Feljton

CENILI SU NOVAC I PLAĆALI UREDNO: Jovan Apel mlađi reorganizuje pivaru koja 1940. ulazi u red stabilnih firmi u Moravskoj banovini

Drago Delić

12. 08. 2020. u 19:46

TOKOM okupacije, Aleksinačka pivara nije oštećena jer ju je okupator koristio za smeštaj vojske, konja i oružja, dok je niška znatno oštećena i takođe stavljena u funkciju okupatora.

ЦЕНИЛИ СУ НОВАЦ И ПЛАЋАЛИ УРЕДНО: Јован Апел млађи реорганизује пивару која 1940. улази у ред стабилних фирми у Моравској бановини

Aleksinački rudnici / Foto - dokumentacija "Novosti"

Apeli su posle rata dosta brzo obnovili proizvodnju, a da bi obezbedili neophodna ulaganja podigli su cene koristeći slabu ponudu drugih piva na lokalnom tržištu. To je naljutilo kafedžije i ugostitelje pa su jedno vreme obustavili porudžbine niškog piva, a bili su i nezadovoljni i što se posao oko "Nišavca" završio tako kako se završio. Braća Apel su iskoristili taj period većih cena pa su 1922. i 1923. godine modernizovali pivaru.

Nabavili su novo postrojenje sa pet puta većom snagom -72 KS, prema 12 ranije, šest novih elektromotora od 75 KS a broj zaposlenih povećan je sa 25 na 38, uz angažovanje još desetak sezonskih radnika. Kapaciteti su povećani na 12.000 hektolitara i napravljena je nova proizvodna hala. Podignute su fabrike leda u Skoplju i Velesu u Južnoj Srbiji, današnjoj Severnoj Makedoniji. Osim hmelja, koji je morao da se uvozi, Pivara je u potpunosti bila orijentisana na korišćenje domaćih sirovina i time davala ogroman doprinos razvoju privrede na jugu Srbije.

VEĆIM prisustvom drugih piva na niškom tržištu, naročito iz pivara u Zrenjaninu i Beogradu, dolazi do pada prodaje niškog piva, samim tim gomilanja zaliha i smanjenja proizvodnje. Proizvodnja je brzo pala sa 12.000 na 5.000 hektolitara, Pivara pada u sve veće teškoće i braća Apel opet bivaju primorani da traže novog partnera. To je ovog puta bio jedan od najvećih srpskih zemljoposednika i industrijalaca dr Gedeon Dunđerski, sin Lazara Dunđerskog, koji je bio vlasnik pivare u Bečkereku (Zrenjaninu) i desetine drugih fabrika.

Ugovor je 1925. godine zaključen na 10 godina, a Gedeon organizuje svečanu promociju niškog piva sa velikim brojem uglednih zvanica i najavljuje da će njegova pivara u Nišu "na lageru uvek imati taze pivo koje se šalje na telefonski poziv". Očekivani rezultat ovog poslovnog čina bilo je povećanje proizvodnje na 8.000 hektolitara, odnosno za preko 50 odsto. Na Zemaljskoj izložbi u Skoplju 1930. godine niška pivara dobija zlatni kolajnu za kvalitet piva.

OSIM ovih marketinških poteza, Gedeon je koristeći svoj uticaj i dobre odnose sa niškim ugostiteljima i kafedžijama, uspeo da izdejstvuje uvođenje lokalne takse na pivo koje iz drugih krajeva Kraljevine Jugoslavije dolazi u Niški okrug. Tako je niško pivo postalo jeftinije od konkurencije, bliže džepu običnih građana, milije vlasnicima restorana i kafana, jer im je prilično uvećalo promet. Bile su zadovoljne i lokalne vlasti. I gradska kasa bila je punija, dobila je dodatni izvor prihoda.

Pored državnih (saveznih) i banovinskih, ove opštinske takse su znatno opterećivale cenu proizvoda i pričinjavale velike probleme proizvođačima. Početkom svetske ekonomske krize 1929. dolazi do velike štednje i opšteg smanjenja potrošnje, samim tim i pada prihoda u gradsku kasu, pa lokalne vlasti bivaju prinuđene da uvedu taksu i na niško pivo koje se još dobro prodavalo. Pivara je brzo osetila posledice. Proizvodnja je 1932. godine bila manja za 50 odsto, a broj radnika je smanjen sa 40 na 25. Pad je nastavljen pa je iduće godine Pivara radila sa svega 10 odsto kapaciteta i petnaestak radnika.

PROIZVODNjA je dakle, pala na nivo iz vremena Jovana Apela kada je fabrika imala znatno manje kapacitete, sporiju tehnologiju a Niš manji broj stanovnika i lošiji standard građana. Sve je to bilo dovoljan razlog da Gedeon Dunđerski po isteku desetogodišnjeg ugovora Pivaru vrati prethodnim vlasnicima. Na njeno čelo dolazi Jovan Apel mlađi, sin Josifa Apela, činovnik u filijali Francusko-srpske banke u Nišu. Jovan je u to vreme bio i šef stovarišta ogreva u sklopu Pivare, vlasnik dela fabrike u Aleksincu, fabrike leda u Skoplju i kafane u Kruševcu. Kako se navodi, "živeo je skromno i uživao odličan glas" u gradu. Tako je pivara "Lazar Dunđerski" u Nišu, kako se zvala u tom periodu svog postojanja, nakratko stala sa radom, odnosno zakupom.

JOVAN mlađi reorganizuje pivaru i ona posluje pod nazivom "Niška pivara Apelovac, Jovana Apela", i to je bio njen novi početak. Jovanu je na ruku išao završetak velike ekonomske krize i to što je bio na dobrom glasu kod naroda pa su mu se ulaganja koja su bila neophodna, isplatila. Već 1937. godine Pivara je ostvarila promet od dva miliona dinara i povećala proizvodnju za više od četiri puta u odnosu na zadnju godinu uprave kod Gedeona Dunđerskog.

Jovan je važio za skromnog gazdu koji "zna da ceni novac, plaća uredno i ne radi sa bankama". Sledi period konsolidacije i ekonomskog snaženja pivare koja 1940. godine pripada grupi dvadesetak stabilnih firmi u celoj Moravskoj banovini, koje mogu "samostalno da vode knjigovodstvo" i isplaćuju sve obaveze.

VEO ZABORAVA

U NIŠU ne postoji neko javno obeležje koje bi ovu zaslužnu porodicu i njen doprinos razvoju srpske industrije i kulture, čuvalo od potpunog zaborava. Naravno, osim Pivare, za koju samo stariji sugrađani znaju čija je bila. Da nije lokalnih i nekih beogradskih medija i ponekog istoričara o Apelima se ništa ne bi znalo. Tako je svoj poslovni život završila još jedna uspešna porodica srpskih industrijalaca.

ZA VREME Drugog svetskog rata, pivara je radila smanjenim kapacitetima zbog nedostatka sirovina i repromaterijala, ječma, slada, flaša. Kraj rata dočekala je sa simboličnom proizvodnjom. To što je Pivara radila za vreme rata i što je Jovan navodno sarađivao sa opštinskom upravom, poslužilo je komunistima kao izgovor da mu oduzmu kompletnu imovinu. Pivara je nacionalizovana sredinom 1946. godine, a Jovan i njegov brat Ratibor Bora postali su "narodni neprijatelji" i odvedeni u zatvor u Požarevcu.

Neposredno pred Drugi svetski rat pogon u Aleksincu je ušao u sastav jedne zemljoradničke zadruge i počeo je da proizvodi vino. Vino se proizvodilo sve do 2001. godine kada pogon odlazi u stečaj.

POSLE rata Pivara je do 1953. godine radila pod nazivom "Crvena zvezda". Proizvodnja je te godine obustavljena pa obnovljena 1958. godine, kao pogon "Pivare Beograd" (bivša Vajfertova pivara). Proizvodnju od 100.000 hektolitara prvi put dostiže 1969. a rekord od 288.000 hektolitara beleži 1982. godine. U tom periodu Pivara zapošljava oko 200 radnika. Poslednjih godina prošlog veka ona povećava proizvodnju, zapošljava oko 500 radnika i zauzima vodeće mesto u prodaji na lokalnom tržištu.

Privatizacija i dolazak velikih svetskih igrača zadaje konačan udarac srpskim pivarama. Nišku pivaru iz stečaja u avgustu 2015. godine, posle nekoliko neuspešnih prodaja, uz stalno smanjenje prodajne cene, tzv. neposrednom pogodbom kupuje jedna bugarska firma za 130 miliona dinara, odnosno nešto više od 1,1 miliona evra. U oglasu objavljenom u dnevnim novinama ukupna površina upravne zgrade, proizvodnih hala i dugih objekata iznosila je 22.620 metara kvadratnih, a zemljišta sa pravom korišćenja 3,65 hektara. Novi vlasnici su u martu 2018. godine predstavili novi vizuelni identitet i najavili početak proizvodnje nekih starih niških piva oslanjajući se na bogatu tradiciju i recepturu Jovana Apela i njegovih sinova. Proizvodnja se svela na manju količinu "niškog piva" i klakera, omiljenog pića u ovom delu Srbije.

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Pročitajte više

Drugi pišu

Komentari (1)

Svi komentari Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
AKO NEKOM POZAJMITE OVU KNJIGU, NE OČEKUJTE DA VAM JE VRATI!

AKO NEKOM POZAJMITE OVU KNjIGU, NE OČEKUJTE DA VAM JE VRATI!