POTISKIVANJE PRIVREDNOG RAZVOJA: Kosta Mihailović o ekonomskim odnosima koji su donosili najveća iskušenja za stabilnost Jugoslavije

JUGOSLAVIJA se nalazi pred velikom istorijskom odlukom - šta činiti ako njene namere da ekonomski sarađuje sa zapadnom Evropom, uz čuvanje političke nezavisnosti, budu naišle na zahtev: ili ćete ući unutra ili ćete ostati napolju.

Arhiva

U toku je jedan vid ekonomskog povezivanja sa Evropom koji dobrim delom proizilazi iz dezintegracije jugoslovenske privrede, zatvaranja privrede u republičke i pokrajinske granice. Dok međurepublički promet dobara i usluga opada, a da se i ne pominje proizvodna saradnja, promet svake republike i pokrajine sa inostranstvom beleži porast. Takva tendencija znači da se privredni prostor Jugoslavije rasparčava i da se svaki njen osamostaljeni deo integriše sa inostranom privredom. Ova tendencija naznačuje dalje jugoslovenske perspektive ukoliko se drastično ne preseku sadašnji, veoma snažni tokovi dezintegracije, koji privredu Jugoslavije, ali i čitavu njenu sudbinu čine neizvesnom.

Ovo je pre tridesetak godina napisao akademik i univerzitetski profesor Kosta Mihailović i objavio na stranicama "Književnih novina". Ugledni pravnik i ekonomista učestvovao je u svojevrsnoj anketi, pod nazivom "Istorijski forum", u kojoj su srpski intelektualci pisali kako vide budućnost Jugoslavije. U tekstu naslovljenom "Jugoslavija danas - krah federacije" ukazuje na to da je Jugoslavija stvorena voljom naroda koji su se u nju ujedinili, ali ne i bez tuđih blagoslova.

- Ni posle sedamdeset godina zajedničkog života racionalna formula zajedničkog života ne samo što nije nađena, već je Jugoslavija zapala u političku i ekonomsku blokadu u kakvoj nikad nije bila tokom svoje istorije - piše akademik. - Tu blokadu prati emocionalna napetost koja ne dopušta da se uspostavi normalna komunikacija u traženju puteva za izlaz iz stanja krize, racionalnost kao vladajući princip u savremenom svetu povlači se pred pristrasnošću užih, parcijalnih interesa, čak i naučnici zanemaruju nepobitne činjenice koje bi morale da ih profesionalno obavežu. Postavlja se pitanje kako u takvim uslovima ostvariti međusobnu komunikaciju i kako doći do prihvatljivih rešenja za sve.

MIHAILOVIĆ naglašava da nije beznačajno ko je uticao na stvaranje Jugoslavije, ali i ko se suprotstavljao tome, kao i njenom opstanku:

- Preko tog pitanja često se prelazi uprkos slutnji da unutrašnja dominacija jednih ili drugih političkih snaga i nacija nije bila bez stranih pokrovitelja. Jugoslavija se, kako zaključujemo iz radova Milorada Ekmečića, od svog nastanka sudarila sa ideologijom separatizma, arsenalom austrougarske propagande i snažnim uticajem katoličke crkve. Uticaji ove vrste prilagođavali su se vremenu i prilikama ne menjajući antijugoslovenski karakter. Najmanje se moglo očekivati da će i Kominterna osporiti postojanje Jugoslavije i insistirati na podeli na ugnjetačke i ugnjetane nacije. Nevolja je u tome što su se pogledi Kominterne pretočili u zvaničnu politiku druge Jugoslavije, prouzrokujući međunacionalne nesporazume i sukobe sve do danas.

Kao veliku grešku, Mihailović navodi to što motivi i pogledi na buduću državnu zajednicu nisu odmah izneti i raščišćeni, jer bi se tako pronašla regionalna formula zajedničkog života kao neophodna protivteža neracionalnostima i predrasudama koje su opteretile novu državu.

- Ni posle sedamdeset godina racionalna formula zajedničkog života ne samo što nije nađena, već je Jugoslavija zapala u političku i ekonomsku blokadu u kakvoj se nikada nije našla tokom svoje istorije - naveo je Mihailović. - Tu blokadu prati emocionalna napetost koja ne dopušta da se uspostavi normalna komunikacija u traženju puteva za izlaz iz stanja krize, racionalnost kao vladajući princip u savremenom svetu povlači se pred pristrasnošću užih, parcijalnih interesa, čak i naučnici zanemaruju nepobitne činjenice koje bi morale da ih profesionalno obavežu. Postavlja se pitanje kako u takvim uslovima ostvariti međusobnu komunikaciju i kako doći do prihvatljivih rešenja za sve.

Najveći problem koji je stalno opterećivao Jugoslaviju, po Mihailovićevom mišljenju, bili su različiti pogledi na društveno uređenje. Centralizam koji je vladao izmeću dva rata, sučeljavao se sa zahtevima za federacijom, a posle Drugog svetskog rata federalizam je ustupio mesto konfederalizmu.

- Nedoumice oko društvenog uređenja stvaraju osećanje neizvesnosti i nesigurnosti, a često uzrokuju političke i ekonomske napetosti. Stabilnost jedne državne zajednice izražava se i njenom sposobnošću da uspešno rešava sukobe. Mudrost je da se ti sukobi blagovremeno predvide. Konfederativni sistem odlučivanja kakav je danas u Jugoslaviji, ne samo što ne dopušta da se sukobi interesa rešavaju na najbezbolniji način, već često ne dozvoljava i da se teškoće uopšte reše. Zbog toga je ovaj sistem odlučivanja sa razlogom naznačen kao jedan od glavnih vinovnika svestrane krize koja je zahvatila Jugoslaviju.

U TOJ KRIZI Mihailović je video "krah projekta konfederacije koji je počeo da se ostvaruje početkom šezdesetih godina, da bi u Ustavu iz 1974. godine dobio svoj zaokružen institucionalni izraz".

- Taj projekat se poslužio privrednom reformom iz 1965. godine kao paravanom, zloupotrebljavajući njene, inače razumne i prihvatljive ciljeve. U poslednje vreme često je ponavljana tvrdnja da je ta reforma propala zbog socijalnih napetosti. Realni lični dohodak između 1966. i 1970. godine porastao je za 42 odsto, što je najveći rast koji je u Jugoslaviji ostvaren u jednom petogodištu - objašnjava Mihailović. - Istina, rast zaposlenosti u tom petogodištu je zaustavljen, ali je odlazak na rad u inostranstvo u velikoj meri to nadoknadio.

Pravi razlog da se napuste privredne reforme, smatrao je Mihailović, nisu bile studentske demonstracije 1968, niti pritisak pred kojim bi vlada popustila. Pravi razlog za napuštanje reforme Mihailović je video u tome što je decentralizacija, koja je shvaćena kao debirokratizacija, poslužila da se ustoliči policentrizam, dok je ideja o proširenju tržišta zloupotrebljena da se ukine svako planiranje i izvrši demontiranje federacije.

- No, ni ideja o tržištu nije bila dugog veka - piše Mihailović. - Dogovorna ekonomija je, više od plana tržišta, odgovarala voluntarizmu ojačanih republičkih i pokrajinskih oligarhija. Privredna reforma je bila kratka epizoda koja je utrla put amandmanima i Ustavu iz 1974. godine kojim je projekat konfederacije bio završen, ukoliko nije predstavljao etapu za konačno razbijanje Jugoslavije.

NEDOUMICE oko društvenog uređenja su krajnje ozbiljno opterećivale jugoslovensko društvo. Mihailović je podsetio da nije poznato da je negde u svetu federacija evoluirala u konfederaciju, pa bi Jugoslavija predstavljala svojevrstan izuzetak. Bio je uveren da je antiistorijski, dezintegracioni proces započeo u onim sredinama u kojima je separatizam tradicionalno snažan. Razloge zašto je takvo uređenje prihvaćeno i u drugim sredinama valja tražiti u težnji političkih oligarhija republika i pokrajina da političkim monopolom osiguraju ličnu nezavisnost i samoizbor.

- Još nemamo odgovora na pitanje zašto je konfederacija prevagnula u centrima političke moći, dovodeći u pitanje postignute rezultate u privredi, demokratizaciji i međunacionalnim odnosima. Ali, konfederativno uređenje se nametalo bez mnogo skrupula - piše Mihailović. - Da bi se udovoljilo zahtevima zastupnika konfederacije, privredni razvoj je potisnut u ekonomsku pozadinu, a time i mnoge ekonomske racionalnosti, kao što su veliki privredni sistemi. U dvema najrazvijenijim republikama, naklonost prema konfederaciji je veoma snažna i kao ideal društvenog uređenja nikada nije bila napuštena.

U knjizi "Stvaranje nove Jugoslavije", Slobodan Nešović je objavio beleške Moše Pijade o diskusijama vođenim između članova predsedništva AVNOJ-a, na Kočevskom rogu u proleće 1944. godine. Pijade je napisao da su se neki slovenački delegati zalagali za što "veću samostalnost zemalja", ali je Boris Kidrič reagovao da "mi ne stvaramo državni savez već saveznu državu" i da "ne smemo ostaviti utisak u inostranstvu da rasturamo Jugoslaviju".

- Nije teško zaključiti da je bilo reči o konfederaciji, i to neposredno posle zasedanja AVNOJ-a - piše Mihailović. - Do sredine šezdesetih godina težnja za konfederativnim uređenjem bila je prigušena, da bi se od tada preko amandmana i Ustava iz 1974. godine ostvarila u roku od svega desetak godina. Snage koje se danas suprotstavljaju uspostavljanju federacije i koje su za nepromenjen status u stvari brane već utemeljenu konfederaciju. Te snage ne kriju da su za konfederativno uređenje.

Mihailović je smatrao da bi se iz činjenice da je Jugoslavija imala najsređenije međunacionalne odnose i da je doživljavala ekonomski prosperitet u periodu kada je imala istinsko federativno uređenje države, morali izvući zaključci za razvoj privrede i političku stabilnost Jugoslavije.

- SUDEĆI po teškoćama na koje nailaze pokušaji ustanovljavanja jedinstvenog jugoslovenskog tržišta, stvaranje moderne federacije nailazi na ogromne teškoće. Za jedinstveno tržište neophodani su jedinstvena fiskalna politika, monetarna politika, politika ličnih dohodaka i jedinstveno regulisanje odnosa sa inostranstvom. Ovim zahtevima se daje otpor tamo gde se najmanje očekuje - u našim najrazvijenijim republikama. Čuvanje sopstvene političke autonomije one pretpostavljaju stvaranju takvog jedinstvenog tržišta. Naravno, svi se izjašnjavaju za jedinstveno jugoslovensko tržište, ali malo njih pristaju na jedinstvene mere ekonomske politike. Situacija je takva da Jugoslavija nema ni jedinstveno, ni zajedničko tržište, već specifično kvazitržište koje ne može doprineti sređivanju odnosa u privredi.

Jugoslavija samo temeljnom izmenom privrednog sistema - smatrao je Mihailović, može da nađe puteve izlaska iz ekonomske krize, ako stvori politički sistem na demokratskim osnovama moderne federacije koja će poštovati ravnopravnost naroda i političke slobode građana:

- Pre i posle rata, Jugoslaviju je opterećivala dominacija u centrima političke moći zbog čega nije bila u stanju da uspešno rešava nacionalno pitanje na ravnopravnoj i dosledno principijelnoj osnovi. Moderna federacija onemogućila bi republičke i pokrajinske oligarhije u raspirivanju nacionalnih strasti.

Slovenija je, navodi Mihailović, ekonomski toliko odskočila, da ne vidi mnogo zajedničkog sa ostalim delovima zemlje, naročito sa onim nerazvijenim, a aspiracije nerazvijenih područja su nerealno velike u uslovima visokih zaduženja i niske efikasnosti njihovih privreda.

- Srbiji su neopravdano nametnute obaveze razvijenih, zbog čega je njena privreda već potonula do nivoa nerazvijenih republika. Ovi problemi čine minsko polje prepuno prikrivenih nesporazuma i sukoba sa neizvesnim ishodom. Ironijom sudbine, ekonomski aspekti koji su prilikom ujedinjenja 1918. godine bili u pozadini, posle sedam decenija opsedaju ne samo političke lidere već i obične građane, dajući osnovni ton političkim odnosima. Ekonomski odnosi između republika i pokrajina predstavljaće možda najveće iskušenje za stabilnost Jugoslavije - zaključio je Mihailović.

OKRENUTI ZAPADU

ZANIMLjIVO je da su napore Srbije da se približi Evropi zapazili Marks i Engels, koji su još 1853. napisali da srpski slobodarski narod ne želi da trpi ni turski ni ruski feudalizam, da brzo usvaja zapadnu kulturu. Uprkos tome što se mora osećati obaveznim Rusiji zbog sopstvenog oslobođenja, on će se, procenili su tvorci marksizma, sve više okretati demokratskim institucijama Zapada. Mihailović je posetio da je kasniji tok događaja potvrdio takve ocene.

VREME PROSPERITETA

AKADEMIK Kosta Mihailović smatrao je da je period od početka pedesetih do početka šezdesetih godina proteklog veka bio relativno zadovoljavajući:

- Daleko od pomisli da su sva nacionalna pitanja i tada bila na zadovoljavajući način rešena, ali su nacionalne strasti bile smirene, dok je demokratizacija postepeno osvajala društvene odnose. Preduzeća su 1962. godine samostalno raspolagala sa 58 odsto društvenog proizvoda više nego 25 godina kasnije. Privredni rezultati su bili izuzetno dobri. Sve je to stvaralo osećanje društvene sigurnosti i otvaralo optimističke perspektive.

Karikatura Ranka Guzine

SRPSKA NACIJA NIJE BILA EKSPLOATATORSKA

U VREME kada se stvarala Jugoslavija, verovatno nijedan njen narod nije imao jasnu viziju o tome kako će se formirati međusobni ekonomski odnosi u budućoj državi. Talas industrijalizacije je prvo zapljusnuo Sloveniju, koja je zbog toga u Jugoslaviju ušla kao ekonomski najrazvijenija, na nivou višem od Hrvatske, Vojvodine i Srbije i, naravno, osetno višem od ostalih nerazvijenih područja u kojima su se tek stvarali preduslovi industrijalizacije. Velike razlike u nivou ekonomske razvijenosti republika i pokrajina su nasleđene, bile su to više razlike u početnim prednostima nego u nivou dohotka po stanovniku. Mihailović naglašava da su carinska zaštita industrijskih proizvoda, uz slobodne i niske cene poljopoivrednih proizvoda, pogodovale ekonomskom razvoju Slovenije i Hrvatske. Zbog toga je razumljivo što se između dva rata najbrže razvijala Slovenija zatim Hrvatska, pa Vojvodina i Srbija, dok je privredni razvoj gotovo zaobišao ostala područja.

- Ova ocena se temelji na Statistici Jugoslavije iz 1938. godine kojom se demantuje pokušaj Rudolfa Bićanića u knjizi "Ekonomska osnova Hrvatskog pitanja" - da dokaže, suprotno svakoj ekonomskoj logici, da su najrazvijeniji delovi Jugoslavije bili najviše eksploatisani i da su se zbog toga najsporije razvijali - objasnio je Mihailović. - Tokom 1939. i 1940. godine mnogi ekonomisti, veoma ubedljivo su pobijali nalaze, teze i metodologiju primenjenu u ovoj knjizi. Za tu knjigu predgovor je napisao Vlatko Maček i time zadao osnovnu tezu o eksploataciji Hrvatske, koju je autor trebalo da dokaže. Zanimljivo je da su se Bićanićeve ocene o ekonomskoj osnovi međunacionalnih odnosa veoma dobro uklapale u kominternovsko viđenje Jugoslavije, prema kojem je srpska nacija bila ugnjetačka, a time i eksploatatorska.

PRODUBLjIVANjE JAZA IZMEĐU RAZVIJENIH I NERAZVIJENIH

SRBIJA je bila na niskom nivou razvijenosti između dva rata, a nije ni imala dovoljno razvijenu svest o značaju industrijalizacije, niti ideju o mogućnosti eksploatacije drugih. Kako je to izgledalo Mihailović ilustruje primerom: "Fabrika obuće 'Bata' izabrala je Šabac kao najpovoljniju lokaciju. Međutim, pod pritiskom lokalnih obućara koji su u fabrici videli konkurenciju, Opština nije dala odobrenje i fabrika se preselila u Borovo! Ministarstvo trgovine i industrije u kom su Srbi verovatno imali nekog uticaja ostalo je potpuno ravnodušno na ovu odluku."

- Srbija nije dostigla ni jugoslovenski prosek između dva rata - piše Mihailović. - Predrasuda o njenom privilegovanom ekonomskom razvoju ne samo što se prenela u vreme posle Drugog svetskog rata, već je odigrala značajnu ulogu u njenom ekonomskom zaostajanju. Razlike u nivou ekonomske razvijenosti između republika i pokrajina jako su se povećale, uz zaostajanje privrede Srbije. Uporna tendencija produbljavanja jaza između razvijenih i nerazvijenih koja traje punih sedam decenija, izbacila je na površinu probleme koji su u stanju da uzdrmaju stabilnost Jugoslavije i bez drugih nedaća.

Preporučujemo

Društvo

1 1

DRŽAVA ILUZIJA I PROPUŠTENIH ŠANSI: Istorijski forum "Književnih novina" iz 1988. je svedočanstvo o jednom turbulentnom vremenu

05. 01. 2021. u 17:14

Društvo

0 0

KRAH TITOVOG I KARDELjEVOG PROJEKTA: Istorijski forum "Književnih novina" iz 1988. - srpska elita o Jugoslaviji

05. 01. 2021. u 11:08

Društvo

0 3

SRBIJA JE PONUDILA RUKU POMIRENjA: Jugoslavija je rođena u vreme ratne drame koja je podelila južnoslovenske narode

04. 01. 2021. u 17:14

Društvo

0 5

FATALIZAM NACIONALNIH IDEOLOGIJA: Od monarhističkog centralizma do komunističke konfederacije

03. 01. 2021. u 17:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije