA VOLE, LJUDI GA OBOŽAVALI: Devet decenija od rođenja glumačkog barda Zorana Radmilovića

JA sebe svesno nateram da budem radostan. Znam da je to korisno za predstavu, za gledalište. Nateram sebe na to u osam i pet minuta. Dođem obično na "Radovana" besan, ljut, mrzim ga kao što sam mrzeo "Ibija". Druge predstave uglavnom radim rutinski, a ovde se od mene uvek očekuje više... Baš to je ogromno opterećenje i zato mrzim tu predstavu, mrzim polazak od kuće, sve mrzim - govorio je najveći mrgud naše scene Zoran Radmilović (1933-1985) koji, ipak, nikada nije mogao toliko da "mrzi" koliko ga je publika volela.

foto: Atelje 212

A glumčina je u ovom gradu i rođena 11. maja 1933. godine. Njegov deda po ocu bio je Nemac, inženjer Rihard Lang, koji je krajem 19. veka gradio železnice po Srbiji. Zaljubio se u lepu Stevku i zbog nje prešao u pravoslavlje. Promenio je i ime u Radmilo, pa su njegovi potomci poneli prezime Radmilović. Zoranova majka Ljubica bila je domaćica, otac Momčilo sudija. Sa samo šesnaest godina prešao je Albaniju, da bi potom u Francuskoj završio prava i vratio se u otadžbinu. Ispunivši veliku očevu želju i Zoran je upisao prava, ali je ostao samo dve godine. Prevladala je ljubav prema glumi, pa je ubrzo po dolasku u Beograd počeo da se amaterski bavi pozorištem. Prijemni je položio iz četvrtog puta, kada je upisao Akademiju za film, pozorište i televiziju.

foto: Privatna arhiva

Zoranov početak je bio u Beogradskom dramskom 1962. godine, ali mu je igrom slučaja karijeru "preusmerio" Ljuba Tadić. Da nije odbio "Kralja Ibija", Radmilović možda ne bi nikada ušao na velika vrata Ateljea 212 i jugoslovenske scene. Briljirao je već u prvom glavnom glumačkom zadatku i liku. Ibi je postao ne samo njegov zaštitni znak (zajedno s "Radovanom Trećim") već i cele pozorišne kuće, čija je najsjajnija zvezda bio do poslednjeg daha. Iako je za Ibija, uglavnom, dobio dobre kritike, nije ih mnogo zarezivao:

- S pozorišnom kritikom ja se ne trpim. To sam im i rekao: znam te - znaš me. Ostavite me na miru, ja vas ne zarezujem. Smatram da ste lenčuge, da ste gurnuti u taj posao, naterani da to radite, a da to ne volite. I, nosite se! - izjavio je nekom prilikom glumac koji, kao malo ko, nije činio ništa da ga ljudi vole, kao što i nisu... Obožavali su ga.

 

FOTO: Privatna arhiva

U svemu jedinstven, samo je on umeo da predstavu neosetno produži za pola sata, vešto "žonglira" s tekstom, izazove salve smeha i baci u gledalište replike koje se citiraju do naših dana. Najpoznatiji "izvođač glumačkih radova" i "kralj improvizacije", imao je, ipak, nepogrešiv osećaj za meru. Po sopstvenom priznanju, rado je improvizovao u "Kralju Ibiju" i "Radovanu Trećem", ali ne i u "Psećem srcu" ili "Korešpodenciji", na primer. Razlikovao je tekst u kome ima prostora za glumačko razigravanje, od onog u kome do poslednje zapete treba ispoštovati pisca. Bilo kako bilo, poput besnog psa na sceni (kako su govorili njegovi partneri), uvek je "kidao" do kraja.

- Ne volim da igram rutinski, već punom snagom. Ili mogu, ili ne mogu. Nema takozvanog markiranja. Ne mogu da shvatim ove mlade fudbalere koji ne žele da trče za loptom, čak ni na svetskom prvenstvu. Treba da vide nas matore glumce od 50 godina kako trčimo dva i po sata i igramo utakmicu na terenu - "besneo" je u jednom novinskom razgovoru.

Mada je, možda nepravedno, ostao upamćen po ove dve pozorišne uloge, ne zaboravljaju se ni njegov Trigorin, Hamlet, Molijer, Ilija Garašanin, Života Govedarović, Doktor Pjevalica. Prvi put i na filmskom platnu pojavio se 1962 ("Čudna devojka"), da bi od tada sve u njegovoj karijeri i životu išlo neslućenom brzinom: dve sezone kasnije dobio je Sterijinu nagradu za ulogu Vuka Rsavca u predstavi "Beton i svici" Oskara Daviča, potom su usledila i sva druga umetnička i društvena priznanja. Poslednju predstavu (299. izvođenje "Radovana Trećeg") odigrao je, uz velike bolove, 9. juna 1985. Izdržao je do kraja. Tri dana kasnije otišao je u bolnicu, u kojoj je preminuo mesec dana kasnije.

foto Atelje 212

Pred kraj života žalio se na košmarne snove. A najčešće je sanjao - pozorište. O tome je pripovedao novinaru Feliksu Pašiću:

- Kao, ja na sceni, igram Radovana, a ne ide, pa ne ide... Zamolimo publiku da sačeka, prekinemo predstavu da se malo sredimo. Publika izgubi živce, počne da odlazi kućama. Strašno... Ipak, san se uvek prekida na pravom mestu. Verovatno je tako i sa ovim poslom kojim se bavim. Nadam se da će se prekinuti na pravom mestu.

I prekinuo se, u ranim jutarnjim časovima, 21. jula 1985. godine na Prvoj hirurškoj klinici u Beogradu sa pozorišne i životne scene zauvek je otišla naša glumčina.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije