Crna Gora

SVOJIM RUKAMA JE SKUPLJAO MRTVE SRBE NA KOSOVU: Ispovest kelejnika mitropolita Amfilohija

M.S.

29. 11. 2020. u 10:34

JEROMONAH Justin Mrenović, sabrat Cetinjskog manastira i kelejnik blaženopočivšeg Mitropolita Amfilohija, govorio je za radio ”Svetigora” o deset godina provedenih uz Mitropolita. Otac Justin je bio uz Mitropolitovu bolničku postelju poslednjih dana njegovog ovozemaljskog života.

СВОЈИМ РУКАМА ЈЕ СКУПЉАО МРТВЕ СРБЕ НА КОСОВУ: Исповест келејника митрополита Амфилохија

Foto: Arhiva Novosti

Mislim da vezu Mitropolitovu sa Pećkom patrijaršijom i uopšte sa Kosovom i Metohijom ne treba detaljnije objašnjavati. Kao što Patrijarh reče na opelu: svi znamo da je Mitropolit tu kosovsku ranu duboko nosio. Ali je on uvek ponavljao onu Njegoševu reč, da je nadanje naše zakopano na Kosovu u jednu grobnicu. Ne beznađe, nego nada, jer je to grobnica iz koje očekujemo vaskrsenje.

Ja sam upravo u Pećkoj patrijaršiji, još kao dete, imao te prve susrete sa mitropolitom Amfilohijem. Pamtim ga dok je još kao jeromonah, profesor Bogoslovskog fakulteta, dolazio, a ja sam sa pokojnim dedom stalno išao u Pećku patrijaršiju. Mitropolit je 1990. godine, kao Episkop banatski, zajedno sa blaženopočivšim patrijarhom Pavlom koji je tad bio raško-prizrenski episkop, došao u moje selo, Vitomiricu pored Peći, da osvešta kamen temeljac za parohijski dom. Bilo mi je tada jedanaest godina, i tada sam prvi put ušao u oltar da čteciram. Prvo poslušanje mi je bilo da držim žezal mitropolitu Amfilohiju. Sećam ga se – bio je mlad, mršav, crne brade… I u jednom trenutku na Liturgiji okreće se prema meni i kaže: „Možeš li ti da držiš taj štap?” A ja onako gledam ga i kažem: „Mogu, mogu”. A on mi na to reče: „Dobro je to, junak si ti, možeš ti to da nosiš” Tada me je takva radost bila obuzela da bih, da je trebalo, do sutra ujutru držao taj štap. Nekako od tog trenutka čitav život me je Gospod na neki nevidljiv način upućivao na mitropolita Amfilohija.

Igumanija pećka, mati Fevronija, bila mi je druga majka, ona koja me je duhovno rodila. Ta toplina koju sam osetio u manastiru, od mati Fevronije i njenih sestara, kasnije me je nosila kroz ceo život. Mati Fevronija je sa druge strane bila vrlo blisko vezana za Mitropolita, a i Mitropolit je često za nju govorio da je ona njegova duhovna mati.

Nažalost, ’99. je došlo do nesreće i do poloma na Kosovu i Metohiji, kada je skoro cela Metohija ispraženja, od Peći do Prizrena dole, nije ostalo bilo ni nekoliko hiljada Srba. Kad se naša vojska povlačila i dobar deo naroda sa njom, a tek ulazile međunarodne snage, u tom vakumu upale su bile i šiptarske bande iz Albanije, a i od domaćih Šiptara terorista je mnogo naših ljudi stradalo. O tome najbolje svedoče Mitropolitovi dnevnici sa Kosova i Metohije, koje je Svetigora objavila. To mogu i lično da posvedočim: naše selo Vitomirica je imalo oko 2500 Srba do ’99, i u jednom trenutku, kada se vojska povlačila, to malo Srba što je ostalo po drugim selima oko Peći se bilo sklonilo u Vitomiricu. Tu su bili i moji roditelji. Brat i ja smo jedno dve nedelje ranije, sa većim delom naroda, za vojskom izašli. Pošto su Šiptari već počeli da upadaju u selo pitanje je da li bi iko od tih nekoliko stotina Srba (koliko ih je u tom trenutku bilo u Vitomirici) ostalo u životu, da nije Mitropolit došao sa Italijanima. On je prvo molio, preklinjao seljane da se ne sele nego da ostanu. Međutim, kada je video da niti Talijani mogu da pruže zaštitu, a da nažalost i među našim ljudima ima, kao i uvek kad se umešaju politika i službe bezbednosti, ljudi koji su govorili da treba da se isele svi za Srbiju i Crnu Goru, da niko tu neće živ dočekati sutra, onda je uspeo, preko italijanskog generala, da obezbedi zaštitu i pratnju tom zbegu do granice sa Crnom Gorom. Tako da su se moji roditelji, a i većina seljana, spasli zahvaljujući Mitropolitu. Posle povlačenja ostalo je desetak, petnaestak Srba u selu. Međutim, svi do jednog su pobijeni na zverski način. Mitropolit ih je svojim rukama skupljao po vododerinama, po baštama, po štalama, gde god ih je nalazio. Neke poluspaljene, neke već od životinja nagrižene, i sve ih je svojim rukama sahranjivao. Tako da je Mitropolit na najbolji mogući način opravdao svoje zvanje Egzarha pećkoga. Mislim da niko dostojnije nije u zadnjih dvesta pedeset godina nosio tu titulu od njega, zato što je stvarno, svim bićem svojim, bio posvećen toj našoj velikoj rani. Zato i dan danas, mislim, nijedno ime na Kosovu i Metohiji ne izaziva više strahopoštovanja i ne uliva više poverenja i ljubavi od imena mitropolita Amfilohija.

Svako sam se leto vraćao u Pećku patrijaršiju, da bih bio makar dva meseca malo sa sestrama, da im pomognem, a u stvari više da sebi dam malo oduška. Uvek bi u to vreme, leti, Mitropolit dolazio da služi u Pećkoj patrijaršiji, tako sam se i sa njime sretao. A kad sam već i u duši odlučio da idem u manastir, osećao sam da je jedini kome mogu dušu da otvorim mitropolit Amfilohije. Na to moje osećanje se nadovezalo i poznanstvo sa ocem Lukom, pokojnim igumanom Cetinjskog manastira, i odlasci na Cetinje. Tako sam se i direktno vezao za Mitropolita. Pre nego što sam upoznao oca Luku, mislio sam: „Doći ću ja u Crnu Goru u svakom slučaju, pošto je Mitropolit tamo, ali ne znam u koji manastir”, ali kad sam upoznao oca Luku i kad sam posle upoznao cetinjsku bratiju, znao sam da je tu moje mesto. Te zadnje godine kad sam otišao u Pećku patrijaršiju, pozvala me je mati Fevronija i rekla: „Znaš, razmišljala sam nešto, i vidim da imaš sklonosti ka monaštvu (a ništa joj pre toga nisam pričao, ali je ona sama, onako kako ju je Bog bio dao prozorljivu, videla) – najbolje bi bilo da ti odeš lepo kod Mitropolita na Cetinje, da te on tamo zamonaši i rukopoloži, pa, pošto sve nas znaš od detinjstva, da dođeš ovamo i tu da služiš Bogu, pa da nas sve lepo sahraniš, pošto smo sve mi stare.”

Pre nego što sam otišao u manastir čitao sam kod Ave Justina da je čovek koji nema monaškog nastrojenja, a zamonaši se najnesrećniji čovek na svetu. Ja sam se jedno dve godine borio sa tom mišlju: „Bože, da li imam ja priziv monaški u sebi?” Kada sam došao u manastir zaboravio sam na tu svoju dilemu. A kada je došlo vreme da se monašimo, bilo je nas trojica iskušenika: otac Petar, pokojni Prohor i ja, čekali smo ispovest zadnju pred monašenje. Kad je moj red došao, ispričao sam mu ukratko opet ceo svoj život, i ono što sam u tom trenutku imao da ispovedim. Uzeo sam blagoslov, i Mitropolit mi je rekao: „Hajde, sad stani pred Gospoda i kaži: Gospode, sluga tvoj te sluša, i ne brini ništa”. Taman da izađem iz kelije Svetog Petra, gde smo se ispovedali, kada mi je on, bukvalno ovim rečima, rekao: „A što se tiče toga da li si imao monaški priziv ili nisi, iz tvoje ispovesti se vidi da si ga očigledno imao, i to iz detinjstva još”. Sav srećan što sam konačno dobio odgovor na svoje pitanje izašao sam iz kelije Svetog Petra. Tek posle nekih pola godine shvatio sam da ja njemu to uopšte nisam pominjao, niti sam ga pitao!, nego je on sam, kako mu je Gospod otkrivao neke stvari i tajne koje je trebalo, odgovorio bukvalno onim rečima kojima sam ja sâm sebe pitao u vezi svog duhovnog života i monaškog prizvanja. Inače, Mitropolit je bio jednostavan čovek. Kod njega je sve bilo sasvim normalno, kao sa roditeljem – pitaš ga, i našali se sa tobom, ume ponekad da te blago ukori a onda ako vidi da si se rastužio zbog toga, on ti kaže: „Ajde, blago meni, pa da se popravljamo” – dao ti je vaspitnu meru, rekao ti je šta ne valja, rekao ti je način na koji da se ispravljaš, ali te je posle onako ljudski podigao, da ne ležiš skrhan od svega toga.

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Pročitajte više

Drugi pišu

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
I MI KREĆEMO PUT GRČKE Prvo oglašavanje Nikoline žene: Deca znaju sve, moramo biti hrabri

"I MI KREĆEMO PUT GRČKE" Prvo oglašavanje Nikoline žene: "Deca znaju sve, moramo biti hrabri"